Prošlo je 30 godina od raspada Jugoslavije, a Srbija i dalje ne zna ni gde je pošla ni gde bi želela da stigne. Moglo bi se reći da opis postkolonijalne Velike Britanije dugogodišnjeg komentatora Gardijana Hjuga Janga - “London se borio da održi prošlost koju nije mogao da zaboravi i budućnost koju nije mogao da izbegne” - savršeno odgovara postjugoslovenskoj Srbiji.
PROČITAJTE JOŠ:
Svi postjugoslovenski srpski “voždovi” su tačno znali gde vide sebe, ali nikada nisu imali preciznu ideju gde je mesto Srbiji u regionu, Evropi i svetu. Bez jasnih političkih ciljeve i još manje definisanih načina kako da se do njih stigne, savremena sprska spoljna politika se bazirala na ličnim agendama i ciljevima stanovnika na Andrićevom vencu, plutajući od danas do sutra. Interesi Srbije nisu nikada oblikovali spoljnu politiku srpskih lidera, naprotiv oni su ih prilagođavali svojim.
Vođeni nakaradnom idejom da ne možeš da budeš deo rešenja ako nisi deo problema, srpske velemože su koristile svaki balkanski čvor za ličnu promociju ili za održavanje statusa kvo. Uprkos činjenici da su nerešena pitanja Kosova, Bosne i Hercegovine i Zapadnog Balkana, generalno, pala prilično na listi evropskih i planetarnih prioriteta, ona su i dalje jedina karta na koju se igra da bi se dobio delić međunarodne vidljivosti ili bilateralni susreti na visokom nivou. Srpskim nacionalnim interesima se trguje zarad pumpanja ega pojedinaca.
Svi politički lideri od Slobodana Miloševića do Aleksandra Vučića su u odnosima sa planetarnim moćnicima pravili klasičnu grešku koju je Abraham Linkoln definisao kroz opasku: “Ne obećavaj ono što ne možeš da se ispuniš da ne bi morao da se radiš ono što se ne sme”. To objašnjava zašto su svi platili ceh na Kosovu: obećavali su ono što ne mogu a nisu imali petlju da urade ono što ne smeju.
Srpska spoljna politika i diplomatija su lutale prethodnih decenija od karikaturalnog oponašanja nekadašnje politike nesvrstanih Brozove Jugoslavije do sedenja na više stolica, odnosno tzv. politike “Srbije na četiri stuba”, od borbe za poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta do kontinuiranog paternalizma nad političkim vođstvima Srba u drugim jugoslovenskim republikama.
Bez obzira ko je bio na vlasti, zvanični Beograd je uvek znao šte neće, a nikada šta hoće. Čitava spoljna politika se vrti oko Kosova a njen najveći dosadašnji domet je izražen u sloganu “slažemo se da se ne slažemo”. U suštini spoljna politika Beograda se svih ovih decenija bazirala na praznim sloganima, vođena je na dnevnoj bazi, uvek u službi promocije aktuelnog vođe za unutrašnju upotrebu, raspolućena između racionalno proklamovonog evropskog puta i atavističke, snažne, inklinacije ka istoku i antagonizma sa zapadom.
Zato Srbija ide ka EU s idejom da nikada do nje ne stigne, odnosno da s vremenom otpadne i pridev “evropski”, kao što je to bio slučaj sa “atlantskim” iz nekadašnjih evroatalntskih integracija. Vojna neutralnost Srbije u okruženju NATO članica, bez izlaska na more, hiljadama kilometara udaljena od pseudo saveznika zvuči kao loš vic, a ne kao ozbiljno nacionalno opredeljenje. Za razliku od Austrije ili Finske koje i pored vojne neutralnosti nisu nikada dovodile u pitanje kom delu sveta pripadaju, Srbija proklamovanom neutralnošću ukazuje na svoje stvarno opredeljenje. Ko god pređe prag Novog dvora u Beogradu kandiduje sebe za ruskog i kineskog glasnogovornika na Starom kontinentu i prikrivenog američkog izvođača radova. Cenu te šizofrene i spoljnopolitičke bulimije na kraju plate građani Srbije.
Među srpskim političarima je raširena i romantičarska devetnaestovekovna ideja da preko ličnih, prijateljskih, odnosa sa drugim državnicima mogu da se ostvare spoljnopolitički ciljevi. Reč je o uverenju koje je jednako naivno koliko kontraproduktivno. Ako u ekonomiji nema besplatnog ručka u diplomatiji nema ni besplatne kafe. Velike države baziraju svoje delovanje u međunarodnoj areni na interesima koji su često višedecenijski ako ne i vekovni: ljudi se menjaju, interesi ostaju, i tu je razlika između ozbiljnih i privatnih država.
Ruski predsednik Vladimir Putin je bio veliki prijatelj Džrodža Buša mlađeg, pa to nije sprečilo Bušovu administraciju da organizuje promene vlasti u Ukrajini i Gruziji i napad na Južnu Osetiju 2008. godine. Ruski šef diplomatije Sergej Lavrov je dugogodišnji, moglo bi se reći, kućni prijatelj sa Džonom Kerijem, ali to nije pomoglo da se izbegne haos u Ukrajini 2014. godine i sve što je usledilo kasnije.
Veliki deo problema Srbija izvire iz njenih nedefinisanih ciljeva kako u odnosima sa bivšim jugoslovenskim republikama, tako i sa EU i sa tri velike sile, SAD, Rusijom i Kinom. Za razliku od naših komšija koji imaju jasno definisane ciljeve i opredeljenja – Hrvati su već u EU i NATO i rade na stvaranju trećeg ili pseudotrećeg entiteta u BiH, Bošnjaci žele unitarnu BiH i članstvo u NATO i EU, Crna Gora je usidrena u NATO i nedvosmisleno na putu za EU, Severna Makedonija se bori da preživi i vidu u članstvu u NATO i EU jedini način da ostvari taj cilj, Albanci bez obzira gde žive uradiće ono što Amerikanci od njih traže – politički vrh Srbije nema viziju da kreira izodljivu, plodotvornu spoljnu i komšijsku politiku.
Ni režim Aleksandra Vučića, kao ni prethodni, ne može da se obuje u jednoj pameti i prelomi kakvu Srbiju želi i koju ulogu želi da igra u regionu. Zato nema konkretne strategije za Kosovo i Republiku Srpsku, za odnose sa Srbima u bivšim jugoslovenskim republikama a šićardžijska politika u odnosima sa EU, SAD, Rusijom i Kinom se predstavlja kao vrhunac diplomatskog izraza.
Paternalizam je konstanta politike Beograda prema Srbima na prosturu bivše zajedničke države. Na taj način se ne delegitimizuju samo lokalni predstavnici Srba već se daju argumenti za optužbe o mešanju u unutrašnje poslove komšijskih država. Najnovije trivijalno imitiranje “Ruskog sveta” preko tzv. “Sprskog sveta” je još jedan autogol i pokazatelj neozbiljnosti, amaterizma i kratkovidosti aktuelnog režima. Ne dorpinosi ni za jotu poboljšanju pozicije Srba u susednim državama a sipa benzin u rezervoare srbofoba koji već trideset godina koriste bauk sprskog nacionalizma kao krinku za realizaciju svojih nacionalističkih ciljeva.
Kontradiktornost u srpskoj spoljnoj politici se ogleda u ambiciji njenih vođa da istovremeno budu “crne ovce” u regionu i njegov lider. Vučić, kao i njegovi prethodnici, ne shvata da ako želiš da budeš regionalni vođa onda moraš da interpretiraš volju regiona a ne da sprovodiš svoju volju. Prvo je liderstvo a drugo je despotija. Tu i leži nesporazum srpskih “voždova” sa komšilukom i Evropom.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare