U sredu, 3.novembra sam - po ko zna koji put - odgledala čuveni film Kabare sa Lajzom Mineli u glavnoj ulozi. Film koji u pozadini priče lepo odslikava uspon nacizma u tridesetim godinama prošlog veka. Istog dana na vestima smo videli informaciju o inicijativi Viktora Orbana o udruživanju krajnjih desničara u Evropskom parlamentu. Samo po sebi mi se postavilo pitanje: Zar opet? Kada sam prvi put gledala Kabare meni i mojoj generaciji činilo se da se nacizam nikad više ne može ponoviti. Tada smo bili mladi i nismo još shvatali da se istorija ponavlja. Ljudska glupost, naime, nikad ne nauči ništa iz iskustva svojih predaka. Zbog toga ne čudi da se i u današnje doba susrećemo sa popriličnom tolerancijom prema aktuelnim populistima - bivšem američkom predsedniku Trampu, na evropskom Zapadu prema Mateu Salviniju i Đorđi Meloni u Italiji, francuskim populistima Marin Le Pen i sve popularnijem ekstremno desničaru Eriku Zemuru, dok na Istoku Evropske unije prema mađarskom lideru Viktoru Orbanu i njegovim poljskim, češkim i slovenačkim satelitima. Prema ljudima čije ideje i izjave su (pre)često „copy-paste“ nekadašnjih fašističkih i nacističkih vođa. Dok sve ostaje samo na rečima ne možemo ih izjednačiti sa njima, ali sa rečima sve i počinje, pa zbog toga treba biti veoma pažljiv. Pogotovo sada, kada se pod Orbanovim kišobranom dogovaraju o institucionalnom povezivanju.
Pre nekoliko decenija Balkanci su se suočili sa krajnje nacionalističkim tendencijama. Koncepti Velike Srbije, Velike Albanije i etnički čiste Hrvatske su se odlično dopunjavali. Uprkos tome što dobro znamo kakve su bile posledice delovanja nacionalističkih narativa, u Bosni i Hercegovini se opet suočavaju sa sličnim tendencijama. Ali BIH nije izuzetak, ima na Balkanu i drugih njihovih naslednika – u Srbiji, na Kosovu kao i u Albaniji.
Svima njima zajednički imenitelj je populizam i autoritarnost njihovih vođa. Najlakše je ljude okupiti oko sebe kad im se svira na uvo muzika nacionalnog ponosa i osećanja više vrednosti. Uzdizanje nacionalizma u nezadovoljnim ljudima podiže osećaj više vrednosti njihove nacije, pa time i njih samih.
POGLEDAJTE JOŠ:
Za vreme uspona fašizma i nacizma zapadne zemlje dugo nisu shvatale šta im se događa pred njihovim očima. Francuski istoričar Pjer Milza čak tvrdi da su se Čerčil i Ruzvelt u tridesetim godinama 20. veka divili Musoliniju. Tako je bilo sve dok se Musolini nije sprijateljio sa Hitlerom i učestvovao u najvećem genocidu u istoriji čovečanstva. Sve u svemu, da su bili svesni opasnosti populizma oba diktatora i svega što se krilo ispod njihovog laskanja narodu, sigurno bi bili spremniji na rat koji su započela ta dvojica ludih i opasnih vođa Nemaca i Italijana.
Naše eks-jugoslovensko iskustvo bilo je slično. Nisu bili slepi samo Jugosloveni. I drugi Evropljani nisu shvatali ozbiljnost situacije u bivšoj Jugoslaviji. Prema nacionalističkim vođama su se ponašali kao doktor koji upalu pluća leči kamilicom. Početak rata ih je iznenadio. Tek tada, kada je vrag odneo šalu, oni su se probudili i to „rešavali“ bombardovanjem. Nažalost i danas im puno toga nije jasno.
Sto godina nakon što je Adolf Hitler prvi put predstavio program nacističke partije (1920.godine), neonacizam se ponovo širi Evropom. Ekstremističke grupe i pojedinci kojima je Hitler uzor nemaju masovnu podršku Evropljana, ali njihovo delovanje nije za zanemariti. U takvim grupama ekstremista su i razni teroristi različitih boja – od muslimanskih ekstremista do neofašista. Ali svi ne rade u grupama. Setimo se samo neofašiste Norvežanina Andersa Beringa Brejvika koji je pre deset godina (22. jula 2011.) pobio 77 mladih ljudi, uglavnom članova Lige radničke omladine, koji su bili na letnjem kampu na ostrvu Utoja. Srećom, te ekstremiste policija najčešće uhapsi i ako prežive svoje napade na sudovima i u zatvorima dočekaju svoju zasluženu kaznu.
Dugoročno su možda čak opasniji sve moćniji radikalni populisti, odnosno krajnji desničari, koji jezikom liberalnih vrednosti propagiraju upravo ideologiju koja potiče iz tridesetih godina prošlog veka. U tim grupama i strankama ima veoma različitih ljudi – od lumpen proletarijata pa sve do doktora nauka. Opasni su pre svega njihovi lideri. Ova ekstremna politička grupacija je najuspešnija u svim vrstama kriznih situacija kao i u demografskoj i sigurnosnoj neizvesnosti. Setimo se samo kako su podizali glavu posle finansijske krize 2008, kako su ojačali posle masovnih migracija 2015. i 2016. godine i kako je 2016. godine došlo do serije terorističkih napada u Francuskoj i Belgiji. Upravo zbog toga možemo da očekujemo rast ekstremističkih stavova posle Korona krize koja će nesumljivo prouzrokovati u narednim godinama pre svega duboku ekonomsku krizu, a uz nju i krizu demokratskih vrednosti, koja je prisutna već danas.
Ako su pre sto godina glavni neprijatelji nacista bili Jevreji, današnji populisti „na meti“ imaju izbeglice odnosno migrante iz Afrike i Azije. Još i danas, u trenutku kada Angela Merkel napušta aktivnu politiku, ne znamo tačno, koji su bili razlozi njenog otvorenog poziva ljudima iz Afrike i Azije da dođu u Nemačku i u druge delove Evrope kako bi prihvatili radna mesta za koja se Evropljani ne odlučuju više. Smatram da bi bilo mnogo lakše tu radnu snagu privući iz manje razvijenih evropskih zemalja ili iz zemalja koje su bliže i sličnije Evropi. To je sigurno znala i sama Angela Merkel, zbog toga je taj poziv utoliko nerazumniji, posebno zbog toga jer je ozbiljno poljuljao sigurnost Evrope. Mase novih imigranata u srcu Evrope prouzrokovale su brojne konflikte i zato ne čudi da su tu složenu situaciju iskoristili svi evropski nacionalisti i na talasu populističkih izjava podigli svoje rejtinge na skalama javnog mnjenja.
Zajednička crta svih populista je vraćanje politike na teme nacija, nacionalnih granica i suprotstavljanje udruženoj Evropi kao i globalizmu. Tako se Marin Le Pen pre drugog kruga predsedničkih izbora u Francuskoj, na kojima je bila protivkandidatkinja Emanuela Makrona, obratila Francuzima: „Ja sam kandidatkinja naroda. Apelujem na sve patriote, bez obzira na njihovu poreklo, da shvate šta je sada bitno. U pitanju je opstanak Francuske koji je ugrožen masovnim doseljavanjem. Našu sigurnost ugrožava i slobodno kretanje ljudi i robe…“.
Još dalje išao je u Italiji Mateo Salvini, lider desničarske partije Liga, koji je 2019. godine, u vreme kada je vodio italijansko ministarstvo unutrašnjih poslova, zabranio jednom španskom humanitarnom brodu sa migrantima i izbeglicama da uplovi u italijansku luku, zbog čega su gotovo tri nedelje proveli na otvorenom moru te su mnogi migranti i umrli. Zbog toga mu je ove godine i suđeno. Mađarski premijer Viktor Orban je to pitanje „rešio“ sa postavljanjem zida na južnoj granici Mađarske, odakle je ranije stizalo najviše migranata. Po uzoru na bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa, koji je to uradio na granici sa Meksikom.
Nekadašnji slovenački premijer Miro Cerar je bio malo „miliji“, pa je postavio „samo“ barijere sa bodljikavom žicom. Njegovu praksu nastavlja i Janez Janša, koji je na tviteru objavio, da bi od svakog, ko u Sloveniji ili u EU traži od drugih da primaju migrante, zahtevao da u svoju kuću primi barem dvojicu.
Ojačani populisti koji nisu na vlasti utiču i na druge političke stranke, posebno konzervativne, koje su svoje programe počele da prilagođavaju ekstremnim zahtevima. Tako se liberalna Evropska unija, koja je decenijama radila na učvršćivanju prava čoveka, posebno na njenom Istoku sve više pretvara u konzervativnu zajednicu preživelih ideja.
Najproblematičnija je već dugo Mađarska pod rukovodstvom Viktora Orbana. Godinama su islamofobija Viktora Orbana i „neliberalna demokratija“ pravili parodiju od demokratskih vrednosti. Orbanova politika i ciljevi su pozajmljeni iz spisa evropske krajnje desnice. To je dovelo čak do toga da je pod pritiskom svojih kolega iz drugih država mađarski Fides 18. marta 2021. morao da napusti poslaničku grupu Evropske narodne partije (EPP) u Evropskom parlamentu.
Mađarski premijer Viktor Orban osudio je francusko-nemačku viziju razvoja EU kao „noćnu moru“. „EU se mora vratiti u realnost. Kao prvi korak, ona mora da promeni svoje razmišljanje o migracijama“, rekao je on. „Mi ćemo se protiviti obaveznim kvotama za naseljavanje migranata… i borićemo se za zaštitu granica“, dodao je, misleći na pravnu bitku Mađarske protiv EU projekta za veću solidarnost u podeli tražilaca azila.
Kada su se migracioni procesi malo smanjili, istočnoevropski populisti krenuli su u napade na prava žena u vezi sa abortusom i prava pripadnika LGBT zajednice. Prvi se opet oglasio Orban. Najavio je referendum o kontroverznom zakonu o zaštiti dece – aktu koji je većina vlada zemalja EU i Evropske komisije najoštrije osudila kao diskriminaciju seksualnih manjina.
Naime,mađarski zakon zabranjuje prikazivanje ili promovisanje homoseksualnosti za mlađe od 18 godina. Iako bi to moglo da utiče na seksualno obrazovanje, oglašavanje, pa čak i da bude obustavljeno emitovanje nekih popularnih serija i filmova na televiziji poput Prijatelja (Friends) ili Harija Potera pre ponoći.
Orbana verno sledi Poljska, koja je jedna od najkonzervativnijih katoličkih država u Evropi. Crkva koja abortus i istopolna partnerstva tretira kao greh, ima velik uticaj u tamošnjem društvu. Kontroverzna,skoro potpuna zabrana abortusa u Poljskoj stupila je na snagu 28. januara ove godine. Pobačaj je sada dozvoljen samo u slučajevima silovanja, ili incesta, ili kada trudnoća ugrožava život majke. Uprkos masovnim demonstracijama protiv tog zakona i kritika iz institucija EU, poljske vlasti ostaju pri svome.
Vlada premijera Mateuša Moravjeckog ima problem i sa homoseksualcima. Zakonodavnu inicijativu građana „Stop LGBT“ podneli su parlamentu konzervativni aktivisti. Njihov vođa Kšištof Kaspržak uporedio je pokret LGBT sa totalitarizmom i nacizmom i optužio ga da želi da „sruši prirodni poredak i uvede teror“. Mnogi opozicioni poslanici sa političke levice i centra osudili su Kaspržakov predloženi zakon kao nehuman, homofobičan, dodajući da se njime krši i pravo na okupljanje zagarantovano poljskim ustavom.
Slične intencije postoje i u Češkoj i Sloveniji. U Češkoj su ih zaustavili parlamentarni izbori na kojima je dotadašnji populistički premijer Andrej Babiš izgubio od demokratskog bloka, koji uključuje pet stranaka. I slovenačkom se premijeru Janezu Janši, koji je ozbiljno zaljuljao demokratske temelje Slovenije, u aprilu 2022. približavaju izbori, a s obzirom na brojne korupcione afere članova njegove vlade, redovne antivladine proteste hiljada ljudi, primere vladinih kršenja ljudskih prava i Janšin rat sa medijima, malo je verovatno da će se održati na čelu države.
Možda baš zbog toga njihov idejni vođa Orban pokušava da ujedini desničarske populiste u Evropskom parlamentu. Viktor Orban, njegov poljski kolega Mateuš Moravjecki i lider italijanske stranke Liga Mateo Salvini održali su 3. novembra video-konferenciju kako bi osnažili planove za stvaranje novog saveza evroskeptičnih, nacionalističkih, desničarskih partija u Evropskom parlamentu. Planovi za takvo grupisanje evropskih krajnje desnih partija prvi put su skovani već u proleće, ali je jedna od glavnih prepreka navodno bila nevoljnost Poljaka da napuste grupu Evropskih konzervativaca i reformista (ECR). Ali izgleda da Orban nije odustao od te ideje.
Političari su istakli da je deklaracija, koju je u julu potpisalo 16 desničarskih partija radi zaštite nacionalnih država i tradicionalnih vrednosti u EU, predstavljala jasan uspeh kao i da je „izazvala veliko interesovanje širom kontinenta i nekoliko stranaka je nagovestilo svoju nameru da se pridruže.“ Malo se zna koje su to stranke koje su naznačile svoju nameru da se pridruže deklaraciji. Zna se pak da se u poslednje vreme aktivno u to uključila i Marin Le Pen koja se sastala sa Orbanom, Moravjeckim i Janšom.
Mnogi eksperti sumnjaju da bi evroskeptičke snage mogle uskoro da se spoje u jednu partijsku porodicu, imajući u vidu i ideološke razlike i rivalstvo među njima, ali labavija saradnja u oblastima poput migracija, klimatskih promena i „borbe protiv” uticaja Brisela je moguća.
Možda to povezivanje danas izgleda manje zloslutno nego pre nekoliko meseci. Viktor Orban se po prvi put suočava sa strahom od gubitka opštih izbora sledeće godine, a pozicija poljskog premijera Moravjeckog je klimava mesecima. Salvinijeva Liga se bori u anketama sa sličnom krajnje desničarskom strankom Braća Italije Đorđe Meloni. Marin Le Pen stoji loše u istraživanjima javnog mnjenja ali ima konkurenta u još ekstremnijem Zemuru. Ako će Le Pen i Salvini biti samo zamenjeni drugim krajnjim desničarima, to ne rešava ništa. Zbog toga sve zavisi od većine evropskih birača da li će shvatiti da reči i pesme poput one „Sutrašnji dan pripada meni “ (Tomorrow belongs to me) iz usta mladih nacista u Kabareu, donose siguran put u ponor.
Tekst preuzet sa sajta Medija centar.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar