Olaf Šolc putuje u Pariz, u prvu zvaničnu posetu otkako je imenovan za kancelara. Kako se u Francuskoj gleda na novog nemačkog predsednika vlade? I zašto je ova poseta više od protokolarne?
PROČITAJTE JOŠ:
Kada je voditeljka u televizijskoj debati pitala Olafa Šolca gde će prvo otputovati kao kancelar, odgovorio je kao iz topa: „U Pariz“. Tada se još činilo da je Šolc prilično daleko od toga da postane kancelar, njegova Socijaldemokratska partija (SPD) loše se kotirala u anketama. Sada je on novi nemački kancelar, i već trećeg dana svog mandata putuje u susednu Francusku, u posetu najvažnijem partneru Nemačke u Evropi.
Olaf Šolc neće prvi put biti u Jelisejskoj palati. Tamo ga dobro pamte kao vicekancelara i ministra finansija. U saradnji s francuskim kolegom Brunom Lemerom podržano je stvaranje fonda za obnovu EU nakon pandemije. „Za nas, Šolc iznad svega znači kontinuitet i predvidljivost“, kaže Kristof Aren, član vladajuće stranke (LREM).
Konačno odgovor na Makronovu pruženu ruku
„Verujem da će Pariz s velikim zadovoljstvom pročitati koalicioni sporazum nemačke vlade, posebno deo o evropskoj, spoljnoj i bezbednosnoj politici“, kaže za DW Ronja Kempin iz nemačke Fondacije za nauku i politiku (SWR).
Nova nemačka vlada pre svega želi „strateški autonomnu Evropu“. Drugim rečima, Evropu koja je u stanju da zauzme jednoglasan stav o spoljnoj i bezbednosnoj politici. To je nešto za šta se francuski predsednik Emanuel Makron odavno zalaže, ali je do sada u Berlinu nailazio na rezerve.
Generalno gledano, koalicioni sporazum je po mnogo čemu zakasneli odgovor na Makronovu pruženu ruku Nemačkoj, kaže Pol Moris iz Francuskog instituta za međunarodne odnose (IFRI). Francuska je, naime, godinama bila prilično razočarana u Nemačku pod vođstvom Angele Merkel.
Predsednik Makron je samo nekoliko meseci nakon izbora, septembra 2017. u govoru na Sorboni, predstavio ambiciozan plan za budućnost Evrope.
„Evropa koju poznajemo je preslaba, prespora, suviše neefikasna, ali s obzirom na velike izazove u svetu, samo Evropa nam daje prostor za manevrisanje“, rekao je Makron. Rešenje je za njega, dakle: više Evrope.
On se nadao da će Nemačka ustati, pridružiti se Francuskoj i oblikovati zajedničku evropsku budućnost. Ali odgovora nije bilo. Razlozi su loš tajming u Berlinu, teški koalicioni pregovori i iznad svega oprez u Nemačkoj da se ne napravi preveliki korak ka evropskim integracijama.
Šta je još drugačije – i bolje
„Po pitanjima evropske politike s novom vladom Nemačke moći će da se postigne zajednički jezik brže nego ranije“, smatra Ronja Kempin. Jer, s malo reči, koalicioni sporazum menja mantru prethodne vlasti. Na sedam stranica mogu da se pročitaju delimično radikalni zahtevi i investicioni projekti za celu Evropu. Nezamislivo je da će to podržati evropski susedi, posebno kada se imaju u vidu zemlje poput Poljske ili Mađarske.
Zbog toga nova vlada u Berlinu navodi i to da će manje čekati na one koji koče: „Ponovo ćemo dati prioritet metodi Zajednice, ali, tamo gde je to neophodno nastavićemo da napredujemo s pojedinačnim državama-članicama“, navodi se u Sporazumu.
„Toga nije bilo u ’političkom DNK’ prethodne vlade“, kaže Kempin. „Diferencirana integracija“ se čak nije ni razmatrala – uvek se govorilo da svih 27 mora da ide u korak“. Sada su, međutim, sasvim moguće i manje „grupe voljnih“. Upravo to je inovacija koju su čekali u Francuskoj.
Povrh svega, Koalicioni sporazum pridaje veliki značaj francusko-nemačkim odnosima. „Francusko-nemačka parlamentarna skupština pominje se na strani 136“, ukazuje Kristof Arend. „Ovo je snažan signal da buduća nemačka vlada tu skupštinu shvata veoma ozbiljno, odnosno da se prepreke mogu prevazići i kroz druge nivoe saradnje.
Sporne teme
Naizgled nerešive tačke spora ipak ostaju. Na primer, osetljivo pitanje nuklearne energije. Nova nemačka koalicija postavila je sebi za cilj da do 2030. iz obnovljivih izvora energije proizvodi 80 odsto električne energije. Nemačka ostaje pri planovima za postepeno ukidanje korišćenja nuklearne energije, dok u Francuskoj ljudi misle da se klimatski ciljevi mogu postići samo boljom, modernom nuklearnom energijom.
Pariz takođe sa skepticizmom pa čak i strahom gleda na novog ministra finansija Kristijana Lindnera, zagovornika „budžetske ortodoksije“. Sa šefom Liberala (FDP) na funkciji nemačkog ministra finansija, reforma Evropskog pakta za stabilnost u pravcu veće fleksibilnosti javnog duga još manje je realna. I tu Francuska i južnoevropske zemlje stoje na jednoj strani, dok su na suprotnoj strani Nemačka i takozvana „štedljiva četvorka“ (Austrija, Holandija, Švedska i Danska).
Vremena je malo
Naravno, sve su to „svađe daleke budućnosti“. Francuska prvo mora da od januara preuzme predsedavanje Savetu EU na šest meseci, a u aprilu su tamo i izbori. A to znači mnogo posla i – neizvesnost.
Nemačka i Francuska imaju dakle tri meseca da pokrenu velike evropske projekte. To je jedan od razloga zašto je putovanje Olafa Šolca u Pariz više od protokolarne posete i Makron i Šolc će morati da se usaglase o nekim stvarima. Na taj način, novi nemački već je krenuo u posao.
BONUS VIDEO: Merkel u Beogradu, poruke i nasleđe
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar