Obamini memoari: Tajne Bele kuće i Amerika pre Trampa

Svet 18. nov. 202014:15
Podeli:
Barak Obama Foto:EPA-EFE/PHILIPP GUELLAND

Memoari 44. američkog predsednika Baraka Obame objavljeni su neposredno posle najhaotičnijih izbora u istoriji Sjedinjenih Država, taman u trenutku kada podele u američkoj naciji nikada nisu bile ako ne dublje, onda svakako vidljivije.

Obama je planirao da napiše 500 stranica, ali je na kraju odlučio da ovih 700 budu samo prvi deo koji se završava u maju 2011. godine, nedugo pošto je ubijen Osama bin Laden.

„Obećana zemlja“ mnogo je manje intimna, piše Njujork tajms, od prve Obamine knjige „Snovi moga oca“ o rasi i nasleđu koju je objavio 1995, godinu dana pre nego što će biti izabran u senat Ilinoisa. Ova druga knjiga je više politička i preispituje izazove sa kojima se 44. predsednik suočavao tokom prvog mandata u Beloj kući – od ekonomskih mera, preko pitanja zaštite životne sredine, sve do rata u Avganistanu.

Osvrće se i na divljenje prema Indiji koje se, kako je napisao, temeljilo na fasciniranosti Mahatmom Gandijem.

Skoro svaki predsednik od Tedija Ruzvelta napisao je memoare o svojim godinama provedenim u Beloj kući, ali su Obamine beleške jedinstvene, ocenio je Njujork tajms, u tome što Obama kao da nastoji da demitologizuje sebe; on se osvrće na sve što se dogodilo u njegovom mandatu uz iskrene sumnje i prizanja, tako da sa distance promišlja i alternativne verzije događaja koje su, možda (u knjizi se i sam često služi rečima „možda“ i „ipak“), mogle da dovedu do drugačijih ishoda i stvore nekakvu drugačiju istoriju.

Obama je „Obećanu zemlju“ posvetio „narednoj generaciji“, mladim ljudima koji žele da promene svet, mada je knjiga više svedočanstvo da se na neke sile koje upravljaju svetom ne može imati mnogo uticaja.

S vremena na vreme, on u knjizi podseća da je prvim madatom 2008. godine nasledio zemlju u vanrednom stanju dok je Velika recesija proždirala američku ekonomiju.

Pročitajte još:

Dalje piše da iako su republikanci koristili ovaj slom da dominiraju političkim životom Amerikanaca, on i njegova administracija – kao i Demokratska stranka, naposletku – jesu spasli ekonomiju, stabilizovali globalni finansijski sistem i povratili američku automobilsku industriju sa ivice propasti. Pristup zdravstvenoj nezi dobilo je još 20 miliona Amerikanaca.

Republikanci tada na midterm izborima jesu razneli demokrate, ali je to više bio dokaz toga koliko su oni spremni daleko da odu samo da bi blokirali Obamine predloge zakona.

Gardijan ističe da čitati Obaminu autobiografiju u poslednjim, mučnim danima Donalda Trampa znači zapravo pogled pravo u ambis između dva sasvim suprotna sveta; nemoguće je ne zapitati se kako je ista zemlja izabrala dvojicu toliko različitih ljudi.

Obamini memoari su elegantno zabeleženo kontempliranje i introspekcija, ali svakako sadrže i pikantne detalje zbog kojih je, po svoj prilici, objavljivanje knjige ostavljeno za postizborni period ove godine.

Jedna od takvih priča je i ona kada Obama donosi odluku da se konačno pođe po Bin Ladena, iako se toj odluci protivio njegov potpredsednik i novoizabrani američki predsednik Džo Bajden.

Joe Biden Barack Obama
Barak Obama i Džo Bajden Foto:EPA-EFE/SHAWN THEW

Gardijan napominje da bi to nesumnjivo na izborima naškodilo Bajdenu, te da je knjiga verovatno ciljano objavljena tek pošto su izbori okončani. Ipak, taj događaj svedoči da Bajden ima relativno trezven pristup američkoj vojnoj nadmoći.

Bivši američki predsednik u svojoj knjizi takođe otkriva intrigantne skice ličnosti drugih svetskih lidera. Dejvid Kameron, bivši britanski premijer, urban je i „samouveren na način na koji su to ljudi koje život nije previše mučio“. Putina upoređuje sa šefom partije iz mračnog doba čikaške politike, samo što ruski lider ima i „nuklearke i veto u bezbednosnom savetu UN“. Dmitrij Medvedev je veliki fan Deep Purple-a, i uvek govori sa određenom dozom ironije, „kao da želi da znam da ni sam ne veruje u sve to što kaže“.

Donalda Trampa koji će odmah iza njega doći u Belu kuću jedva da je pozvanao 2010. godine; tada je Tramp bio samo biznismen iz sveta nekretnina koji se razvlačio po rijalitijima, a u to vreme je nudio Obaminoj administraciji pomoć oko popravke naftnih bušotina i izgradnje „predivne balske dvorane“ pored Bele kuće. Trampovu ponudu je Obamina administracija uljudno odbila.

Foto:EPA/SAUL LOEB

Kada je Tramp kasnije plasirao teoriju zavere da Obama nije rođen u Americi i da je zapravo uljez kojim upravljaju islamski ekstremisti, Obami čak nije smetalo – ili ga makar nije iznenadilo – što se o tome naširoko raspredalo na Foks njuzu, donedavno vrlo naklonjenom Trampu; naljutilo ga je što su televizije poput ABC, NBC i CNN prenosile to previše ravno i uljudno i što „ni u jednom trenutku nisu jednostavno i direktno osudili Trampa što laže ili rekli da je teorija zavere koju promoviše rasistička“.

Mnogo takvih priča – možda je Obama to tada mogao da predoseti – kasnije će biti dnevna politika i mejnstrim. Naredne četiri godine.

Obama je na Tviteru podelio čak i plejlistu pesama koje su obeležile njegovu administraciju, a plejlista takođe nosi naziv „Obećana zemlja“.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar