Uvreženo je mišljenje da se Italijanima sviđaju autoritarne vođe, političari sa harizmom, oni koji odlučuju u tren oka i imaju rešenje za sve. Međutim, od ujedinjenja Italije do danas, Italija je imala samo jednog predsednika vlade sa pomenutim karakteristikama i realnom moći na terenu: Benita Musolinija. Paradoksalno, zemlja u kojoj je fašizam izmišljen je promenila najviše vlada i premijera na svetu. U italijanske kontradikcije spada i fenomen “imaginarnih fašista”, osoba koje gaje nostalgiju prema fašizmu i Musoliniju, ali im ne pada na pamet da zagovaraju restauraciju režima i čvrsto se drže demokratije i osvojenih prava i sloboda.
U poslednjih par godina najprodavanije knjige u Italiji su one koje govore o Benitu Musoliniju. Najtraženiji kalendar, to je već postala tradicija, inspirsan je Dučeom. Rodna kuća oca fašizma u Predapiju, pre pandemije kovida-19, bila je jedna od turističkih atrakcija u Romanji. Na tržištu se godinama pojavljuju, kao pečurke, razni proizvodi, od alkoholnih pića do suvenira sa likom, imenom ili simbolima Musolinija. Svi pokušaji da se ispred Olimpijskog stadiona ukloni obelisk sa imenom Musolinija i natpisom “Dux” su propali i pored toga što je apologija fašizma krvično delo već 70 godina. Musolinijeve biste ili posteri se i dalje nalaze u kućama ili podrumima u dobrom delu Apeninskog poluostrva.
Pročitajte još:
Italijanski političari, novinari, intelektualci, javne ličnosti, ali i sami građani, često citiraju Dučea: ne samo u kafanama i barovima već i u medijama ili na skupovima. Neretko mu pripisuju i efektne opaske koje Musolini nije nikada izgovorio, poput čuvene rečenice američkog glumca Džona Belušija: kada igra postane tvrda, tvrdi počinju da igraju. Italijanskom diktatoru se pripisuju i brojne zasluge za dela s kojima ima malo ili nimalo veze: uspostavljanje penzionog sistema, trinaeste plate, javni radovi, izgradnja tzv. narodnih stanova, podizanje standarda i modernizacija Italije.
U prve tri decenije posle Drugog svetskog rata, dvadesetogodišnji period vladavine fašizma (tzv.venetennio) i Musolini su bili tabu u italijanskom društvu, o kome se nije pričalo, pominjalo a kamoli ozbiljnije proučavalo. Ono što bi danas nazvali “suočavanjem sa prošlošću” je trajalo taman toliko koliko su mrtva tela Benita Musolinija i Klarete Petači visili naopačke na trg Loreto u Milanu. Što bi rekao Vinston Čerčil neposredno po završetku rata 1945. godine:”Bizaran je italijanski narod. Danas imamo 45 miliona fašista. Sutra 45 miliona antifašista i partizana. Pa opet na popistu stanovništa ne razultira da ih ima 90 miliona”.
U pomenutom vremenskom vakumu brojni direktni svedoci i akteri fašističkog režima su umrli ili dovoljno ostarili da bi predstavljali prepreku novim generacijama Italijana da krenu u obračun sa zlim duhovima prošlosti svojih očeva i deda. U tom periodu je i kreiran jedan od omiljenih italijanskih sportova: lepljenje etikete “fašista” svim političkim protivnicima s kojima se ne slažete. Veoma je mali broj ovdašnjih političara koji nisu bili, pre ili kasnije, definisani “fašisti” od oponenata: počev od Silvija Berluskonija pa sve do Matea Rencija.
Paralelno su stasavali tzv. “imaginarni fašisti”. Reč je o nostalgičarima bez ideje a kamoli namere da restauriraju fašizam, ali čvrsto rešeni da dokažu da je Musolini učinio više pozitivnih nego negativnih stvari za Italiju. Paradoksalno, italijanski “imaginarni fašisti” su želeli da imitiraju kineske komuniste koji su sačuvali lik i delo Mao Cedunga od ozbiljnije istorijske analize sa dogmom da kada se stave na tas dobre i loše stvari koje je napravio “Veliki vođa”, prevažu one dobre i tačka.
U tom kontekstu nastaju delimično ili poptuno netačne priče o Musoliniju koji je modernizovao i izgradio Italiju, bonifikovao milione hektara močvara, uveo trinaestu platu, penzije, poboljšao prava radnika, skratio radnu nedelju. Istina je da je u svemu tome bilo mnogo više propagande nego suštine. Fašizam je bio maestralan samo u političkom marketingu i manipulaciji da pripisuje sebi tuđi rad, zasluge, ideje i da spektakularizuje svakodnevicu. Jedan podatak je eklatantan, danas prosečni Italijan zarađuje oko 90 odsto plate koju ima prosečni Francuz i Nemac, u vreme fašizma jedva je dobacivao do trećine primanja Francuza u Trećoj republici.
On this day:
27 April1945 Italian partisans capture Benito Mussolini at Dongo (Lake Como)
.
.
.#Italy #WWII #Musolini #Como #Dongo #Partisans #History #Onthisday pic.twitter.com/CcMiOlEkJo— Alexander Smutko (@smutkoalex) April 27, 2020
Kao što je Gaj Julije Cezar uticao vekovima na vojskovođe i vladere koji su ga oponašali do u najsitnije detalje, tako je Musolini postavio standarde koji su kopirali ditkatori, autokrate, kleptokrata, bez obzira da li su dolazili sa desnice ili levice, da li su bili fašisti, nacisti, kleronacionalisti, komunisti ili pseudosocijalisti. Musolini, budući da je došao mlad na vlast, imao je manje od 40 godina, gradio je kult tela, muškosti, potentnosti. Bio je prvi predsednik vlade koga je svet video u kupaćim gaćama, u vojnoj uniformi, sa golim grudima i srpom u rukama okružen devojkama tokom žetve, na konju u galopu, za volanom trkačkog automobila, u belim odelima i uniformama, u društvu pionira i pionirki (u Italiji su se zvali “balilla”).
Musolinija će imitirati svi diktatori 20. veka, neko manje kao Hitler a neko više kao Josip Broz Tito. Italijanski Duče je sebe predstavljao kao vojnika, intelektuca, polemičara – koji citira Ničea i na svom stolu drži Platonova dela – kao novinara, pisca, mladog predsednika vlade koga obožava pola sveta, kao državnika, zakonodavca, graditelja, modernizatora, čoveka iz naroda, antiburžuja i antikapitalistu.
U njegovoj kancelariji, sa balkonom iznad pjaca Venecije, svetlo nije nikada gašeno, jer je narod trebalo da misli da Duče ne spava nikad. Rečju, Musolini je u imaginaciji širokih narodnih masa, zahvaljujući propagandi, radio sve, stizao svuda, pomagao svima. Duče je bio neka vrsta “poluboga”, spreman da ispravi svaku nepravdu i da zaustavi svačiju patnju, samo ga je trebalo upoznati sa njima. Svoj vrhunac Musolini je doživeo od sklapanja “Lateranskih ugovora” sa Vatikanom do početka rata u Etiopiji, kada ga je čak i kler Rimokatoličke crkve apostrofirao kao “čovekom proviđenja”.
Međutim, to što je Musolini u dobrom delu svoje dvodecenijske vladavine uživao podršku većine Italijana ne umanjuje diktatorski i zločinački karakter njegove vladavine. Politička ubistva, premlaćivanja, zastrašivanje i proganjanje protivnika i opozicije, ukidanje političkih prava i slobode štampe, ratovi u Africi i korišćenje bojnih otrova, savezništvo sa nacisičkom Nemačkom, okupacija Albanije, napad na Grčku i Jugoslaviju i na kraju građanski rat u Italiji.
29.04.1945. – 29.04.2020.
"Liberalna država je maska iza koje nema lica, ona je skela iza koje ne postoji zgrada."
(Benito Musolini)A eto, ponekad je samo jedna skela sasvim dovoljna? pic.twitter.com/7j0lVQBI65
— Zoran Čičak (@zorancicak) April 29, 2020
Umberto Eko je u svom eseju “Večni fašizam” detektovao sve atavizme Musolinijeve ideologoije koji su ostali dobro ukorenjeni u delu italijanskog društva. Kult tradicije pomešan sa sinkretizmom; preziranje modernizma i iluminizma; iracionalizam i podozrenje prema kulturi pojačano odbacivanjem bilo kakve kritike i kritičkog duha; strah od različitosti sa primesama rasizma povezanih sa frustracijom srednje-niže klase; opsesivno verovanje u teorije zavera, pogotovo internacionalnih; percepcija opasnosti i stalne pretnje od potentnih neprijatelja kojima se treba suprotstaviti; forsiranje ideje o heroizmu, mačizmu i žrtvovanju za više interese (naravno, uvek su drugi žrtvovani, nikada vođe); populizam i zaklanjanje iza naroda pošto su individualna prava poništena, bitno je samo šta misli “narod” a jedini ovlašćeni tumač volje “naroda” je vođa i na kraju upotreba novog jezika, što jednostavnijeg i banalnijeg. Sve su to karakteristike Ur-fašizma, kako ga je definisao besmrtni Eko.
Sedamdesetpet i kusur godina nakon kraha Musolinijevog režima, fašizam se krije u sitnim stvarima, prozaičnim gestovima, neizrecivim malim tajnama, načinu razmišljanja i negovanju društvenih bolesti koje ni 66 promenjenih vlada nije uspelo da iskoreni: korupciju, pravilo da se za prijatelje zakon i pravila interpretiraju a za druge primenjuju, sklonost da se sredstva informisanja koriste da bi se javno mnjenje kontrolisalo a ne da bi se informisalo kao i preferenca da se hijerarhije poštuju više nego pravila.
Ipak, Musolini je bio u pravu kada je govorio “Fašizam će umreti sa mnom, sve ovo što vidite danas je ništa drugo do istorijska kulisa koja preživaljava bez nade da može da opstane”. Italijanima su ostali samo “imaginarni fašisti” a virus fašizma je mutirao u okolini, bližoj i daljoj, sa “karikaturalnim fašistima” koji pokušavaju da učine prihvatljivom karikaturu totalitarnog režima.
BONUS VIDEO
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar