Crnogorski predsednik Milo Đukanović nije samo prekršio Ustav svoje zemlje direktnim učešćem u kampanjama za lokalne izbore na Cetinju, u Mojkovcu i Petnjici, on im je svojim nastupima i upotrebljenim rečnikom dao nacionalni značaj. Na mitinzima i u nastupima se nije pričao o vodovodu, kanalizaciji, odnošenju đubreta, prevozu i drugim komunalnim aktivnostima u nadležnosti opština nego o visokoparnim ciljevima, među kojima je bila i smena vlasti na državnom nivou.
PROČITAJTE JOŠ:
Rezultati u tri pomenute opštine su pokazali da DPS pod Đukanovićevim žezlom gubi biračko telo u sve tri najveće etničke grupe (Crnogorci, Srbi i Bošnjaci). Na Cetinju je crnogorski deo biračkog tela prešao u tabor Socijaldemokratske partije i redove nostalgičara Liberalne partije Slavka Perovića. U Mojkovcu DPS nije samo izgubio sve sprske glasače već je ostao i bez dela crnogorskih glasača koji su se opredelili za Demokrate, Uru ili Ujedinjenu Crnu Goru. Isti trend je zabeležen i u Petnjici gde mahom žive Bošnjaci i pored toga što je DPS zadržao vlast
Od izgubljenih parlamentarnih izbora Đukanovićeva partija je izgubila sve izbore u važnim gradovima, od Nikšića i Herceg Novog do Cetinja i Mojkovca. Svaki od ta četiri poraza ima specifičnu težinu. Nikšić je Đukanovićev grad, Herceg Novi simbol druge Crne Gore, Cetinje prestonica a Mojkovac rodno mesto dva stuba Đukanovićevog režima, šefa DB-a a zatim premijera Duška Markovića i nekadašnjeg direktora policije Veselina Veljovića.
U Nikšiću je DPS uložio svu svoju snagu, od novca, preko medijske kampanje do svih drugih resursa na raspolaganju. U Herceg Novom je doživeo debakl kakav se ne pamti u novijoj crnogorskoj istoriji. Na Cetinju nije nagrađena, kako se očekivalo, tvrda nacionalistička retorika i srbofobija, Socijaldemokratska partija (SDP) bivšeg predsednika Skupštine Crne Gore Ranka Krivokapića je uverljivija od DPS-a kada kliče “evviva Montenegro” u prestonici.
Mojkovac je posebna priča. Upadljivo je bilo odsustvo iz predizborne kampanje Duška Markovića, rođenog Mojkovčanina, tako da nisu daleko od istine oni koji tvrde da u Mojkovcu nisu samo pobedile partije vladajuće većine na državnom nivou, već i bivši predsednik vlade.
Poraz Đukanovića i njegovog savetnika za nacionalnu bezbednost Veljovića, takođe rođenog Mojkovčanina, je posebno bolan jer su žarko želeli da pokažu vladajućoj većini i partijskom kolegi Markoviću, da njihovo vreme nije prošlo. Pobeda u Mojkovcu je trebalo da bude i inicijalna kapisla velikog povratka na vlast na republičkom nivou i sređivanje DPS-a. Već duže vreme kruže priče da bi Marković mogao da bude predvodnik puča u DPS-u i razvalšćivanja Đukanovića.
U Podgorici je javna tajna da je specijalni američki izaslanik za Zapadni Balkan Garbrijel Eskobar zatražio od predsednika Đukanovića da podnese ostavku na mesto šefa DPS-a i da napusti partiju.
Najdugovečniji vladar u istoriji Crne Gore posle Kralja Nikole i Josipa Broza Tita, je ljutito reagovao na Eskobarov predlog. Gotovo identično kao srpski član predsedništva BiH Milorad Dodik, inače veliki Milov saveznik tokom referendumske kampanje za nezavisnost Crne Gore.
Đukanović kao dobro odgojeni komunistički kadar vrlo dobro zna da je pozicija šefa partije važnija od bilo koje funkcije u istočnoevropskim državama. Tu lekciju su naučli od Josifa Visarionoviča Staljina svi lideri na južnoslovenskim prostorima, osim Tomislava Nikolića.
Problem za predsednika Crne Gore je što vreme prolazi i u njegovom okruženju počinju da sumnjaju u obećanje o brzom povratku na vlast. Štaviše, DPS nastavlja da gubi vlast po dubini i na lokalnom nivou gde je novac. Budući da je DPS klijentelistička stranka sastavljena od brojnih interesnih grupa bez sigurnih izvora prihoda ne može dugo da ostane na nogama.
Cela Boka kotorska i Budva su već izgubljeni za DPS, kao i Nikšić. U tom kontekstu, izbori u Podgorici sledećeg proleća su poslednja, odsudna bitka za Đukanovićev DPS. Koliko će bitka za glavni grad nekadašnje najmanje jugoslovenske republike biti žestoka pokazuju količine novca koje DPS-ova mašinerija ulaže u medije i posebno u novu televiziju koju su osnovali.
Odbrana Podgorice će biti dodatno otežana za DPS zbog formiranja nove opštine Tuzi i njenog izdvajanja iz sastava glavnog grada Crne Gore. Na taj način su DPS i njegovi saveznici ostali bez desetak hiljada birača koji su mogli da budu jezičak na vagi. Važnost Podgorice, simboličan ali i ekonomski, imajući u vidu budžet grada, je mnogo veća u okviru Crne Gore od onog koji Beograd ima za Srbiju.
Sledećeg proleća će na birališta i građani Pljevalja, Bara, Berana, Bijelog Polja, Kolašina. Prema postojećim trendovima i ozbiljnim istraživanjima javnog mnjenja, ne računajući ona koje DPS-ove pseudo nevladine organizacije sprovode, Đukanovićevoj partiji se sprema novi “Vaterlo” sledećeg proleća.
Predsednika Crne Gore mogu politički da spasu samo lideri Demokratskog fronta, pre svega Andrija Mandić i Nebojša Medojević, rušenjem vlade ili vladajuće većine u parlamentu, što je apsolutno suprotno interesima građana koji su glasali protiv DPS-ovog režima pre gotovo godinu i po dana. Dakle, samo pokušaj realizacije zadovoljavanja sujete Mandića i Medojevića može da produži život DPS s poptisom Mila Đukanovića.
Ne postoji nijedan opravdani i logični razlog za rušenje vlade pre prolećnih lokalnih izbora koji bi trebalo da verifikuju razvlašćivanje DPS u gotovo svim lokalnim sredinama. Bez mogućnosti da garantuju radna mesta, poslove, apanaže, privilegije, nameštene konkurse, tendere, sitne i krupne usluge, Đukanovićev DPS će se urušiti sam od sebe.
Tačno je da je Ura, na državnom nivou, prigrlila više vlasti nego što joj to objektivno pripada, ali je upravo partija Dritana Abazovića ključni tas da se osvoji lokalna vlast u svim preostalim crnogorskim gradovima.
Pred rukovodstvom Demokratskog fronta je jednostavan izbor: ili će biti dovoljno mudri da čekaju da im padne u ruke, kao zrela kruška, vlast u većini opština sa direktnom posledicom raspada DPS-a, ili će zbog ambicija svojih lidera izgubiti mesto u vladajućoj većini i mogućnost da dele vlast sa partnerima u svim najvažnijim crnogorskim gradovima.
Na drugoj političkoj obali, svi oni koji misle dobro DPS-u, bi morali da prouče Antonija Gramšija, ako u njima ima još levičara, i posebno rečenicu: “U krizama u kojima staro umire a novo ne može da se rodi nastaju najmorbozniji fenomeni”. U prevodu, ako dopuste Đukanoviću da ih drži u interregnumu, između starog koje ne umire i novog koje se ne rađa, nestaće zajedno sa DPS-om. Cetinje, Mojkovac i Petnjica su samo najava.
BONUS VIDEO: Sukob protestanata u Cetinju
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar