Visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini Kristijan Šmit je bez pardona demantovao predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji je najavio da će sledećeg proleća stranci i najmoćnije države sveta tražiti ukidanje Republike Srpske.
Pročitajte još:
“Ja putujem često i pričam sa velikim brojem ljudi o Bosni i Hercegovini u poslednje vreme. Nikada nisam čuo nikoga ko je rekao da treba ukinuti Republiku Srpsku. Da sam čuo tako nešto ja bih se tome suprotstavio. Postojanje Republike Srpske je apsolutno neupitno i ne sme da bude dovedeno u pitanje! Ja ću uvek braniti pravo na postojanje Republike Srpske, Federacije Bosne i Hercegovine i Bosne i Hercegovine”, izjavio je Šmit u intervjuu za sarajevski ogranak N1.
Postavlja se pitanje zašto Šmitov demanti nije niko preneo, a kamoli da ga je stavio u naslov ili posebno istakao, ni u Beogradu, ni u Sarajevu, ni u Banjaluci? Zašto se nastavilo sa raspirivanjem ratne histerije u BiH, pogotovo od strane sarajevskih medija? Zašto reči bliskog saradnika Angele Merkel koji pod imenom i prezimenom, kao visoki predstavnik zapadnih sila (Kina i Rusija ne priznaju Šmita kao visokog predstavnika) u BiH kaže da je Republika Srpska apsolutno neupitna padaju u prazno, a pozivanje predsednika Srbije na neimenovane zvaničnike, dobija veliki medijski eho?
U Beogradu Šmitov demanti nije prenet jer prorežimski mediji ne smeju da dovedu u pitanje verodostojnost reči predsednika, kao ni da kompromituju mogućnost da proglasi još jednu pobedu, odnosno kada bude odbranio Republiku Srpsku koju niko nije napao, baš negde pred izbore u Srbiji sledećeg proleća.
U Banjaluci je Šmitov demanti prošao nezapaženo jer Dodik ne priznaje visokog predstavnika a istovremeno minira iz temelja narativu po kojem su zahtevi za povraćaj nadležnosti Republici Srpskoj odgovor na planove o njenom ukidanju. U Sarajevu je izjava Šmita skrajnuta jer se nadaju da bi Dodikova kabadahijska politika zaista mogla da dovede do ukidanja Republike Srpske. Koliko bi Srbi u BiH voleli da se otcepe, toliko Bošnjaci žele da se ukine RS. Eh, ta dva pusta sna kojem treba dodati i hrvatski o trećem entitetu.
U želji da napravi efekat koji su Šarl Bodler i Artur Rimbo krstili “épater la bourgeoisie”, predsednik Vučić je postigao i autogol. Naime, ako kaže da će najveće sile tražiti ukidanje Republike Srpske, onda to znači da će Rusija i Kina zahtevati eliminaciju manjeg entiteta u BiH, ili da vladar Srbije ne smatra da su Kina i Rusija deo društva najmoćnijih zemalja? I jedno i drugo su bumerang.
U svakom slučaju, u državama EU i NATO su odavno otupeli na fabričku proizvodnju kriza na Zapadnom Balkanu. Region je inkorporiran u Severnoatlantsku alijansu, što kroz članstvo, što kroz prisustvo (Kosovo i BiH) NATO snaga, sa izuzetkom Srbije i apsolutno nisu mogući incidenti na široj skali, a kamoli ratna dejstva.
Varnice i zapaljiva retorika su rezultat sirove borbe za očuvanje ili osvajanje vlasti. Nacionalizam je puko sredstvo za realizaciju ličnih ambicija balkanskih kleptokrata a pretnje ratom dimna zavesa za skretanje pažnje javnosti sa brojnih afera i skandala koji su zapljusnuli etničke poglavice u regionu: od Vučića i Dodika preko Izetbegovića i Đukanovića do Rame.
Velika većina srpskih vlastodržaca u postjugoslovenskom periodu se vodila krilaticom u spoljnoj politici “ako nisi deo problema, ne možeš da budeš ni deo rešenja”. Taj pristup je dobrom delu lokalnih glavešina garantovao vidljivost na međunarodnoj sceni i značaj mnogo veći od onog koji Beograd, Srbija i Zapadni Balkan realno imaju u evropskim i planetarnim razmerama. Cenu te vrste eksponiranosti su plaćali građani Srbije, Srbi na prostoru bivše Jugoslavije i sama Srbija.
Vučić i Dodik su patentirali u poslednjih nekoliko godina, zajedno sa njihovim saborcem Milom Đukanovićem, novu metodologiju držanja građana u stalnoj tenziji. Ona bi se mogla formulisati “bez izmišljenih neprijatelja i pretnji, nema ni blistavih uspeha ni epskih pobeda”.
Zahvaljujući virtuelnom svetu u kome živi velika većina ljudi “drogirana” hiperprodukcijom vesti, afera, skandala, imaginarnih ratova i sukuba svih vrsta, izgubila je oštrinu receptora za stvarni život, odnosno ono što se događa oko njih. BiH je najeklatantniji primer. Grupa novinara i analitičara koji ne mogu ili ne žele da izađu iz devedesetih godina bi izmislili Milorada Dodika kada ga ne bi bilo. Oni odbijaju da objave kraj rata jer bi bez njega njihovi životi izgubili smisao i to nema veze ni sa patriotizmom, ni državnim interesima već sa pukim egoizmom.
Srpski član predsedništva BiH je nepresušni izvor kriza, pretnji ratom i povratkom u devedesete. Za virtuelni svet u kojima mediji love “šerove” i “klikove” ništa ne znači što nema dovoljno ni lovačkih pušaka a kamoli kalašnjikova za rat, što nema ni resursa ni novca za ratna dejstva i što je najvažnije, nema ljudi. Dodik na mitingu podrške svojoj samovlasti na Kozari, pre par nedelja, nije uspeo da skupi ni tri hiljade ljudi, u Bijeljini je morao da otkaže skup podrške jer je došlo par stotina partijskih poslušnika pa je održavanje postalo kontraproduktivno.
Igrajući na kartu da građani Srbije imaju izrazito efemerno pamćenje, lider SNS-a najavljuje, po nekoliko puta godišnje, na sva zvona, velike, neizdržive, neviđene, pritiske iz inostranstva na zvanični Beograd oko Kosova i Republike Srpske.
Naravno potrebe su različite. Nekada je neophodno skrenuti pažnju javnog mnjenja sa afera i skandala, nekada se sumnjivih poslova ili brljotina državnih funkcionera i službenika, a pred svake izbora to je hleb nasušni. Prikazati sebe kao zaštitnika naroda i nacionalnih interesa koje niko ne želi da ugrozi ili dovede u pitanje je vrlo isplativ politički marketing. Predsednik Srbije je svoj brend proizvodnje neprijatelja i državnih udara “izvezao” i u okruženje.
Zvanični Beograd je pomogao u konstrukciji verodostojnosti tzv. državnog udara u Podgorici na dan izbora 2016. godine, zahvaljujući kojem je Đukanović dobio priliku da još četiri godine vlada Crnom Gorom. Godinu dana posle pomenutih izbora, nekadašnja najmanja jugoslovenska republika je postala članica NATO.
Predsednik Vučić je u predvečerje opštih izbora u Bosni i Hercegovini alarmirao javnost izjavom da ima pouzdane informacije da stranci žele da sruše Milorada Dodika. Iz Beograda su stizale informacije i da su specijalne snage jedne NATO članice već u BiH spremne da izvrše zadatak. Rezultat: Dodik je pobedio na izborima, a Bosna i Hercegovina godinu dana kasnije aktivirala MAP (Membership Action Plan) sa slanjem ANP (Godišnji nacionalni plan) s kojim je de fakto počela zavšna etapa za ulazak BiH u NATO.
Đukanović 2016. godine i Dodik 2018. godine su bile “uspešne” priče, ali slične igre nisu pomogle Nikoli Gruevskom i Hašimu Tačiju da zadrže vlast u Severnoj Makedoniji i na Kosovu, dok je Đukanović poražen u Crnoj Gori, zahvaljujući njenim građanima i mitropolitu Amfilohiju.
Nikola Gruevski, Hašim Tači, Milo Đukanović… ko je sledeći na listi zapadnobalkanskih kleptokrata za pad s vlasti? Aleksandar Vučić i Edi Rama još uvek nisu, mnogo više zbog neubedljivih alternativa nego svojim zaslugama. Milorad Dodik je uveren da jeste, Bakir Izetbegović sluti i zato su njih dvojica najzainteresovaniji za “ratne igre”, tim pre što su pritisnuti raznim aferama “Kiseonik”, “Respiratori”, “Prijedor”, “Diploma Sebije Izetbegović”. U međuvremenu su izgubili najveće gradove u RS i FBiH, Dodiku se osipa članstvo a Izetbegovića su napustili gotovo svi stranački velikaši i velike nade, od Zvizdića do mladog Efendića.
BONUS VIDEO: Dodik i harmonika u predsedništvu BiH
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
