Upravljati Rimom nije težak koliko uzaludan posao. Večni grad je u poslednjih 70 godina bio žrtva zemljišnih i građevinskih špekulacija enormnih razmera koje su u sadejstvu sa endemskom korupcijom i birokratskim dinusaurom, koji broji gotovo 50 hiljada zaposlenih, pretvorili glavni grad Italije u poslovnu, kulturnu, sportsku i turističku provinciju.
Pročitajte još:
Ne zna se ko je više očerupao i unazadio Rim: da li oni koji su vladali njim u Kampidolju ili oni koji su upravljali Italijom u palati Kiđi. Na prstima dve ruke mogu da se izbroje korisni javni radovi koji su doneli boljitak i koristi Rimljanima od Olimpijskih igara do danas. U raljama pohlepnih mega preduzimača koji su zahvaljujući korupciji dobijali dozvole da poljoprivredna zemljišta pretvraju u građevinsko, Rim se van granica Aurelijanovog zida pretvorio u “urbanog Frankeštajna”.
Veliko je pitanje šta je haotičnije u varoši na Tibru: da li saobraćaj na ulicama, gužve u javnom prevozu ili birokratija, lenja, spora i često arogantna. Na ličnu kartu se čeka najmanje 45 dana već godinama i pored toga što je sve, navodno, digitalizovano, ili na refundiranje dela troškova za privatne vrtiće (i do tri meseca). Da bi ste otvorili firmu potrebno je nekoliko meseci i morate da imate barem 60,70 dozvola, mišljenja, ili odobrenja i da kontaktirate gradsku birokratiju između 70 i 80 puta.
Na severu Rima su divlje svinje postale domaće životinje koje se mogu sresti u porodičnim šetnjama na ulazima oko velikih sampoposluga. U istorijskom centru na drveću i vazduhom gospodare jata čvoraka i vrana, dok se pacovi šetaju, kao po korzou, oko Zamka Anđela i po Trastevereu a galebovi su zamenili Tirensko more i “ribarenje” Tibrom i kontejnerima za djubre.
Sa klimatskim promenama koje su donele tropske oluje i kiše, Rimljani u predgrađima i poluperifernim kvartovima su se suočili sa poplavama jer se šahte zapuše od lišća koje nema ko da očisti, a i drveće je počelo da pada po ulicama i parkovima čim zaduva malo jači vetar.
Rim je jedina prestonica u Zapadnoj Evropi u kojoj su taksisti i ekološki radnici (bivši đubretari) u ogromnoj većini domicilno stanovništvo. Licenca za taksi, koju inače besplatno izdaje grad Rim, se prodaje za oko 200.000 evra. Taksisti su u Rimu najjača korporacija pred kojom se svi povlače: čim gradska uprava pokuša da podeli nove licence dobije blokiran grad a Uber je skuplji nego taksi. I zato kad padnu prve kapi kiše, ili u saobraćajnom špicu, taksija i ubera, nema ni za leka.
U rimskoj verziji “Gradske čistoće” (AMA), više od polovine zaposlenih je uvek na bolovanju, ili nekom drugom zakonski dozvoljenom plaćenom odsustvu. Posao u “AMA” je na neodređeno vreme garantuje dva neradna dana nedeljno, najmanje 28 radnih dana godišnjeg odmora, 13 platu i zavidnu kreditnu sposobnost (pre će radnik AMA da dobije kredit za stan u banci, nego slobodni profesionalac ili radnik po ugovoru u privatnoj firmi čak iako ima dva ili tri puta veća primanja), tako da su gotovo svi čisači Italijani. Naravno, svima je primaljiva plata, benefiti, sigurnost i zaštita koju pruža AMA a veoma mali broj bi da čisti ulice i skuplja smeće. Zato, između ostalog, po predgrađima Rima, a s vremena na vreme i u centru, djubre stoji nedeljama na ulici.
Gradska policija je tek posebna priča. Radi se o šest hiljada dobro “uhlebljenih” ljudi koji više smetaju, prave pometnju i dodatne probleme građanstvu nego što im pomažu i reševaju sporne situacije. Slično i ekološkim radnicima i gradski policajci malo-malo pa su na bolovanjima ili plaćenim odsustvima a za svaki Božić i Novu godinu se gotovo svi naprasno razbole i provedu praznike na “kućnom lečenju”, umesto na ulici. Koliko se radi o željenom nameštenju govori podatak da je za 300 mesta u 2017. godini konkurisalo blizu 40 hiljada kandidata.
Gradsko javno prevozno preduzeće (ATAC) je bunar bez dna. Dugovi ATAC-a su stigli do milijardu i četiristo miliona evra. Istini za volju, pred početak pandemije, gradsko prevozno preduzeće je konačno završilo jednu godinu bez gubitaka, a onda je ponovo krenulo sve nizbrdo i za prošlu godinu je grad morao da interveniše sa 200 miliona evra da bi spasao preduzeće. Izgradnja svake linije metroa u Rimu je kao zidanje Skadra na Bojani. Još uvek se čeka na kompletiranje treće linije podzemne železnice, a nema naznaka da će biti novih iako je po sredi grad od tri miliona stanovnika.
Rim su u poslednjih 15 godina napustile gotovo sve vodeće nacionalne i multinacionalne kompanije, to jest premestili su svoja sedišta, uglavnom, u Milano, ostavljajući samo kancelarije za vezu ili mali broj zaposlenih. Praktično, grad se pretvorio u muzej na otvorenom prošaran državnim ministarstvima i crkvama, u koji čak i turisti dolaze kao skakavci. Za Rim je poražavajuće da i pored svog bogatstva i lepote koju poseduje prosečan turista ne ostaje duže od dva dana.
Sve prethodno rečeno je samo deo sumorne stvarnosti jedne od najlepših varoši na planeti i objašnjava zašto nijedan političar sa specifičnom težinom ili ličnost sa kredibilitetom i ugledom nije želela da se kandiduje za mesto gradonačelnika Rima. Plata gradonačelnika Rima je oko pet hiljada evra – može da vam zvuči mnogo, ali poslanici u regionalnoj skupštini Lacio zarađuju gotovo duplo više a u nacionalnom parlamentu troduplo – i u totalnoj nesrazmeri s odgovornošću budući da će grad Rim samo u 2021. godini potrošiti preko pet milijardi evra.
Postoje i nelogičnosti tipa da šef kabineta gradonačelnika ima veću platu od samog gradonačelnika a da ne govorimo o direktorima i menadžerima preduzeća i ustanova pod gradskom kontrolom delimičnom ili potpunom. Nije čudo da su sva tri poslednja gradonačelnika završili na sudovima i rizikuju da odu i u zatvoru zbog optužbi za proneveru, zloupotrebu položaja ilil nenamensko trošenje sredstava.
Na izborima koji su predviđeni za sledeći vikend učestvovaće 22 kandidata za mesto gradonačelnika. Šanse da prođu u drugi krug imaju samo četvoro pretendenata: aktuelna gradonačelnica Virdžinija Rađi (Pokret pet zvezda), kandidat desnog centra Enriko Miketi, bivši ministar ekonomije Roberto Gualtijeri ispred levog centra, i Karlo Kalenda lider nove partije “Azione” (Akcija).
Prva žena u istoriji na čelu Rima Virdžinija Rađi u prethodnih pet godina je ušla u društvo najgorih gradonačelnika italijanske prestonice. Četiri i po godine je ponavljala da se neće kandidovati za drugi mandat, zbog čega je bila pošteđena mnogo žešćih kritika i napada, a onda se nonšalantno prezentovala, pošto je shvatila da su njeni protivnici niskog profila.
Kandidat desnog centra Enriko Miketi je nametnut od liderke Braće Italije Đorđe Meloni. Bivša Berluskonijeva miljenica (bila je ministarka u Slivijevoj vladi sa 31-om godinom) je napravila politički bum u poslednje dve godine. Njena suverenističko-populistička stranka je više nego učestvostručila podršku u biračkom telu, sa pet na preko 20 odsto podrške, preskočivši i Ligu Matea Salvinija.
Budući da ima veoma tanke kadrove u stranci – uglavnom rashodovane političare iz nekadašnje Nacionalne Alijanse Đanfranka Finija, prebege iz Berluskonijeve Forca Italije u stalnoj potrazi za dobrom sinakurom i mlade snage zadojene trivijalnim, često i karikaturalnim nacionalizmom i suverenizmom – Melonijeva je izabrala Enrika Miketija na predlog njene rođene sestre koja je bila među malobrojnim fanovima Miketijeve populsitičke rubrike na jednoj rimskoj stanici, gde je objašnjavao pravila rada birokratije, oduševljeno pričao o starim Rimljanima i prečesto pominjao i citirao kontroverzne ili krajnje negativne istorijske ličnosti.
Insistirajući na Miketiju Meloni je želela da pokaže svoju snagu unutar koalicije desnog-centra budući da su se toj kandidaturi protivili i Salvini i Berluskoni. Miketi je tzv. win-win solucija za Meloni. Sa njegovom kandidaturom je već odnela pobedu jer je pokazala da je u Rimu ona glavna u koaliciji desnog-centra. Meloni mnogo više interesuje da njena lista bude superiorno iznad Salvinijeve Lige i Berluskonijeve Forca Italije, nego rezultat Miketija, budući da cilja palatu Kiđi, odnosno da postane prva žena premijer u istoriji Italije, a zato je potrebno da Braće Italije budu najjača stranka u koaliciji desnog-centra.Roberto Gualtijeri je sivi aparatčik, bez trunke harizme i političkog seksepila, ali budući da iza sebe ima Demokratsku partiju i čitav konglomerat manjih partija, građanskih pokreta i udruženja, ako prođe u drugi krug biće veliki favorit za pobedu. Zahvaljujući predanom radu novog generalnog sekretara Demokratske partije Enrika Lete, odnosi sa Pokretom 5 zvezda ali i drugim poltičkim sudbjektima na centru i na levici su značajno poboljšani, i prilično je izvesno da će svi oni podržati Gualtijerija u baražu.
Karlo Kalenda je veoma interesantan lik, ali on koristi kampanju za gradonačelnika Rima da stekne vizibilitet i kredibilitet za svoju stranku “Akcija” koja tavori na tri – četiri odsto podrške, na nacionalnom nivou. Ako bi Kalenda uspeo da potvrdi prognoze koje mu daju dvocifrenu podršku (u Italiji je zabranjeno davati rezultate ispitivanja javnog mnjenja u poslednje dve nedelja izborne kampanje) u prvom krugu izbora za gradonačelnika to bi bila vrlo značajna odskočna daska za sledeće parlamentarne izbore koji će se najkasnije održati do 2023. godine.
BONUS VIDEO: Izbori u Nemačkoj
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare