Piše Nikola Marković: Batina za novinare

Svet 17. mar. 202112:21 > 12:26
Podeli:
Foto:EPA-EFE/ANDREJ CUKIC

Podatak da je u Crnoj Gori od 2004. godine, koja se uzima kao referentna, do danas bilo 87 prijavljenih napada na novinare i imovinu medija najbolje ilustruje na kom je nivou sloboda medija u našoj državi.

PROČITAJTE JOŠ:

Tekst preuzet sa portala Okruženje.

Relevantne međunarodne organizacije, poput Fridm hausa i Reportera bez granica, Crnu Goru rangiraju kao delimično slobodnu, a slikovito bi se to moglo opisati kao stanje u kome možete objaviti sve, ako ste spremni da snosite nelegitimne posledice svog pisanja i istraživanja.

Najdrastičniji slučajevi napada na novinare i medije (ubistvo Duška Jovanovića, pokušaji ubistva Olivere Lakić i Tufika Softića, ali i bombaški napad na redakciju „Vijesti“) nisu rasvetljeni iako je od nekih prošlo i više od 15 godina.

Dva su ključna razloga za to: nedostatak političke volje doskorašnje vlasti i nedostatak profesionalnih kapaciteta u tužilaštvu i policiji. Uostalom, novinar Tufik Softić dobio je državu na sudu, zbog nedelotvorne istrage. Primera za ove tvrdnje ima na pretek: u slučaju ubistva Jovanovića, tužilaštvo još nije ispitalo osobu koja se 2015. godine prijavila da bude zaštićeni svjedok, dok je u slučaju jednog od napada na Oliveru Lakić dokazano da je policijski inspektor dao lažni iskaz na sudu.

Na žalost, ni u jednom od 87 napada ni jedan tužilac nije smenjen, niti je disciplinski odgovarao, čak niko nije kažnjen novčano zbog propusta u istragama. U nekoliko slučajeva, poput napada na Mladena Stojovića, nastupila jer čak i zastara.

Osim fizičkih napada, redakcije koje nijesu bile pod kontrolom partije Mila Đukanovića godinama su izložene finansijskom pritisaku. On se ogleda u brojnim tužbama za povredu časti i ugleda koje imaju ekremne odštetne zahteve. Medije su u pretodnom periodu dominantno tužili funkcioneri vladajuće partije, njihovi bliski srodnici ili biznismeni bliskli vrhu režima.

Uprkos višegodišnjim kritikama Evropske komisije, Demokratska partija socijalista (DPS) se trudila da medijske slobode ograniči i kroz zakonske norme. Prošle godine je tadašnja vladajuća većina izglasala Zakon o medijima kojim se novinari obavezuju da na zahtev tužioca moraju u pojedinim slučajevima odati svoj izvor. Pozivajući se na praksu u nekim evropskim državama , Đukanovićev režim je karikirao rešenja iz razvijenih evropskih društava kako bi sprečio insajdere iz svojih redova da budu relevantni novinarski izvori.

Tako bi se u praksi moglo desiti da tužilac pokrene istragu i primora novinara da oda svoj izvor, a onda odustane od istrage. Ovakve situacije nisu neočekivane ako se zna da je i danas tužilaštvo i pravosuđe u Crnoj Gori partijsko, a ne nezavisno.

Slična je situacija i sa zakonom o slobodnom pristupu informacijama kao glavnom alatu za istraživačke novinarske priče.

Treći i ne manje važan metod napada na nezavisne medije je javno blaćenje uglednih novinara i civilnih aktivista preko prorežimskih medija sa sedištem van Crne Gore. Gotovo da nema nikog ko se bavi istraživanjima bivše vlasti da nije bio predmet prljave kampanje tog medijskog taloga.

Zbog svih ovih razloga, velika su očekivanja medijske zajednice nakon promene vlasti u Crnoj Gori. Očekuje se da bi istrage konačno mogle biti pomerene sa mrtve tačke, a zakoni preispitani, sa rešenjima koja če afirmisati a ne gušiti slobodu medija.

Na žalost, stvari se veoma sporo pomeraju, posebno kada je u pitanju promena zakonodavnog okvira. Ipak, ono što je dobro jeste činjenica da konačno u Crnoj Gori (bar do sada) bez posledica možete kritikovati postupke vlasti.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar