Nemački demohrišćani su se okliznuli na istu političku koru od banane kao demokrate u SAD pre dvadeset i kusur godina ili kao britanski laburisti pre jedne decenije: odrekli su se nasleđa svojih prethodnih pobedničkih lidera, uvereni da su oni balast a ne dodatna vrednost. Kao što se Al Gor držao na distanci od nasleđa Bila Klintona, sve do poslednje nedelje izborne kampanje kada je već bilo kasno, odnosno poput Gordona Brauna koji je izbrisao Tonija Blera iz predizborne kampanje 2010. godine, tako su CDU i Armin Lašet vodili predizbornu kampanju u kojoj su se gotovo odrekli Angele Merkel, želeći da povrate stari identitet.
PROČITAJTE JOŠ:
Deo rukovodstva nemačkih demohrišćana nije shvatio da su se vremena promenila i da je skretanje Merkelove ka centru i usvajanje pojedinih socijaldemokratskih politika hvatanje koraka s vremenom a ne istorijski incident ili njen lični hir. U razvijenim liberalno-demokratskim društvima partije koje imaju ambiciju da pobede na izborima ili da budu deo vlasti ne mogu sebi da dozvole luksuz da budu ideološki ili svetonazorno rigidne.
Laburistička partija u Velikoj Britaniji je platila skupo svoje ideološko skretanje u levo kao otklon od politike Tonija Blera koji je pomerio stranku ka centru. Nemački demohrišćani ozbiljno rizikuju da se probude za koji mesec posle izbora sa nekim njihovim Džeremijem Korbinom koji će ih odvući ka desnici i osuditi na duge opozicione godine.
Angela Merkel se čvrsto držala svog obećanja da neće učestvovati u izbornoj kampanji, ali kada je videla da je vrag odneo šalu, odlazeća kancelarka je u svom stilu pokušala da pomogne svojoj stranci da izbegne istorijski izborni debakl: da završi ispod 20 odsto osvojenih glasova. Merkelova nije ušla robusno u izbornu kampanju u poslednjim danima kao što je to uradio Klinton pred sam izborni dan u SAD 2000. godine, ali bi njena intervencija mogla da bude plodotvornija.
Kandidat CDU-a Lašet i njegovi saradnici nisu shvatili da za razliku od ere Helmuta Kola danas ne postoji grčevita volja u Namačkoj za epohalnim ili političkim promenama, eventualno bi moglo da se kaže da deo birača nema velliku volju da ponovo vidi jednog demohrišćanina u kancelarskoj fotelji.
Izbori za Bundestag nisu bili nikada toliko neizvesni, čak ni 2005. godine kada je Gerhard Šreder u poslednje tri nedelje kampanje nadoknadio enormni zaostatak za Merkelovom, primoravši demohrišćane na postizbornu “Veliku koaliciju”. Naravno, sve bi bilo drugačije da prvi put u istoriji Savezne Republike kancelar/kancelarka nije kandidat na izborima.
Olaf Šolc, kandidat socijaldemokrata, je uradio sve što je Lašet trebalo da uradi: pripisao je sebi sve zasluge Merkelove vlade, slikao sa rukama sastavljeni u oblik romba (omiljena poza Merkelove) i poručio Nemcima da “ume da bude i kancelarka”.
Iza efikasne kampanje Šolca stoji briljantni marketinški stručnjak Rafael Brinkert. Kada su u SPD-u kontaktirali Brinkerta za pomoć u martu socijaldemokrate su bile na trećem mestu sa duplo manje glasova od CDU i u velikom zaostatku za zelenima. Brinkert je imao dobitničku ideju da vrati crvenu boju, od koje su se socijaldemokrati pomalo stideli poslednjih godina, kao osnovnu za kampanju. Posebno je pogođena kombinacija crvene podloge sa crno-belom fotografijom Šolca u pozi pouzdanog super ministra finansija, odnosno demohrišćanina pozajmljenog socijaldemokratama.
Merkelova je 16 godina ulazila u prostor socijaldemokrata i uzimala im birača implementirajući efikasno njihovu politiku, sada je Šolc primenio istu taktiku: ulazi prostor demohrišćana predstavljajući se kao njen idealni naslednik, jer su Nemci, čini se, više umorni od demohrišćana nego od Merkelove. Drugi efikasni potez Brinkerta je bio da od Šolcovog peha, nedostatka harizme, napravi njegov kvalitet, aludirajući na maksimu darovitog pisca Tomasa Brusiga: “Nemačka je imale jednog harizmatičnog lidera previše da bi joj trebao još jedan”.
Po instrukcijama Brinkerta Šolc je od prvog dana kampanje govorio “kad postanem kancelar”, čak i kada je bio u debelom zaosatku za svojim konkurentima zbog čega su mu se neki i podsmevali. Socijaldemokratski kandidat je primenio još jedno zlatno pravilo: fokus na ključne tačke programa, od povećanja minimalne zarade do izgradnje socijalnih stanova i obaranja cena stanarina, o svim drugim argumentima neutralno ili neodređeno.
Brinkert je dobro procenio da njegov klijent lišen političke harizme ne sme sebi da dozvoli pogrešne poteze, odnosno da je Šolcov adut predvidivost, jednostavnost, blagost, a da će greške, gafovi i skandali protivkandidata odraditi ostatak posla. Postoji sumnja, izneta od strane državnog tužilaštva u Karlsrueu, da su ruske obaveštajne službe preko svojih hakera plasirali i širili informacije koje su podrivale pre svega kandidaturu Analene Berbok (Zeleni) i u manjoj meri Lašetovu. Na taj način je indirektno favorizovan Šolc imajući u vidu da SPD tradicionalno vodi mekšu politiku prema Moskvi od demohrišćana, zelenih i liberala.
Međutim, sve prognoze mogu da preokrenu ili pokvare liberali (FDP) i njihov lider Kristijan Lindner. Glasači liberala na izborima jer bi mogli da glasaju za CDU i Lašeta u strahu da vide Šolca u ulozi kancelara a Lindner posle izbora, kao kada je pre četiri godine minirao dogovor za formiranje tzv. koalicije Jamajka (CDU/CSU – Zeleni – FDP) i primorao Merkelovu na treći “brak” sa SPD-om. Budući da samo CDU/CSU i SPD mogu da formiraju dvojnu vladajuću koaliciju, kao i da Linke (Levica) rizikuje da ne uđe u parlament a da niko ne želi ni da uzme u razmatranje savez sa Alternativom za Nemačku, jasno je da su liberali jezičak na vagi.
“Nemam ja toliko mašte”, odgovorio je Lindner na pitanje o tzv. koaliciji semafor (SPD, Zeleni i FDP) stavljajući do znanja da neće biti nimalo lako postići koalicioni dogovor između tri političke snage. Za liberale je obaveza nultnog deficita u završnom računu budžeta sveta krava a embargo na povećanje poreza, uključujući i za bogataše, je crvena linija. S druge strane, i u programu SPD-a i Zelenih stoji povećanje poreza za bogataše kao i “omekšavanje” obaveze nultnog deficita.
Lindner ne krije da bi on preferirao koaliciju sa CDU/CSU i Zelenima, istu onu koju je potopio pre četiri godine a nije rečeno da to ne uradi ponovo. Postoji čak i scenario po kojem bi liberali mogli da pristanu na koaliciju pod uslovom da u kancelarsku fotelju sedne Markus Zeder, lider CSU i predsednik Bavarske, s kojim imaju više zajedničkih tačaka nego sa Lašetom. U svakom slučaju liberali su dodatno nepredvidivi jer njihovi stranački interesi nisu kompatibilni ni sa jednom koalicijom, uključujući i dvojnu sa demohrišćanima imajući u vidu katastrofu iz 2013. godine kada nisu prešli ni cenzus posle četiri godine u zagrljaju Merkelove.
Na kraju ne može se isključiti da posle višemesečnih i iscrpljujućih pregovora o formiranju nove parlamentarne većine i vladajuće koalicije, da bi se izbegli novi izbori, bude formirana tzv. koalicija Kenija (CDU/CSU-SPD-Zeleni) ili čak Nemačka (CDU/CSU-SPD-FDP), imajući u vidu da ni u SPD-u ni u CDU ne žele još jednu “Grosse Koalition”.
Vodeći komenatator Cajta (Die Zeit) Bernd Urlih je konstatovao da nema nikakve sumnje da je ovo najčudnija kampanja svih vremena, tako da neće biti iznenađenje da porodi još čudniju vladajuću koaliciju, tim pre što je gotovo sigurno da ćemo u Bundestagu prvi put imati troglavu vladajuću većinu u boji semafora, Jamajke, Kenije ili čak Nemačke. Merkelova bi rekla, poznavajući njen muzički ukus: “Eto nama vagnerovskog finala”.
BONUS VIDEO: Susret Vučića i Merkelove u Palati Srbija
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar