U senci skandala “Sofagejt” za koji je protokol predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela, u najmanju ruku, odgovaran koliko i predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana, se zaboravilo zbog čega su evropski čelnici bili u Erdoganovoj mastodontskoj palati sa preko 1200 soba.
PROČITAJTE JOŠ:
Za EU je mnogo veći šamar od negiranja stolice predsednici EK Ursuli fon der Lajen to što su njeni prvaci došli Erdoganu na noge sa ponudom na zlatnom tanjiru: jačanje carinske unije, olakšavanje viznog režima za građane Turske i nastavka plaćanja “harača” od šest milijardi evra za zaustavljanje talasa migranata i izbeglica iz Azije i Afrike. Na insistiranje Grčke, Francuske i Italije dodat je i zahtev za “deeskalaciju” u istočnom Mediteranu.
Velikodušna ponuda EU dolazi u momentu kada Turska izlazi iz Istanbulske konvencije, kada se Erdoganov režim sprema da zabrani Demokratsku partiju naroda (HDP), jedinu proevropsku partiju na turskom političkom nebu koja brani ljudska prava, prava manjina, uključujući LGBTQ zajednice, dok lider HDP Salahatin Demirtaš izdržava kaznu od 142 godine zatvora. EU ne interesuje ni nekoliko stotina utamničenih novinara i na hiljade nevino osuđenih ljudi, krivih zato što su Kurdi ili nisu po volji nacionalističko-islamističkog režima u Ankari.
Kada se dođe do Turske čelnici EU zaborave na proklamovane izjave u komotnim briselskim salonima ili evropskim prestonicama da ljudska prava ne mogu da budu nikada predmet pregovora ili kompromisa. U odnosima sa Turskom se sledi tzv. realpolitik u njenom izvornom pragmatično-licemernom duhu kako su je postavili njeni rodonačelnici Klement fon Meternih i Oto fon Bizmark. Drugim rečima, Erdoganu će biti sve dozvoljeno dok ne prođu izbori za Bundestag, a posle ćemo da vidimo.
Nisu samo ljudska prava problem, Turska ne samo da negira genocid na Jermenima već hapsi i osuđuje na zatvorske kazne turske građane koji se usude da progovore o višegodišnjem pokolju Jermena. Štaviše, EU koja je vrlo osetljiva na negiranje ratnih zločina u bivšoj Jugoslaviji, ostala je nema kada je grad Sarajevo povukao predlog da Orhan Pamuk bude počasni građanin glavnog grada BiH na pritisak Turske jer najpozanatiji turski pisac ne ćuti o genocidu nad Jermenima, naprotiv.
Javna je tajna da je Nemačka je glavna zaštitnica Turske u EU od 2015. godine. U Ankari je ambasador EU Nemac, Nikolaus Majer Landrut, bivši dugogodišnji savetnik kancelarke Angele Merkel, i njegov udeo odgovornosti nijej zanemarljiv u skandalu sa izostalom stolicom za Ursulu fon der Lajen.
Ne treba zaboraviti da je pred poslednje parlamentarne izbore u Turskoj Merkelova došla u zvaničnu posetu Erdoganu dajući mu preko potrebnu političku i ekonomsku podršku: osim milijardi evra za zaustavljanje izbeglica i migranata, najdugovečnija kancelarka je tada obećavala oživljavanje pregovora EU sa Turskom o članstvu, ukidanje viza za turske građane i nove investicije. Bio je to klasičan nož u leđa proevropskim i prolaičkim snagama u Turskoj i na kraju je bio jezičak na vagi koji je omogućio Erdoganu da osvoji većinu na izborima sa Partijom nacionalističkog pokreta, političkim krilom “Sivih vukova”, Devleta Bahčelija.
Mišel i Fon der Lajen su zatvorili oči i začepili uši pred obespravljivanjem Kurda i njihovih političkih predstavnika. Reč je o diskriminaciji kakva se nije videla na Starom kontinentu od Drugog svetskog rata. Erdoganov režim nije samo utamničio Demirtaša, nego je uhapsio 14 poslanika njegove partije u turskom parlamentu. U zatvoru je završilo i blizu 700 lokalnih funkcionera HDP-a sa doživotnom zabranom političkog delovanja, dok je preko 16.000 hiljada članova stranke prošlo kroz turske kazamate. Ni ta neviđena represija nije bila dovoljna Erdoganu i njegovim političkim saveznicima pa su posegli i za zabranom rada HDP- a sa optužbom za terorističko delovanje.
Turski nacionalisti i islamisti ne mogu da oproste Demirtašu što je formirao partiju sposobnu da pređe izborni prag od 10 procenata – osmišljen da bi onemogućio da manjine, a posebno Kurdi, budu zastupljeni u parlamentu – i što je pridobio glasove proevropski nastrojenih Turaka, i pripadnika svih manjina, od etničkih do seksualnih.
Pod pritiskom Nemačke, istraumirane migrantskom krizom iz 2015. godine, EU ne toleriše samo Erdoganovu unutrašnju politiku, već i panturske ambicije na Kipru, u Azerbejdžanu, Siriji, Libiji, istočnom Mediteranskom moru. Dozvoljeno mu je da omalovažava EU, njene članice, predsednike, premijere. Čak je i Erdoganov “savet” francuskom predsedniku Makronu da se podvrgne psihajtrijskom lečenju prošla bez posledica.
Indikativno je da italijanski premijer Mario Dragi, koji je jedini javno definisao Erdogana kao diktatora, nije dobio podršku ni sa jedne važne adrese u državama članicama EU, iako većina njih u razgovorima iza zatvorenih vrata tako apostrofiraju neo-sultana. Merkelova, i sam Makron, su ostali nemi, pokazujući koliko su solidarnost i priča o evropskim vrednostima koji ne mogu da budu predmet pregovora samo prazni slogani.
EU je uvela sankcije Rusiji zbog aneksije Krima i rata u Donbasu u Ukrajini a nije joj palo na pamet da reaguje protiv turske okupacije severozapadnog dela Sirije, severnog Iraka i mešanje u unutrašnje poslove u Azerbejdžanu i u Libiji.
Turska je ponizila Francusku i Italiju nekoliko puta u poslednje dve godine u Mediteranskom moru jer Pariz i Rim nisu uspeli da zaštite svoje naftne i gasne kompanije koje imaju koncesije za ispitivanje morskog dna u teritorijalnim vodama Kipra i morale su da se povuku pred ratnom mornaricom Turske.
Erdogan je demonstirao u prethodnih 18 godina da je najveći ketman među ketmanima. Kada mu je trebalo da bude “evropejac”, legalista i demokrata, da bi razvlastio generale i vojsku, bio je. Kada mu je služio sirijski predsednik Asad bio mu je najveći prijatelj, sad mu je zakleti neprijatelj. Sa Izraelom, Rusijom, Iranom i SAD vodi duple igre već godinama, zatežući i relaksirajući odnose naizmenično, sedeći često ne na dve nego na pet-šest stolica. U ambivalentnim je odnosima i sa predsednikom Azerbejdžana Alijevim kao i sa Palestincima koje već godinama, bezuspešno, pokušava da ubedi da je jedini njihov zaštitnik. Zbog podrške Muslimanskoj braći nije rado viđen u Kairu, Rijadu i Abu Dabiju, ali je zato smestio svoju vojnu bazu u Kataru dok u Rogu Afrike (Džibuti, Somalija, Etiopija,) i Sudanu ne može ništa da se dogodi bez znanja ili dozvole novog sultana u Ankari.
Erdogan, poučen iskustvom sa migrantima i izbeglicama u odnosima sa Nemačkom, pretvorio je polovinu Libije u turski protektorat. Praktično, Ankara sada kontroliše dve od tri najveće i najznačajnije migrantske maršrute koje iz Azije i Afrike vode u Evropu. Istovremeno, sa vojnim prisustvom u Kataru u Persijskom zalivu i na obalama Crvenog mora u Rogu Afrike, Erdogan se oseća moćno jer ima na “puškometu” dva od pet najvažnijih moreuza na svetu. U momentu kada turske ekonomija prolazi kroz duboku krizu, inflacija galopira a investitori zaobilaze u širokom luku Tursku, za autokratu kao što je Erdogan igranje na kartu kleronacionalizma je neizbežna.
EU ostaje “dinosaurus biljojed” među tiranosaurima, malim i velikim, pa zato ne iznenađuje što ruski šef diplomatije Sergej Lavrov može sebi da dozvoli da “ispreskače” visokog predstavnika za spoljnu politiku Žozepa Borelja a britanski premijer Boris Džonson da negira diplomatski status predstavništvu EU u Londonu, ili da turski predsednik Erdogan ponizi predsednicu Evropske komisije a SAD da stopiraju izvoz vakcina u EU bez opravdanog razloga.
Naravučenije: u EU nemaju težinu njene institucije već države članice, neke više nego druge. Vazda je bilo, što bi rekao Džordž Orvel, da među jednakima ima jednakijih. To su shvatili u Vašingtonu, Moskvi, Londonu, Ankari, možda je vreme da to ukače i u Beogradu.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar