Bivši britanski premijer Dejvid Kamerun poznaje bolje nego bilo koji drugi političar Borisa Džonsona, poznaju se još iz Itona i Oksforda koje su pohađali istovremeno, tako da je njegova definicija BoDžoa “ljigavo prase”, u prenosnom značenju, dakako, prilično kredibilna i slikovita jer aludira na činjenicu da se Džonson izmigolji iz svake neprilike.
Kameronova definicija Džonsona je plod brojnih marifetluka koji su aktuelnom stanovniku na adresi Downing Street 10 bila oproštena i nisu ostavila traga na njegovu briljantnu karijeru u stalnom usponu.
Prosto je neverovatno da neko ko je bio najuren iz Tajmsa jer je izmislio priču da bi objavio članak dobije posao u Dejli Telegrafu i bude poslat u Brisel na mesto dopisnika. Kao izveštač iz EU, Džonson se isticao,osim po evroskepticizmu, izmišljanjem nepostojećih direktive EU od kojih je najčuvenija bila o dužini i krivini banane.
Pošto je ispraćen do izlaznih vrata Telegrafa skrasio se u Spektejtoru obećavši izdavaču da neće u ući u politiku. Reč, naravno, nije održao, ali mu je posle toga Telegraf oprostio izmišljanje vesti i plaćao mu je 250 hiljada funti godišnje da piše jednom nedeljno kolumnu, ili malo manje od pet hiljada funti po tekstu. Ironija sudbine je da je Džonson više zarađivao kao kolumnista Telegrafa nego sada kao premijer.
Rečju, Džonson je klasičan primer čoveka koji se rodio sa košuljom, čemu je dodao veliki talenat za improvizaciju, nesvakidašnju inteligenciju i beskrupuloznost, ne preza ni pred kim i ni od čega.
Lider britanskih konzervativaca je uspešno preskočio glasanje nepoverenja u poslaničkom klubu torijevaca prošle nedelje, ali istorija kaže da nijedan premijer nije dočekao drugi mandat i pored toga što je “preživeo” proveru partijske podrške. Štaviše, Margaret Tačer, Džon Mejdžor, Dejvid Kameron i Tereza Mej su osvojili više glasova nego Džonson prošle nedelje na istim proverama , i opet ih to nije spasilo gubitka uloge lidera partije i premijera Velike Britanije.
Međutim, bivši gradonačelnik Londona nije političar koji sledi glavnu struju, on ne potvrđuje istoriju već je menja i neće biti iznenađenje ako bude izuzetak koji potvrđuje prvilo da je partijsko glasanje o poverenju premijeru među britanskim konzervativcima početak kraja jedne karijere. To što bi visoku cenu tog presedana mogli da plate građani Ujedinjenog Kraljevstva je drugi par rukavica.
Na osnovu prvih poteza posle izlglasavanja poverenja u Vestminsteru može se zaključiti da će Džonson igrati na kartu sukoba sa EU da bi sačuvao premijersku fotelju. U tom kontekstu Boris ima nameru da igra na dva stola.
Prvi se odnosi na patriotsku kartu kršenja Protokola o Severnoj Irskoj koji je deo sporazuma između Londona i Brisela o Bregzitu. Kao što smo već rekli u uvodu teksta ne bi bilo ni prvi ni poslednji put da Džonson krši ugovor koji je sam potpisao sa EU. “Pact sunt servanda” ne postoji u Džonsonovom rečniku.
Podsetimo tzv. Protokol o Severnoj Irskoj je omogućio da se ne uvodi tvrda granica na irskom ostrvu između Alstera i Republike Irske. Praktično Severna Irska je u carinskoj uniji sa EU što omogućava poštovanje Sporazuma na Veliki petak koji je zaustavio tridesetogodišnji rat između republikanaca i unionista na irskom i britanskom ostrvu.
Džonson pod izgovorom odbrane suvereniteta zemlje želi da usvajanjem zakona u britanskom parlamentu praktično stavi van snage odredbe iz Protokola o kontroli robe koja dolazi sa britanskog na irsko ostrvo i da stavi van snaga jurisdikciju evropskih sudova u Severnoj Irskoj koje su predviđene Protokolom.
Odgovor EU će biti neizbežan: uvođenje carina na britansku robu i usluge i postavljanje tvrde granice između Severne i Republike Irske. Na taj način Džonson ne samo da priprema teren za carinski rat sa EU jednostranim kršenjem sporazuma sa EU koji je upravo on ispregovarao i potpisao, već otvara vrata i za povratak “Nevolja” (The Troubles), to jest sukob republikanaca i unionista. I to u veoma senzibilnom momentu kada su Šin Fejn i druge partije sa republikanskim predznakom prvi put osvojile većinu u Stormontu ( parlament Severne Irske).
Drugi front koji Džonson ima nameru da otvori je istočnoevropski. Naime, britanski premijer već neko vreme kuje plan da stavi na iskušenje članstvo istočnoevropskih zemalja u EU. Ruska invazija na Ukrajinu i snažni povratak Amerike otvorili su vrata za Džonsonov plan da ponudi Poljskoj, pribaltičkim republikama, skandinavskim zemljama, Ukrajini i eventualno Turskoj novu vrstu ekonomskog i političkog savezništva koji bi bio miks Komonvelta i EFTA ( trgovinskog sporazuma koji je London napravio kao odgovor na stvaranje Evropske ekonomske zajednice tokom pedesetih godina prošlog veka).
U Londonu čekaju samit EU, planiran krajem juna, da vide kakav će odgovor 27-orica dati na zahtev Ukrajiine po pitanju statusa kandidata za članstvo u EU. Džonson je već obavio nekoliko razgovora sa Zelenskim. Ukrajinskom predsedniku je predstavio plan 9. aprila tokom posete Kijevu. Zelenski nije dao definitivan odgovor jer preferira kandidaturu za članstvo u EU, međutim ako ona bude izostala nije isključeno da Kijev uzme ozbiljno u razmatranje predlog Londona.
Džonsonova ideja je da napravi neku vrstu alternative EU, to jest da okupi oko sebe države koje imaju tvrd stav po suverenističkim pitanjima, na ekonomskom planu se zalažu za liberalnu ekonomiju i imaju snažno antirusko određenje, gotovo rusofobno.
U američkoj administraciji ne odbacuju apriori Džonosonovu ideju i nije isključeno da je podrže, pogotovo ako Ukrajina ne bude zadovoljna porukom iz Brisela za deset dana i odluči se da prihvati ideju britanskog premijera.
Ostaje da se vidi kako bi reagovale Poljska, pribalitčke republike i skandinavske zemlje. Džonsonova velikodušna ponuda nuklearnog kišobrana Švedskoj i Finskoj nije gratis i bez interesa, tako da će Helsinki i Stokholm biti na nekoj vrsti iskušenja ako projekat zaživi. Talin, Riga i Viljnus, to nije tajna, više bi voleli da su deo Sjedinjenih Amričkih Država nego neke federalne EU.
PROČITAJTE JOŠ:
Poljska, posebno sa aktuelnom vlašću je meki trbuh EU i njenih integracionih, federalističkih procesa. Treba imati u vidu i da je Konzervativna partija izašla iz Evropske narodne partije pre nego što se Velika Britanija odvojila od EU i da su u Evropskom parlamentu i na kontinentalnom nivou osnovali grupu Evropske konzervativci i reformisti upravo sa partijom Jaroslava Kačinjskog “Pravo i pravda”. Veze između poljskih klero nacionalista i engleskih konzervativaca su veoma jake i pored gušenja slobode medija u Varšavi, prava žena na abortus i pokušaja izvršne vlasti da stavi pod kontrolu pravosudni sistem.
Šlag na torti Džonsnovog projekta, pored Ukrajine, bi trebalo da bude Turska. Moglo bi se reći da je to ključni motiv zašto Vašington gleda sa interesovanjem poteze britanskog premijera jer bi kooptiranje Ankare u novu EFTA imao dalekosežan geopolitički značaj i za SAD na šahovskoj tabli Bliskog i Srednjeg istoka.
Pokušaj konstrukcije neke vrste nove EFTA je samo potvrda da je Bregzit bio promašaj i štetna odluka, pre svega po same Britance. Džonson da bi prikrio teške posledice svog političkog avanturizma pokušava da iskoristi priliku koju mu je pružio ruski predsednik Vladimir Putin napadom na Ukrajinu stvaranjem novog saveza na Starom kontinentu koji bi bio snažno vezan za SAD, konkurencija EU i koji bi vratio bar delimično važnost i ulogu koju je Ujedinjeno Kraljevstvo imalo dok je bilo deo EU.
BONUS VIDEO: Boris Džonson u poseti Ukrajini
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar