U zapadnoevropskim diplomatskim krugovima veruju da je ruski predsednik Vladimir Putin spreman da iskoristi svaki pogrešan potez SAD u Ukrajini kako bi realizovao plan o uspostavljanju nove “gvozdene zavese”, ali samo na jugoistoku Evrope, odnosno od Pridnjestrovlja preko jugozapadne Ukrajine do Krima.
PROČITAJTE JOŠ:
Paralelno, u Kremlju već odavno razmišljaju kako da efikansno odgovore na američlki rektni štit u Rumuniji i Poljskoj, koji jeste odbrmbeni ali ima takve karakteristike da lako može da bude pretvoren i u ofanzivni, kao i na realizaciju nove velike avio-baze u Transilvaniji u Rumuniji.
U Kalinjingradu su već instalirane balističke rakete i za kompletiranje odgovora Rusima je potrebno južno krilo koje se nalazi u Pridnjestrovlju, separatističkoj republici u Moldaviji. Tiraspolj od Crnog Mora i veze sa Krimom deli samo region Budžak u kome živi većina građana koja govori ruski, mada su različitih etničkih korena, i on se smatra “slabom” tačkom u slučaju ruske invazije. San Kremlja je da na liniju Deveselo – Redzikovo odgovori sa paralelom Kalinjingrad – Tiraspolj.
Otvorena pretnja ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova da bi nova eskalacija sukoba mogla da dovede u pitanje opstanak Ukrajine interpretira se kao ciljanje Moskve na južni deo susedne zemlje. Naime, u centralnom, severnom i zapadnom delu Ukrajine živi mali broj etničkih rusa i rusofonskih Ukrajinaca a antiruski sentiment je izuzetno jak. Za Moskvu je taj deo Ukrajine definitivno izgubljen, ali istok i jug još uvek nisu.
Sa povratkom učenika i sledbenika ideja Zbignjeva Bžežinskog u Belu kuću, Stejt department i Pentagon Ukrajina postaje ponovo fokus politike Vašingtona u Evropi. Predsednik Džo Bajden i čitav njegov spoljnopolitički tim je izgradio svoje stavove prema istočnoj Evropi i tzv. Evroaziji na proučavanju “Velike šahovske table”, kapitalnog dela bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost predsednika Džimija Kartera.
Bžežinski je pobegao iz komunističke Poljske posle Drugog svetskog rata i postao je američki državljanin tek kada je napunio 30 godina. Čitava njegova politička i akademska karijere je bila prožeta rusofobijom. Stav bivšeg predsednika SAD Baraka Obame da je Rusija samo regionalna sila bila je proizvod upravo doktrine Bžežinskog iznete u “Velikoj šahovskoj tabli”.
Istovremeno, Bajden je u velikom dugu prema predsedniku Ukrajine Volodimiru Zelenskom koji je bio kooperativan u pokrivanju, eufemistički rečeno, netransparentnih poslova njegovog sina Hantera, odbijajući da preda ključne dokaze Trampovim advokatima tokom prošlogodišnje izborne kampanje.
Popularnost Zelenskog je u vrtoglavom padu pošto se pokazalo da u stvarnom životu mnogo više liči na svoje prethodnike u Marinskom dvorcu nego na lik koji je tumačio u popularnoj televizijskoj seriji “Sluga naroda”. Više ne igra na kartu borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala, ne bori se za slobodu medija i pravnu državu, već duva u vetar nacionalizma i rusofobije.
Vladimir Putin je blizu istorijskog minimuma popularnosti u Rusiji a sledeće jeseni su na programu izbori za Dumu. Ruski predsednik nije imao tako nizak rejting od zime između 2013. i 2014. godine, u predvečerje tzv. Majdan revolucije u Kijevu. Aneksija Krima i igranje na kartu nacionalizma su bili savršeni instrumenti za vrtoglavo podizanje popularnosti i nije isključeno da Putin pribegne istom propagandnom triku, tim pre što su građani Rusije posebno osetljivi na ukrajinsko pitanje.
Sudeći po prvim potezima zvaničnog Vašingtona Džo Bajden ima nameru da nastavi sa realizacijom ideje Bžežinskog da Rusija bez Ukrajine gubi karakter globalne sile i da joj ostaje samo Azija kao prostor uticaja gde neminovno mora da uđe, pre ili kasnije, u koliziju sa Kinom, Turskom i Indijom i da zatim traži pomoć od Vašington da bi opstala.
U tom kontekstu treba posmatrati i poteze Moskve. Jedna od najvećih grešaka američke spoljne politike u 21. veku bio je previd da će Rusija zauzeti Krim ako Vašington instalira sebi blizak režim u Kijevu po zbacivanju s vlasti kleptokrate Viktora Janukoviča 2014. godine.
Zauzimanjem Krima Rusija je postala gospodar Crnog mora zbog strateškog položaja polustrva i kako sami američki admirali tvrde pretvorila ga u jedino more na svetu u koje najmoćnija flota na svetu, američka naravno, ne uplovljava zbog visokog rizika. “U Crno more je lako ući, ali je nemoguće izaći”, jedna je od omiljenih opaski među kremljolozima.
Sa postavljanjem raketnog štita u Deveselu (Rumunija) i Redzikovu (Poljska), kao i modernizacijim NATO avio-baze u transilvanijskoj varoš Kamija Turzij, koja će preuzeti u dobroj meri ulogu Indžirlika u Turskoj, za Rusiju je pitanje Ukrajine postalo još više senzibilno.
Odluka ruske vojne obaveštajne službe posle pada Berlinskog zida da povuče svo naouružanje i municiju iz država bivšeg Varšavskog pakta i da ih uskladišti na levoj strani Dnjestra nije bila slučajna. Na taj način su markirali zapadnu granicu onog što danas Putinovi ideolozi nazivaju “ruski svet”.
Međutim, geopolitička partija u Ukrajini se ne limitira samo na nadmudrivanje između SAD i Rusije. Nemačka i Turska igraju dvostruku, čak trostroku geopolitičku igru budući da imaju isprepletene ekonomsko-energetske interese sa Rusijom, veoma delikatne odnose sa SAD, stalno na ivici incidenta, i predstavljaju se, i jedni i drugi, kao veliki prijatelji Kijeva.
Diplomatski šerpasi nemačke kancelarke Angele Merkel već mesecima rade na omekšavanju Bajdenove administracije po pitanju izgradnje Severnog toka 2. Za Nemačku je drugi gasovod ispod Baltika koji je spaja sa Rusijom od fundamentalnog značaja za njen energetski bilans i spremni su da izađu u susret Amerikancima po gotovo svim drugim pitanjima, uključujući podršku politici Vašingtona prema Pekingu. Berlin je spreman da stoji uz Vašington u Ukrajini u svemu osim oko članstva bivše sovjetske republike u Severnoatlantskoj alijansi.
Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan vodi već nekoliko godina dva posrednička rata sa Rusijom, u Siriji i Libiji, uspevajući paralelno da sklapa strateške i milijarderske poslovne aranžmane sa prijateljom Putinom u energetskom, nuklearnom i vojnom sektoru. Zato ne čudi njegova paralelna igra i u Ukrajini.
Turska bezrezervno podržava teritorijalni integritet i suverenitet Ukrajine i intenzivira ekonomsko-političko-kulturno-religiozne odnose sa Kijevom. U Turksoj se sprema manifestacija “godina Ukajine” a u Ukrajini “godina Turske”. Istovremeno turske diplomate u Ujedinjenim nacijama lobiraju među muslimanskim zemljama da glasaju za rezoluciju UN-a s kojom se osuđuje aneksija Krima.
Ankara je čak ponudila Kijevu i svoje dronove koji su se pokazali kao veoma efikasno oružje u kratkotrajnom ratu u Nagorno-Karabahu, međutim tu se daje nazreti Erdoganovo licemerstvo. Turski uslov je da ni u jednom slučaju dronovi ne smeju da budu upotrebljeni u eventualnom napadu na Krim. Ankara zvanično ne priznaje aneksiju Krima, ali faktički i te kako poštuje suverenitet Rusije na tom poluostrvu.
U celoj priči, po običaju, nedostaje EU. Tzv. normandijski format (Francuksa, Nemačka, Rusija i Ukrajina) je izgubio smisao sa prepotentnim povratakom SAD u ukrajinsku priču. Države članice EU, sa izuzetkom Poljske i još par država, biće spremne da pruže svaku podšku, finansijsku i logističku, Ukrajini, ali joj neće otvoriti vrata NATO jer im se ne ratuje sa Rusijom, pogotovo ne za račun SAD.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare