Da li je u pravu Nebojša Vukanović - poslanik u Skupštini Republike Srpske iz Trebinja i neka vrsta moderne verzije Kočićevog Davida Štrpca - kada kaže da je Milorad Dodik “hrvatski čovek”, odnosno da radi sve vreme za Zagreb?
PROČITAJTE JOŠ:
Postoji serija poteza srpskog člana Predsedništva Bosne i Hercegovine koja ide u prilog Vukanovićeve teorije: od posredne predaje arhivske građe iz Jasenovca Hrvatskoj koja je završila u Banja Luci posle “Oluje” do omogućavanja Hrvatima da nesmetano završe izgradnju Pelješkog mosta.
Podsetimo, Dodik se pozvao na srpski nacionalni interes kako bi sprečio Bosnu i Hercegovinu da tuži Hrvatsku zbog izgradnje mosta. Nikome ni danas nije jasno koji je to interes Srba u BiH bio ugrožen podnošenjem tužbe protiv Zagreba zbog konstrukcije Pelješkog mosta? Rečnik i tretman koji Dodik ima od strane zvanične Hrvatske, kako od predsednika Zorana Milanovića tako i od premijera Andreja Plenkovića i drugih zvaničnika, ukazuje da su oni, u najmanju ruku, veoma zahvalni Dodiku.
Naravno, nije Dodik krenuo stazom pomirenja patrijarha Porfirija koji je kao mitropolit zagrebačko-ljubljanski objavio zbirku beseda i intervjua pod naslovm “Zagreb i ja se volimo javno”. Motivi su mnogo prizemniji i manje plemeniti i mnogo bliži iskonskoj krilatici “neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj”.
Hrvatska je, do sada, držala nizak profil u zalaganju za prava Hrvata u BiH, jer je prvo pregovarala da uđe u EU a zatim u evrozonu i Šengenski sporazum. Budući da je Zagreb stigao na prag oba preosatla cilja ne mora više da glumi nezainteresovanog komšiju. Na Pantovčaku više ne sedi predsednik poput Stipe Mesića koji je Hrvatima u BiH govorio da sve svoj probleme rešavaju u Sarajevu, već Zoran Milanović za koga BiH nije država već “big shit”.
Veze između političkog vrha Republike Srpske i Hrvatske nisu novina i nisu specijalitet Milorada Dodika, kao što nije prvina ni sintonija između lidera Srba i Hrvata u BiH.
Odnosi između Pala, odnosno Banja Luke i Zagreba su uvek bili kontroverzni i dvosmerni. Tokom građanskog rata u BiH, režim Franje Tuđmana je prilično pomogao Republici Srpskoj da preživi višegodišnje sankcije koje je nametnuo na Drini Slobodan Milošević. Za vreme Miloševićeve vladavine Republika Srpska je bila svedena na vremensku prognozu, to jest to je bio jedini segment udardnog dnevnika i informativnog programa RTS-a Milorada Vučelića i Dragoljuba Milanovića u kome je bilo dozvoljeno da se pomene Republika Srpska.
Pomoć Hrvatske nije bila ni besplatna ni bezuslovna. Vojska Republike Srpske nije ništa uradila da pomogne Srbima u Hrvatskoj iako su bili potpisani sporazumi o međusobnoj saradnji i pomoći u slučaju napada između Pala i Knina. Štaviše, i do danas su nerasvetljeni motivi i detaljli pada Glamoča i Grahova što je omogućilo Hrvatskoj da opkoli Knin i sprovede “Oluju”.
Takođe, zvanični Zagreb se gotovo na istovetan način poneo prema Hrvatima u Republici Srpskoj kao što su Beograd i Banja Luka prema Srbima u Hrvatskoj: iskorišćeni, žrtvovani i onda zaboravljeni, sve u ime “viših” ciljeva.
Pobratimstvo Dragana Čovića i Milorada Dodika je unapređena verzija prijateljstva Mate Bobana i Radovana Karadžića. Ratni lideri Hrvata i Srba u BiH ne bi nikada raskinuli savezništvo da Tuđman nije primorao bosanskohercegovačke Hrvate da potpišu Vašingtonski sporazum koji je bio jedan od uslova za dobijanje zelenog svetla od SAD da izvrši etničko čišćnje Srba.
Dodika i Čovića, osim zajedničkog neprijatelja, unitarista u BiH, spaja i životna parabola, od velikih Jugoslovena, komunista, levičara do nacionalnih vođa. Indikativna je i solidarnost između dvojice političara koji su spremni da idu i dalje od neophodnog u davanju međusobne podrške potvrđujući da ništa ne ujedinjuje tako snažno kao postojanje zajedničkog neprijatelja.
Od Dodikove borbe za očuvanje vlasti koja ide toliko daleko da čak dovodi u pitanje i postojanje same Republike Srpske, najviše koristi na kratak rok imaju Hrvati u BiH a a na dugi rok bi mogli da imaju zagovornici unitarne Bosne i Hercegovine.
Nepotrebno i kontraproduktivno dizanje tenzija od strane Dodika stavilo je u drugi plan nepomirljive stavove Hrvata i Bošnjaka. Odnosi između nekadašnjih saveznika su došli do tačke pucanja i praktično smo ušli u neku vrstu “mostarizacije” Federacije Bosne i Hercegovine (FBiH).
Naime, ovo je poslednja godinu mandata parlamenta FBiH a vlada još uvek nije izabrana, to jest više od tri godine u većem entitetu bivše centralne jugoslovenske republike imamo tehničku vladu, baš kao što se dogođalo u tri mandata sa gradom Mostarom, odatle izraz “mostarizacija”. Čak ni u Belgiji nije zabaležen sličan slučaj kao u FBiH, pa opet svi pričaju o bojkotu srpskih predstavnika u zajedničkim institucijama BiH, koji traje pola godine, dok svi ćute o blokadi ili radu u tehničkom kapacitetu institucija u FBiH, počev od Vlade.
Umesto da iskoristi priliku da predstavi Republiku Srpsku kao konstruktivni i funkcionalni deo BiH u kontrapoziciji sa nefunkcionalnom i blokiranom Federacijom Bosne i Hercegovine, pogotovo pred sve izvesnijim neuspehom pregovora o izbornom zakonu, Dodik je avanturističkom politikom napravio savršen paravan Čoviću, ali i Bakiru Izetbegoviću.
Zvuči paradoksalno, ali dok u Sarajevu javno napadaju Dodika, privatno navijaju da srpski član predsedništva nastavi sa svojom samoubilačkom politikom nadajući se da će napraviti toliko veliku grešku da neće dovesti upitanje samo svoj opstanak na vlasti već samu poziciju Republike Srpske.
Čovićeva izjva u entitetskoj skupštini, u stilu kralja Aleksandra I, “Čuvajte Republiku Srpsku” nije bila izraz srbofilstva lidera HDZ BiH već pragmatičan stav budući da bošnjačke i tzv. građanske partije žele da iskoriste priču o promeni izbornog zakona da na mala vrata uvedu priču o promeni Ustava BiH.
Politički predstavnici Srba i Hrvata u BiH, bez obzira da li su pozicija ili opozicija, sa promenama Ustava ,odnosno Dejtonskog sporazuma, mogu samo da izgube. Broj stanovnika u bivšoj jugoslovenskoj republici pada dramatično. Svi pokazatelji ukazuju da u BiH živi, više-manje, dva i po miliona ljudi i u takvoj konstelaciji najugroženiji su Hrvati čiji je broj verovatno pao ispod 300.000, Srba nema više od 800.000 dok je Bošnjaka oko milion i po.
Ta brojčana nadmoćnost Bošnjaka koji su u prethodnih trideset godina prešli put od naroda koji je činio 44 odsto stanovništva BiH do etničke grupe koja je postala dominantna sa udelom od oko 60 odsto, objašnjava ofanzivu svih bošnjačkih i probosanskih stranaka da se kreira građanska država. Ne treba biti posebno pametan da bi shvatilo da bi u toj državi bili poželjni građani kao Željko Komšić i Srđan Mandić a nepoželjni Slaven Raguž i Jelena Trivić.
S druge strane, dramatičan pad broja Hrvata i Srba će neizbežno voditi ka jačanju konfederalnih aspiracija Hrvata i separatističkih kod Srba. Tim pre što ni Čović a ni Dodik nemaju nameru da idu težim putem, jačanjem pravne države, funkcionalne tržišne ekonomije i pravednog i slobodnog društva u kome će ljudi ostatajati i stvarati porodice koje će garantovati barem prostu reprodukciju stanovništva. Naravno ići će lakšim
Ne kaže se uzalud da nećemo moći da svhatimo hod sveta ako budemo zamišljali da ljudi uvek postupaju mudro. To posebno važi za Dodika. U ponašanju lidera SNSD-a nema mnogo ni mudrosti ni dalekovidosti, ali ima napretek ličnih interesa i opsesije da se očuva vlast, bez koje više ne može da zamisli ni sebe, ni Republiku Srpsku i to je najveća opasnost za građane severoističnog entiteta u BiH.
BONUS VIDEO: Zoran Milanović: Dodik je poslednji problem BiH
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar