Evropsku uniju je odbrana njenih granica od migrantskih talasa, po grubim procenama, koštala preko 30 milijardi evra u poslednjih pet godina. Toj cifri treba dodati šest plus šest milijardi evra koliko je Brisel platio Turskoj za zaustavljanje Azijata i Afrikanaca u potrazi za boljim životom. A tu su i brojni programi koje države članice EU pojedinačno finansiraju u afričkim i azijskim zemljama kako bi zaustavili ili barem redukovali broj ljudi koji kreće ka Evropi.
PROČITAJTE JOŠ:
U sedmogodišnjem budžetu EU od 2021. do 2027. godine Evropska komisija je predvidela preko 22 mlijarde evra za Fronteks, Eurosur ( Evropski sistem za nadgledanje granica), Fond za integrisano upravljanje granicama i za banke podataka.
Migranti su veoma korisno oružje za vođenje hibridnih ratova i iznuđivanje novca, naravno pod uslovom da neko želi da pritisne taj “okidač”, u suprotnom oni su ono što zaista jesu: ljudi u potrazi za srećom, poslom, mirom i blagostanjem. Sve zavisi od toga kako se koja država odnosi prema njima. Problem je što je EU pokazala celom svetu da je pitanje migranata i stranaca visoko destablizujući argument za sve njene članice. Na taj način je pretvorila migrante u oružje koje okolni autokratski i diktatorski režimi koriste protiv nje same.
Turska, Rusija, Maroko, Belorusija, Libija i Tunis su zloupotrebljavali ili zlupotrebljavaju migrante ne samo da bi dobili novac, već i da bi se njihovi političari akreditovali u zapadnim prestonicama ili da bi im se progledalo kroz prste zbog drugih nepočinstava, brutalnog kršenja međunarodnih normi i ljudskih prava.
Prvi komšija EU koji je nanjušio da je posao sa migrantima veoma unosan bio je marokanski kralj Muhamed VI. Rabat već decenijama uživa niz povlastica praćenih izdašnim finansijskim injekcijama i zatvaranjem očiju pred brojnim kršenjima ljuskih prava i okupacijom Zapadne Sahare. Kad god Muhamedu VI nešto zatreba hiljade i hiljade Afrikanaca nasrću na žičane ograde oko španskih enklava u Seuti i Melili.
I tunižanski diktator Ben Ali je godinama vrlo vešto i pragmatično upotrebljavao pretnju najezdom migranata u odnosima vis-a-vis sa EU, ali i Italijom i Francuskom. Sve do svrgavanja s vlasti tokom tzv. Arapskog proleća, Ben Ali je dobijao pozamašne sume novca, povoljne kreditne aranžmane, kvote za sezonske radnike i radne dozvole za Tunižane u državama EU. Imao je samo jedan zadatak da ne dozvoli masovne pokušaje prelaska Sicilijanskog kanala koji deli Tunis od Italije.
Posle marokanskog monarha i komšije Ben Alija i bivši libijski diktator Muamer el Gadafi je shvatio da bi posao sa migrantima mogao da bude prilično isplativ. Pukovnik je isposlovao veoma povoljne aranžmane sa Francuskom a posebno sa Italijom u zamenu za srpečavanje polazaka migranata sa libijske obale prema Malti, Lampeduzi i Siciliji. Italija je bukvalno opremila kompletno libijske pomorske snage i potpisale ugovore vredne milijarde evra koji su predviđali izgradnju bolnica, infrastrukture, autoputeva. Takođe, Italija i EU su finansirali zatvore i logore u Libiji u kojima su migranti tretirani na, eufemistički rečeno, nehuman način.
Zatim je stigao red na Redžepa Tajipa Erdogana. Turski kleptokrata je doveo do savršenstva manipulaciju sa ljudima koji sanjaju komad sreće i blagostanja na Starom kontinentu. Erdogan je zaključio da su migranti savršeno oružje za podrivanje EU, izvlačenje novca, povlastica i primoravanja EU da gazi svoje principe i da sebe prikazuje kao licemernu organizaciju. Štaviše, EU i posebno nemačka kancelarka Angela Merkel su prihvatili da budu zloutpotrebljeni u poslednje dve izborne kampanje u Turskoj i praktično su omugućile Erdoganu i turskim kleronacionalistima da pobede na izborima.
EU i njeni lideri su bukvalno mortifikovali proevropske snage u turskom društvu. Bezobzirnost i najružnije lice EU se vidi u odnosu prema Kurdima i posebno prema Selahatinu Demirtašu, jedinom istinskom proevrpskom lideru u Turskoj koji je već pet godina bez ikakvog pravnog osnova utamničen u turskim kazamatima. O Kipru je uzaludno trošiti reči budući da se Erdogan i Turska smeju u lice Evropljanima držeći pod okupacijom već 47 godina trećinu teritorije države članice EU.
Ne samo da EU nije uvela sankcije prema Turskoj, već je novog sultana častila sa milijardama evra koje svake godine stižu u Ankaru. Na taj način Erdogan zarađuje trostruko na Sirijcima: iskorišćava ih kao jeftinu, gotovo ropsku, radnu snagu u Turskoj a koristeći ih kao “strašila” uzima keš od Evropske unije i neku vrstu dozvole da u svojoj zemlji može da radi sa svojim političkim protivnicima šta mu padne na pamet.
Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko je samo poslednji u nizu kleptokrata koji bi da iskoristi migrante, odnosno animozitet koji postoji u EU prema njima i panični strah od čelnika zapadnoevropskih i skandinavskih država koji su svesni da svaki novi priliv migranata iza Afrike i Azije znači jačanje ekstremnih političkih snaga na desnici i levici.
Dovoljno je pogledati ciljeve Minska u tekućoj krizi da bi se naslutila prava pozadina dramatizacije migrantskog pitanja na granici između Belorusije i Poljske. Lukašenko želi da po više-manje istom principu dobije godišnju apanažu kao Erdogan za “čuvanje” granica od migrantskih najezda. Ideja Lukašenka je da zloupotrebom migranata, po ugledu na turskog kolegu, ne dobije samo novac od EU na zlatnom tanjiru, već i da on ne bude uslovljen demokratskim reformama, poštovanjem ljudskih prava i načela pravne države.
Na drugoj strani cilj Lukašenka je da izađe iz izolacije u kojoj se nalazi od prošle godine kada je poništio volju građana na izborima a demontracije ugušio primenom brutalne sile i masovnim hapšenjima. U tom kontekstu, beloruski kleptokrata je već ostvario prvu pobedu budući da ga je nemačka premijerka Angela Merkel pozvala telefonom kako bi rešila pitanej migranata na granici sa Poljskom.
U celu priču je do grla upetljana Rusija. Predsednik Vladimir Putin već godinama manipuliše sa strahom evropskih političara od nove najezde migranata. Moskva plasira konstantno lažne vesti i priče koje šire animozitet prema migrantima i stranicama među građanima EU preko trolova na društvenim mrežama, ali i u mejnstrim medijima uz pomoć novinara, intelektualaca i analitičara na platnom spisku Kremlja. Osim što teži da destablizuje članice EU, Putin je shvatio da je jačanje ekstremne desnice u Evropi direktno povezano sa zastupljenošću negativnih vesti o migrantima i strancima u medijskom prostoru. To naravno ide direktno u prilog Moskvi jer gotovo sve populističke i suverenističke stranke u EU gaje simpatije prema Putinovom režimu, a neke su i direktno finansirane.
U pojedinim krugovima u EU, pogotovo bliskim Vašingtonu, se forsira teorija da Kremlj raspaljuje migrantsku krizu na belorosko-poljskoj granici iz dva motiva. Prvi je da se izvrši pritisak na Nemačku da maksimalno ubrza birokratsku proceduru za puštanje u rad Severnog toka 2, a drugi je navodno pripremanje invazije na Ukrajinu. Istina je verovatno manje spektakularna i prilično je prozaična kada je Putinova vlast u pitanju: koristi se svaka prilika da se EU oslabi, podeli i poseje što dublje zrno razdora među članicama EU i u odnosima sa SAD. U Moskvi su uvereni da samo slaba i razjedinjena EU i NATO ne predstavljaju pretnju za Rusku federaciju.
BONUS VIDEO: Sukobi poljske vojske i migranata na granici sa Belorusijom
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare