Crnogorski premijer Zdravko Кrivokapić odlučio je da smeni ministra pravde Vladimira Leposavića, koji je, kako se navodi, mimo zvaničnih državnih stavova, u Skupštini Crne Gore iznosio svoja privatna, akademska razmišljanja o zločinu u Srebrenici iz 1995. godine. Na taj način prvi čovek Vlade Crne Gore je pokazao da je ipak na Balkanu moguće uspostaviti sistem odgovornisti i vladavinu prava.
Nije važno šta Krivokapić privatno misli o događaju koji je pre dve decenije ostavio duboke i neizlečive rane stanovnicima Srebrenice, ali je od suštinskog značaja da kao premijer zemlje, koja je na evropskom putu, poštuje akte koje je usvojio crnogorski parlament. Sa traumama iz prošlosti ne sme i ne može biti trgovine, stoga je odluka o smeni ministra Leposavića potez kojim je prikazao potpuno novi obrazac u ponašanju na regionalnoj političkoj sceni.
U obrazloženju za smenu Кrivokapić je naveo da ovo nisu jedini propusti ministra pravde, a deluje da je najveći problem sa Leposavićem bio upravo njegovo odbijanje da se povinuje odluci čoveka koji ga je doveo u vladu i prihvati da podnese ostavku.
Upućeni u pravni sistem Crne Gore tvrde da je Кrivokapić smenom Leposavića povukao odlučujući potez u zaštiti integriteta svoje vlade, ali i skupštinske većine, jer bi putem instituta inerpelacije razrešenje Leposavića za trideset dana izdejstvovao Đukanovićev DPS sa starim partnerskim partijama, kojima bi većinu za takvu odluku dala najverovatnije i URA Dritana Abazobića, koja u skupštini ima četiri poslanika.
Za inicijativu Đukanovićevog DPS znaju svi, pa i Demokratski front, koji na slučaju Leposavić pokušava da homogenizuje srpsko biračko telo i oslabi uticaj Krivokapića, koji je za njih, nakon izbora u avgustu i nedavnih u Nikšiću, postao veći problem od samog Đukanovića.
Rezultati u Nikšiću ukazali su da se menja odnos snaga na crnogorskoj političkoj sceni, što je podstaklo predstavnike DF, Andriju Mandića i Milana Kneževića, da intezivnije krenu u sukob sa premijerom i da ga ponize dozvoljavajući Đukanovićevoj partiji da u Skupštini smeni ministra za kojeg su i oni glasali.
Zbog čega to čine i odakle sinergija DF i DPS? Odgovor na ovo pitanje možda najbolje zna zvanični Beograd, koji je prethodnih godina sa jednakom pažnjom negovao odnose sa obe strane.
Kako god da se na kraju završi „šarada Leposavić“, ostaće zabeleženo da je jedan predstavnik države konačno iskoračio iz uobičajenih šablona tipičnih za balkanske političare, žrtvujući popularnost među biračima koji su svakodnevno izloženi priči da je izdajnik. Tim gestom zaštitio je i državu na čijem je čelu.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar