Škotska nacionalna partija (SNP) je na putu da prvi put u istoriji osvoji preko 50 odsto glasova na izborima za nacionalni parlament u Edimburgu u četvrtak. Natpolovična većina bi bila i dvotrećinska da u Škotskoj nije na snazi miks većinskog i proporcionalnog sistema: 73 poslanika se biraju većinskim a 56 korigovanim proporcionalnim sistemom. Konzervativci bez harizmatične Rut Davidson i laburisti predvođeni Anasom Sarvarom, prvim muslimanom liderom jedne partije u Škotskoj, su osuđeni na sporednu ulogu, dok se Zelenima predviđa uloga iznenađenja i duplo veći broj glasova u odnosu na prethodne izbore.
PROČITAJTE JOŠ:
Nezadrživi uspon SNP-a i političko proleće škotskog indipendentizma ima korene u osamdesetim godinama prošlog veka kada je Ostrvom vedrila i oblačila Margaret Tačer a u Severnom moru su pronađena nova bogata nalazišta nafte. Centralizacija vlasti Čelične ledi, beskrupulozna politika prema radničkoj klasi i rudarima, zatvaranje rudnika i čeličana i uvođenje zloglasne “Poll Tax”, probudili su škotski ponos iz trovekovne letargije.
Trideset godina kasnije, škotska Čelična ledi, Nikol Sterdžen, posle probijanja čarobne granice od milion glasova na prethodnom izjašnjavanju građana, mogla bi da postavi još nekoliko rekorda od uvođenja tzv. Devolucije Tonija Blera, odnosno dobijanja široke autonomije, 1997. godine.
Cinici bi mogli reći da sve što je Bler uradio na spasavanju Velike Britanije – Sporazum na Veliki petak i davanje autnomije Škotskoj, Velsu i Severnoj Irskoj – to Boris Džonson svojom politikom poništava, razgrađuje i obesmišljava vodeći Engleze ka izolaciji u kakvoj nisu bili od Kromvela.
Sukob između prve ministarke Sterdžen i njenog nekadašnjeg mentora Aleksa Salmonda, nije naškodio mnogo popularnosti vodeće škotske partije, naprotiv. Nema sumnje da će SNP sa Zelenima u velikom usponu – prvi put bi trebalo da osvoje dvocifreni broj glasova – i Albom (partija Aleksa Salmonda), biti blizu dvotrećinske većine. Sa takvom nedvosmilsenom porukom škotskih birača britanski premijer Boris Džonson neće moći nonšalantno da poziva Škote da sačekaju 2050. godinu za organizaciju novog referenduma o nezavisnosti.
Novi uzlet SNP-a i drugih partija koje zagovaraju nezavisnost Škotske se duguje u dobroj meri Bregzitu, ali i Borisu Džonsonu. Torijevski premijer je egzemplar stanovnika u Dauning ulici broj 10 koji iritira do balčaka većinu Škota, uključujući i same konzervativce.
Rut Davidson je pre deset godina podigla iz mrtvih škotske konzervativce, presudno doprinela da unionisti pobede na referendumu o nezavisnosti 2014. godine i zatim napravila istorijski podvig na predthodnim izborima za “Holyrood” osvojivši više poslaničkih mesta od laburista. Međutim, posle Džonsonovog preuzimanja partije 2019. godine, Davidsonova je napustila partiju jer je za razliku od Džonsona uverena Evropljanka, kao i većina Škota.
Glavno opravdanje Džonsona da ne dozvoli organizaciju drugog referenduma o nezavisnosti Škotske je uslov tadašnjeg premijera Dejvida Kamerona da rezultat referenduma iz 2014. važi barem za jednu generaciju, odnosno da neće biti novog izjašnjavanja Škota o nezavisnosti u dogledno vreme. Ta vrsta razmišljanja bi bila opravdana da isti Kameron i torijevci, uključujući i Džonsona, nisu vodili kampanju u kojoj su plašili škotske birače da će njihva zemlja izaći iz EU ako se otcepi od Velike Britanije, što je, u suštini, bilo tačno ali i licemerno imajući u vidu šta su pripremali.
Škotska prva ministarka smatra da je rezultat iz 2014. kontaminiran kasnijim Bregzitom i da zato ne važi pakt o referendumu za jednu genaraciju. Priličan broj Škota je glasao protiv nezavisnosti jer je ona podrazumevala izlazak iz EU. Sterdžen, u svom stilu, dosledno i neumorno podseća da je nemoralno da London negira dozvolu za održavanje drugog referenduma o nezavisnosti posle Bregzita. Ipak, prva ministarka, bi morala da bude oprezna: Škoti su prilično nepredvidivi birači, glasovi za njenu partiju na izborima ne znače automatski i glas za nezavisnost na referendumu.
Za razliku od Margaret Tačer od čijeg boravka na čelu Velike Britanije žene nisu imale gotovo nikakve koristi, i nisu bile njeni vleiki fanovvi, Sterdženova je predvodnica novog talasa promena koje redefinišu odnose između polova i položaj žena u politici i društvu. Na predstojećim izborima prevagu SNP-u će doneti žene i biće jezičak na vagi za nezavisnost Škotske, zajedno sa mladima.
Do pre par godina, nezavisna Škotska je bila “muška” stvar budući da je relativno mali broj žena podržavao tu ideju. Na referendumu 2014. godine samo je 42 odsto žena glasalo za izlazak iz Velike Britanije, danas ideju nezavisnosti i povratka u EU podržava gotovo 60 odsto žena.
Uprkos greškama škotske prve ministarke u oblasti obrazovanja, u borbi protiv siromaštva i bolesti zavisnosti od droga u prethodnom mandatu, savesna, blagovremena i odlučna politika u suzbijanju pandemije koronavirusa povećali su rejting nove “Madame Ecosse”. I kad smo već kod francuskog, Sterdžen je preradila čuveni slogan Žaka Segele s kojim je Fransoa Miteran pobedio Žiskara d’Estene u priču o “dobrom, tihom, nacionalizmu koji nije poput desničarskih”. Ne treba smetnuti s uma da je SNP, i pored svog imena, stranka umerene levice.
Osim žena, sveža limfa idinpendentistima severno od Hadrijanovog zida (meteforički rečeno budući da je Hadrijanov zid malo južnije od granice između Škotske i Engleske) su mladi. Poslednje istraživanje je pokazalo da je čak 72 odsto grđana između 16 i 34 godine za nezavisnu Škotsku dok je među Škotima starijim od 55 godina samo 38 odsto za odvajanje od Londona.
U bestseleru Irvina Velša “Trejnsporting”, po kojem je Deni Bojl snimio istoimeni film, jedan od junaka, Renton, izgovara rečenicu koja je postala neka vrsta simbola generacijskog bunta škotskih milenijalsa: “Mi smo Škoti velika govna, beda ovog sveta, dozvolili smo da nas kolonizuju Englezi i pretvore u narod drkadžija”.
Vreme radi za SNP i škotsku nezavisnost. Bivši zamenik Sterdženove, Angus Robertson izazvao je lavinu kritika citirajući statistički podatak da svake godine u Škotskoj umre 55 hiljada starih ljudi uglavnom pobornika unije sa Englezima i da istovremeno, svake godine, 55 hiljada mladih Škota napuni 16. godina ( u Škotskoj se biračko pravo stiče sa 16 godina) zadojenih idejom nezavisne Škotske. “To je matematika, a vi se ljutite koliko hoćete” izjavio je Robertson.
Na stranu Robertsonova neotesanost, njegova opaska upućuje na drugu stranu medalje na kojoj insistiraju pojedini analitičari, pogotovo iz Londona. Reč je o troškovima razvoda Škotske od ostatka Velike Britanije koji su u velikoj meri na štetu Edimburga. Istina i Englezi bi platili visoku cenu, samo demontiranje pomorske nuklearne baze u Faslejnu bi koštalo pet milijardi funti, ali nema sumnje da bi sa aktuelnim cenama nafte Škotska izašla iz “braka” siromašnija.
Čak i među zagovornicima nezvavisnosti Škotske postoje razlike oko tajminga održavanja novog referenduma zbog cene koju će morati da plate, pogotovo što će pregovori o članstvu u EU trajati barem nekoliko godina. Lepeza je prilično široka: jedni bi referendum što pre, drugi bi da ga odlože barem za pet-šest godina.
Sve prethodno rečeno objašnjava zašto je došlo do generacijske podele u škotskom društvu. Stariji ljudi se po inerciji protive promenema i žele da sačuvaju stečene privilegije. Na drugoj strani, klinci pred kojima je ceo život i ceo svet ne žele više da budu, da upotrebimo Velšove reči, kolonizovana engleska govna pa šta košta neka košta.
Sterdžen je za Novu godinu poslala eskplicitnu poruku prijateljima s druge strane Lamanša: “Evropo, vratićemo se brzo!”. Prvi korak za brzi povratak Škotske u EU je ubedljiva pobeda SNP-a na izborima u četvrtak.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar