Žan Aselborn je već 18 godina šef diplomatije Luksemburga, sa nekoliko desetina samita NATO iza leđa i četiri proširenja Alijanse, tako da je apsolutno kredibilan kada kaže da je politika kao veliki bazar na kome se cenjka do poslednjeg momenta, ali se na kraju pronađe dogovor. Aselborn je previše iskusan igrač da bi upotrebio slučajno termin “veliki bazar” aludirajući na “Kapli čaršiju” u Istanbulu.
Aselborn je i jedini direktan svedok među aktulenim šefovima diplomatija članica NATO kada je, pre 13 godina, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan pravio sličan šou, kao sada oko Finske i Švedske, vitlajući upotrebom veta.
Tada je Erdogan glumio jednu od svojih omiljenih uloga: velikog zaštitnika muslimana u svetu i blokirao je mesecima već dogovoreno imenovanje bivšeg danskog premijera Andersa Foga Rasmunsena za generalnog sekretara NATO. Rasmunsen je bio kriv u očima Erdogana što je branio slobodu izražavanja u Danskoj i pravo da umetnici mogu da crtaju karikature proroka Muhameda a novine da ih objavljuju.
Oni sa boljem sećanjem će se setiti komične scene u kojoj kancelarka Angela Merkel, domaćica NATO samita, čeka tadašnjeg premijera Italije Silvija Berluskonija da završi telefonski razgovor sa Erdoganom u kome ga ubeđuje da prihvati odluku svih ostalih članica Severnoatlantske alijanse da Rasmunsen postane generalni sekretar.
Spisak turskih želja je podugačak za ulazak Švedske i Finske. Erdogan igra na više stolova, od bliskog komšiluka u Siriji i Azerbejdžanu preko Libije i Zapadnog Balkana do centralne Azije koju novi sultan doživljava kao prirodnu geostratešku sferu interesa Turske za širenje panturkizma. Erdoganova vizija Turske od Sinđana do Libije i Bosne i Hercegovine nije ni izbliza šaljiva i benava kao “Srbija do Tokija” a članstvo Ankare u NATO je samo jedan od instrumenata za realizuju cilja.
Ankara, pre svega želi, odrešene ruke u severnoj Siriji, odnosno da ne trpi nikakve sankcije i prigovore što je okupirala severni deo Sirije kao i da joj se ne spočitava proganjanje Kurda. Podsetimo, Finska i Švedska su među zapadnim zemljama koje su uvele embargo na izvoz oružja i ratne opreme Turskoj zbog invazije na Siriju, odnosno njen seveni deo gde su Kurdi većina.
Sultan našeg doba želi na severuistoku Sirije da stvori novi “Severni Kipar”. Po istom obrascu po kojem je Turska okupirala trećinu ostrva u Mediteranskom moru i proterala svo stanovništvo koje nije bilo muslimanske veroispovesti ili turske nacionalnosti 1974. godine, Erdogana je voljan da eliminiše Kurde iz severnog dela Sirije i da naseli Sirijce koji se nalaze u izbegličkim kampovima u Turskoj.
Kao što su otetu imovinu od grčkih Kiprana dali turskim kolonistima tako Erdoganov režim namerava da podeli kurdsku zemlju sirijskim izbeglicama sunitima, odanim Ankari, i da im izgradi kuće, poljoprivredna gazdinstva, fabrike, škole, bolnice. Na taj način bi Kurdi u Turskoj bili izolovanni i ne bi više mogli da dobiju utočište u Siriji izbegavajući kaznene ekspedicije specijalnih jedinica turske vojske i policije. Kada priča o sigurnosnim problemima Turske i potrebi da Ankara ima sfere uticaja i bezbednosne zone, Erdogan misli na severoistočnu Siriju i severni Irak gde su Kurdi većina.
Drugi zahtev se odnosi za uklanjanje prepreka na prodaju oružja, aviona i druge visokotehnološke opreme Turskoj od strane SAD koje je Vašington postavio zbog turske kupovine ruskog protivraketnog sistema S-400. Treća želja je vezana za bivše sovjetske centralnoazijske republike. Erdogan pretenduje da mu čelnici SAD daju neku vrstu koncesije, to jest da budu garant turske dominacije na tom delu azijskog kontinenta.
Četvrti cilj je priznavanje vlade u Tripoliju, pod kontrolom Erdogana, od strane svih NATO saveznika i posledično sporazuma koji su Libija i Turska poptisale o podeli zona ekskluzivnog iskorišćavanja prirodnih bogatstava i istraživanja u Mediteranskom moru. Reč je o vrlo kontroverznom sporazumu koji krši prava Kipra i Grčke na flagrantan način i pre svega dovodi Tursku u poziciju da spreči izgradnju gasovoda “EastMed” koji su dogovorili Grčka, Kipar i Izrael a podržali Italija, Francuska, Egipat, Jordan i Palestina.
Peta želja Erdogana je da napravi još jednu izbornu dimnu bombu sa EU kako bi dezorjentisao i demoralisao turske birače koji se bore protiv islamizacije Turske i još uvek neguju san da bi jednog dana njihova zemlja mogla da bude deo EU. Naime, na isti način na koji je iskoristio migracionu krizu pred prethodne izbore 2018. godine da uceni Angelu Merkel da fiktivno otvori vrata za viznu liberalizaciju EU sa Turskom, tako sada želi da proda priču o oživljavanju pregovore o članstvu Turske u EU koje je lično mortifikovao.
Na turskom spisku se nalaze i aspiracije prema Zapadnom Balkanu, ali one ne pripadaju prioritetima u ostvarivanju geostrateških ciljeva Ankare.
Niko u NATO-u nema sumnju da će Finska i Švedska vrlo brzo postati članice Alijanse de iure pošto su one to već de fakto budući da su brojne države od SAD i Velike Britanije pa do Italije već stavile do znanja da bi se član 5 Severnoatlantskog sporazuma već primenio ako bi neko, čitaj Rusija, napao dve skandinavske zemlje.
Treba podsetiti i da je Švedska odmah posle anektiranja Krima 2014. godine praktično izašla iz “neutralnosti” potpisujući sporazum sa NATO koji predviđa da na zahtev Stokholma Severnoatlantska alijansa je obavezna da pruži vojnu pomoć skandinavskoj kraljevini. Švedski parlament je ratifikovao taj sporazum 2016. godine sa imenom “Host Nation Support Agreement”.
POGLEDAJTE JOŠ:
Erdoganovo teatralno opravdanje pretnje vetom da Finska i Švedska štite “teroriste” je veoma interesantna budući da je njegova Stranka pravde i razvoja (AKP) u koaliciji sa Partijom nacionalističkog pokreta (MHP) u čijem paramilitarnom krilu se nalaze i Sivi vukovi. Reč je o terorističkoj oragnizciji koja u svom kurikulumu ima pokušaj ubistva Pape Jovana Pavla II, učestvovanje u masakrima nad Kurdima, kiparskim Grcima, laički ili levo orjentisanim Turcima, osumnjičeni su i za teroristički napad u Bangkoku 2015. godine kao i seriju ratnih zločina u Siriji i drgua nepočinstva. Takođe su poznati po agresivnom negiranju genocida nad Jermenima, obeleženo ubistvima i prebijanjima ljudi koji se usude da podsete na prvi genocid u 20.veku kako ga je definisao papa Frančesko.
Švedska i Finska ne daju zašitu teroristima već Kurdima koje režim u Ankari proganja decenijama poput lidera Narodne-demokratske partije Salahatina Demirtaša, već šest godina u preventivnom zatvoru samo zato što se zalaže za evropsku Tursku u kojoj su ljudi ravnopravni, bez obzira na etničku ili religijsku pripadnost.
Erdogan nikada nije dobro stajao sa istorijom. Kao i njegov prijatelji Putin, Si Đinping i zapadnobalkanski lideri, turski predsednik ima običaj da prekraja i prilagođava istoriju po potrebi politčkog trenutka ili zato što mu dobrodođe da efektno poentira. “Smatram da ne smemo da ponovimo greške iz prošlosti kao sa Grčkom u slučaju Švedske i Finske”, izjavio je Erdogan žaleći se što njegovi prethodnici nisu stavili veto na ulazak Atine u NATO. To što su Turska i Grčka ušle zajedno u NATO, odnosno bile su deo prvog proširenja 1952. godine, i samim tim Ankara nije mogla da stavi veto na ulazak Atine u Severnoatlatnsku alijansu, je detalj koji dobar deo Turaka ne zna ili će ga brzo zaboraviti, baš kao i obećanje da Finska i Švedska neće ući u NATO dok je Erdoganovih Turaka.
BONUS VIDEO Erdogan u Sarajevu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare