Amerika, kao i sve velike sile, ne voli da gubi ratove, ali još manje joj se sviđa da vodi uzaludne sukobe poput pompezno nazvanog “rata protiv terorizma”, kao da se može ratovati protiv taktike!? Ratuje se protiv neprijatelja a ne protiv njegovih metoda ili taktike.
PROČITAJTE JOŠ:
Povlačenje iz Avganistana jeste udar na ponos i sujetu Vašingtona, ali je strateški odličan potez koji bi mogao da se višestruko isplati na srednji i dug rok. Odlaskom iz Kabula, Vašington je postavio zamku nadajući se da će i Kinezi, posle Britanaca, Rusa i njih samih, upasti u “grobnicu imperija”, kako Avganistanci sebe ponosno apostrofiraju. SAD sa izlaskom iz avganistanskog teatra ne samo da štede novac i živote svojih vojnika već vruć krompir prepuštaju svojim rivalima, ali i saveznicima, izlažući ih troškovima, bezbednosnim rizicima i kolateralnim štetama.
U toku je nova “Velika igra” na Srednjem istoku. Za razliku od 19. veka kada su je “igrale” britanska i ruska imperija, danas su akteri SAD i Kina. Amerikanci su u prethodnih 20 godina svojim prisustvom u Avganistanu, zajedno sa drugim NATO članicama, garatnovali kakvu-takvu bezbednost i stabilnost u regionu od kojih je najviše profitirala Kina.
Peking nije samo izgradio infrastrukturu za povezivanje sa pakistanskom lukom Gvadar s kojom je obezbedio direktan pristup Indijskom okeanu i izbegavanje Malajskog moreuza, pod kontrolom američke flote, već je iskoristio “okupiranost” džihadista u Avganistanu da krene u “rešavanje” ujgurskog pitanja. Podsetimo, u poslednjoj deceniji prošlog veka, islamski prozelitizam u zapadnom delu Kine su širili “islamski studenti” iz Avganistana koji se graniči sa provincijom Sinđan.
Avganistan nije više američki problem, ali jeste evropski, ruski, kineski, iranski i pakistanski. Rusija, Kina, Iran i Pakistan nisu ništa uradili da pomognu Amerikancima i EU da podignu Avganistan na noge i osposobe ga, koliko-toliko, da se odupre talibanima, naprotiv kad god su mogli postavljali su klipove u točkove i lovili u mutnom.
Sa izlaskom Amerikanaca, Avganistan postaje važan za kineske ambicije na Srednjem istoku, ali i u bezbendnosnom kontekstu na unutrašnjem planu. Kinezi su svesni da je ulazak u srednjeazijsku zemlju hazarderski potez i da mogu lako da upadnu u klopku, ali oni vide i priliku za afirmaciju hegemonske pozicije i stvaranje novih partnerstava. Tim pre što kineska administracija ne traži ni demokratske, ni ekološke, ni standarde pravne države
Nije iznenanđenje da je pre dve nedelje u Pekingu, uz najviše počasti, primljena delegacija talibana koju je predvodio Mula Abdul Gani Baradar za koga se kaže da je drugi čovek u vrhu talibanske piramide. Takođe, nekadašnja Centralna imperija već uveliko radi na trilateralnoj saradnji sa Avganistanom i Pakistanom jer želi da popuni prazan prostor koji ostaje iza Amerikanaca i da uključi Kabul u kinesko-pakistanski koridor saradnje čiji je pin luka Gvadar.
Talibani su od svog nastajanja vezani za pakistanske tajne službe pupčanom vrpcom a Peking i Islamabad imaju zajedničkog neprijetalja – Indiju. Ni Kinezima ni Pakistancima se ne sviđa sve očiglednije približavanje Nju Delhija Vašingtonu i u tome vide veliku pretnju. Jedan od ključnih razloga koji je uticao na odluku o povlačenju SAD iz Avganistana je definitivni ulazak Indije u klub “antikineske” koalicije. Kada su Amerikanci pokrenuli tzv. Quad (Quadrilateral Security Dialogue) 2004. godine sa Japanom, Australijom i Indijom, nisu ni slutili da će se u međuvremenu na potkontinentu tako snažno raširiti antikineski sentiment.
Talibani imaju potencijal da ugrozi interese Kine u regionu, ali i u Sinđanu. Nije slučajno da su pripadnici kineske Narodnooslobodilačke armije praktično blindirali granicu sa Avganistanom dugačku 76 kilometara. Peking ne želi da se snažnije vojno angažuje u Avganistanu, delom zbog velikih troškova a mnogo više zbog koncentrisanja resursa na Južno kinesko more, odnosno Tajvan. Ali to ne znači da neće biti prisutan, poput Amerikanaca i Rusa, i Kinezi su počeli da koriste tzv. privatne vojne kompanije, odnosno “kontraktorse”, u misijama u inostranstvu.
Ćutanje Pakistanaca i talibana o diskriminaciji Ujgura u Sinđanu je veoma indikativno. Ono eksplicitno pokazuje da “realpolitik” nije samo prerogativ zapada, već i zagovornika političkog i srednjevekovnog islama. Takođe, otvara vrata za veoma malignu alijansu, u prvom redu za Evropu a u krajnoj liniji i za Ameriku. Pakistan više nema strateški značaj za Vašington kao što je to bio slučaj tokom Hladnog rata i do pre 20 godina, ali bi bila neoprostiva greška da ga prepusti Centralnoj imperiji.
Sve snažniji antimerički i antizapdni sentiment je toliko zamaglio pogled Pekingu da postoje struje u Džongnanhaju koje bi sa ekstremnim islamističkim pokretima želeli da uspostave strateško antizapadno partnerstvo. Na jednoj strani Kina bi obezbedila nemešanje u rešavanje pitanja Ujgura, a s druge bi mogla da destablizuje ili utiče na politiku i pozicije država sa muslimanskom većinom ili u zemljama sa ukorenjenim i jakim muslimanskim manjinama, uključujući i one na Starom kontinentu.
Kinesko-islamistički savez bi bio permanentna pretnja Evropi i krunio bi uticaj Zapada na zemlje Bliskog i Srednjeg Istoka, Azije i Afrike, s ciljem da je izoluje i dodatno destabilizuje preko muslimanskih manjina. Jedini pozitivni kolateralni efekat pomenutog saveza bi bilo neizbežno približavanje Moskve EU i SAD, pod uslovom da Kremlj zausavi atnizapadnu propagandu koja se preliva po celoj Evropi, uključujući i Zapadni Balkan, pretvarajući Rusiju u korisnog kineskog i islamskog idiota.
Evropa može da nastavi da od drveta ne vidi šumu, odnosno da pod uticajem rusofobnih američko-britanskih krugova i istočnoevropskih članica EU, od Rusije ne vidi stvarnu pretnju: Kinu i politički islam. Ekonomsko-tehnološka snaga Kine u sadejstvu sa verskim fanatizmom i političkim islamom je eksplozivna mešavina koja ima potencijal da dovede u pitanje i opstanak Evrope kakvu poznajemo. Pogotovo ako Stari kontinent ostane sklon somnabulizmu reskirajući da kada se probudi čuje reči naslednika mule Omara: “Bio je u pravu rahmetli emir, oni su imali satove a mi vreme”.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar