Trojni sporazum, SAD, Velike Britanije i Australije o konstrukciji osam podmornica na nuklearni pogon je u Pekingu viđen kao početak stvaranja pacifičke verzije NATO pakta s ciljem da se obuzda “kineski zmaj”. Trilateralni pakt je deo mnogo šire priče koja obuhvata anglofonski savez poznat kao “Five eyes”, formiran tokom Drugog svetskog rata, i Quad (Quadrilateral Security Dialogue) sastavljen od SAD, Japana, Indije i Australije.
Pročitajte još:
Povlačenje američkih trupa iz Avganistana, jačanje saveza sa Indijom, Japanom, Vijetnamom i Južnom Korejom, nova kooperativna linfa u tzv. Anglosferi, naoružavanje Tajvana, otvaranje pitanja ljudskih prava na sastancima vis-a-vis sa kineskim zvaničnicima, smirivanje tenzija sa Rusijom, predstavljaju srž politike američkog predsednika Džoa Bajdena s ciljem “obuzdavanja” Kine.
Izlaskom Velike Britanije iz EU vratila se na velika vrata priča o tzv. Anglosferi. Bregzit i nezadrživi uspon Kine su lansirali važnost “Five eyes” (Petoro očiju), najstarijeg međudržavnog špijunskog saveza, koji je u proteklih 80 godina bio motor za produbljivanje saradnje između anglofonskih zemalja: SAD, UK, Kanade, Australije i Novog Zelanda. Trojni sporazum je logična posledica saradnje u okviru “Pet očiju” i izraz poverenja Vašingtona i Londona da podele svoja znanja u konstrukciji podmornica na nuklearni pogon sa Kanberom. Podsetimo, samo šest država na svetu ima podmornice sa nuklarnim pogonom (SAD, Velika Britanija, Francuska, Rusija, Kina i Indija).
Australija se neko vreme zanosila da može da sedi na dve stolice, koristeći američki bezbednosni kišobran i profitirajući na trgovinsko-ekonomskoj saradnji sa Kinom. Australijsku lekciju bi trebalo da zapamte svi koji prave poslove sa komunističkim režimom u Pekingu. Čim je Kanbera izašla sa stavovima koji se nisu svideli Si Đinpinogovom režimu (tražili su nezavisnu istragu o poreklu kovida-19), Peking je uveo ekonomske i trgovinske sankcije na australijske proizvode čija je posledica bila ekonomska kriza na najmanjem kontinentu.
Anglosfera je u prošlosti, a i danas u određenim konzervativnim krugovima u SAD, apostrofirana kao “snaga dobra” u čijim rukama je i najvažniji instrument kontrole planete: “Five eyes”.
Njen stub su SAD sa Velikom Britanijom, koja od kraja Drugog svetskog rata pokušava da bude Vašingtonu ono što je antička Grčka bila antičkom Rimu, neka vrsta moralnog, civilizacijskog uzora. Savez je proširen na druge anglofonske zemlje sa istim svetonazorima, odnosno na Kanadu, Australiju i Novi Zeland. Te zemlje baštine, uslovno rečeno, anglo-američki pogled na svet, protestantsku kulturu, baziranu na tzv. common law, liberalnoj demokratiji i slobodnoj trgovini, i kada je stani-pani imaju poverenja samo jedni u druge, što je najbolje shvatila Fancuska ove nedelje.
Komparativna prednost Vašingtona u odnosu na planetarne i regionalne takmace je što može da računa na strateški odlično raspoređene verne saveznike, okupljene u “Petoro očiju”. U multipolarnom svetu, lišenom ideoloških podela, sa vrlo prevrtljivim savezništvima i promenljivim prioritetima, odani i poverljivi saveznici su koliko retki toliko dragoceni, tim pre ako govore isti jezik i dele iste vrednosti. Reč je o velikoj komparativnoj prednosti Vašingtona u odnosu na Peking ali i Moskvu ili bilo koju drugu prestonicu sa pretenzijama da dominira planetom ili njenim delom.
Vašington je tokom predsednikovanja Ronalda Regana, Buša starijeg i Bila Klintona, krajem prošlog veka, iskoristio potencijal “Petoro očiju” da lansira američku ekonomiju i nadoknadi tehnološki jaz koji je američka industrija akumulirala u poslednjim decenijama u odnosu na Nemačku, Japan i druge konkurentske privrede. Konkretno, Amerikanci su najmoćniju špijunsku mrežu posle pada SSSR-a iskoristili za ekonomsku špijunažu kako bi favorizovali svoj tehnološki napredak i privredni rast. Najveća žrtva te špijunsko-ekonomsko-monetarne ofanzive bio je Japan koji je od ekonomske pretnje SAD, tokom osamdesetih godina prošlog veka, ušao u recesiju i krizu od koje se do danas nije u potpunosti oporavio.
Pročitajte još:
Anglosfera je stvorena vek ranije pre nego što joj je dato ime, na prelazu između 19. u 20. vek. Posle neprijateljstva koje je trajalo više od jednog veka koje je kulminiralo paljenjem Bele kuće 1812. godine i okupacijom Vašingtona od strane britanskih trupa, u poslednjoj deceniji pretprošlog stoleća došlo je do tzv. velikog zbližavanja Londona i Vašingtona. Rađanje specijalnih veza između dve obale Atlantika imalo je svoje krštenje tokom venecuelanske krize 1895-96 godine i špansko-američkog rata 1898. godine.
UK je na vrhuncu svoje moći, sa ove istorijske distance mogli bismo i da konstatujemo da je tada krenulo i krunjenje britanske imperije, ušla u sukob sa Venecuelom oko Gvajane. Predsednik južnoameričke države Hoakin Krespo računajući da će se Vašington držati Monroove doktrine uzdao se da će u sukobu sa Britancima Amerikanci stati na njegovu stranu.
Međutim, pod pritiskom javnog mnjenja u Londonu i Vašingtonu, izbegnut je sukob između SAD i UK, a Britanci su prihvatili da Amerikanci igraju ulogu arbitra, priznajući na taj način supremaciju nekadašnje kolonije na američkom kontinentu. Arbitražna komisija koju je odredio američki predsednik Grevor Klivlend nagradila je britansko poverenje dajući 90 odsto Gvajane nekadašnjoj metropoli.
Par godina kasnije, lord Salisburi će skinuti prašinu sa maksime lorda Palmerstona da UK nema večne saveznike i neprolazne neprijatelje, već samo večne i neprolazne interese, i prvi put svrstati u jednom ratu Veliku Britaniju uz SAD. Govorimo o špansko-američkom ratu za Kubu u kojem su premijerno američki i britanski vojnici ratovali rame uz rame protiv zajedničkog neprijatelja.
Jedan od najvoljenijih američkih predsednika Teodor Ruzvelt je bio veliki zagovornik zbližavanja Vašingtona i Londona tokom svog mandata u Beloj kući: ”Imam snažan utisak da su narodi sa engleskog govornog područja danas mnogo više ujedinjeni nego što su to bili u poslednjih 125 godina jer su njihovi interesi u suštini istovetni”. Ruzvelt čiji su preci bili Holanđani nije se mnogo dvoumio na čiju stranu da stane tokom rata između Britanaca i Bura, takođe poreklom Holanđana koji su kolonizovali Namibiju i Južnu Afriku.
“Zbog ličnih simpatija bi trebalo da budem na strani Holanđana, ali bi nama Amerikancima donelo mnogo više koristi da se južno od Zambezija govori engleski kao u Njujorku”, opravdao je svoj stav Ted Ruzvelt. Nije slučajno ni da je majka Vinstona Čerčila, inače Amerikanka, bila pokretač Anglo-Sakskonske revije čiji je cilj bio zbližavanje Londona i Vašingtona. Njen sin će presudno doprineti učvršćivanju Anglosfere i kreiranju tzv. Pet očiju.
Naime, istog dana kada je Čerčil držao čuveni govor u Fluton o “Gvozdenoj zavesi” koja se spušta nad istočnom Evropom (inače vrlo licemeran budući da je Čerčil lično doprineo da deo istočnoevropskih zemalja među kojima i Jugoslavija završi u kandžama komunista) pozivajući Amerikance i Britance na bratsku saradnju među anglofonskim narodima i specijalne veze između Britanskog Komonvelta i SAD, u sedištu britanske obaveštajne službe je potpisivan pakt UKUSA. Taj sporazum je kasnije proširen na Kanadu, Australiju i Novi Zeland i tako je stvoreno “Petoro očiju” koje neće ostati samo na saradnji obaveštajnih službi, već će biti prošireni na vojni i ekonomski sektor u decenijama iza.
Trio SAD-Velika Britanija – Kanada je 1949. godine osnovao NATO s tim što su u noći pred potpisivanje osnivačke povelje Severnoatlantskog saveza, Vašington i London sklopili neku vrstu “podpakta” odnosno osovine SAD-UK- Kanada, koja i danas izaziva ljubomoru među drugim članicama NATO. Pred svaki važan sastanak, tokom njega, kao i na svakoj vežbi NATO, postoji prostor u koji mogu da uđu samo članovi privilegovane osovine, plus druga dva oka (Australija i Novi Zeland). Jedna od omiljenih anegdota u diplomatskom koru pri NATO prepričava kako su Poljaci i posle ulaska u NATO nastavili da se ponašaju kao da treba da uđu u Severnoatlantsku alijansu. Kada su im američke vojne diplomate rekle da to više nije potrebno, Poljaci su uzvratili: Pa znate, mi bismo da uđemo u sobu gde se zaista odlučuje.
Borba za Pacifik je počela. Francuska je izgubila 56 milijardi dolara vredan posao veka sa konstrukcijom podmornica za Australiju i jednu od glavnih uloga u Indo-pacifičkom regionu. Moraće da se zadovolji statusom “vodonoše”. Velika Britanija je potvrdila status preferencijalnog američkog “saveznika”. Istina je i da Vašington nastavlja da tretira EU kao maloletnog brata i sa dozom nepoverenja njene perjanice, Nemačku i Francusku. Međutim, u sukobu između Amerike i Kine neće biti moguće držati se po strani, posebno za prestonice kalibra Pariza i Berlina a u sukobu dve strane Pacifika, jasno je koja je manje zlo, daleko manje zlo, za slobodne ljude.
BONUS VIDEO Nastavljene velike vojne vežbe „Zapad 2021“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar