Ne postoji trenutno, verovatno nijedna osoba na planeti koja ne postavlja pitanja, koje muče čitav svet: Kada će pandemija koronavirusa prestati? Kada će se ovo ludilo završiti? Kada ćemo se vratiti našem normalnom životu?

Takođe, ne postoji nijedna osoba koja ne poznaje nekoga ko je sada u samoizolaciji zbog prevencije bolesti ili je već oboleo. Svako u porodici ima najmanje jednu osobu koja spada u rizičnu grupu, jer je starija od 65 godina ili je hronični  ili onkološki bolesnik. To su ljudi koji, ako ih uhvati koronavirus, može im lako oduzeti život. Mada ni najmlađi nisu otporni.

Pandemija nema granice

Kratak odgovor na postavljeno pitanje, kada će se ovo završiti, bio bi da se ugledni svetski epidemiolozi danas slažu da se pandemija Covida19 toliko proširila svetom da se više ne može zadržati.

„Pre dve ili tri nedelje još smo se nadali da će se obuzdati“, rekla je za „Vox“ Tara Smit, epidemiolog sa Univerziteta Kent. „Konj je napustio konjušnicu“, dodala je.

Epidemiolog sa Harvarda Mark Lipsič, poručio je na Tviteru da smatra da će Covid19 zaraziti između 20 i 60 odsto odrasle svetske populacije.

Nejtan Grubauh, epidemiolog sa Jejla, rekao je da bez vakcine, ne vidi kako bi sve ovo moglo da se završi pre nego što milioni budu zaraženi.

Drugim rečima, Covid19 najverovatnije će nastaviti da se širi, a uzrokovaće teška oboljenja i odnositi živote sve dok ne pronađemo vakcinu ili dok dovoljan broj ljudi ne razvije prirodni imunitet, takozvani kolektivni imunitet. Štaviše, verovatno će i tada nastaviti da se širi jer će mutirati, pa će se vraćati u talasima poput sezonskog gripa.

Ipak, svetski čelnici i zdravstveni sistemi moraju da osmisle strategije kojima će doći do nekog od ishoda u kojem će virus prestati da predstavlja ovakvu opasnost. Ovde ćemo objasniti neke ključne momente i moguća rešenja.

SARS smo uspeli da zaustavimo, ali je bio drugačiji

Epidemije novih virusa kao što je Covid19 mogu se zaustaviti na razne načine. Ponekad je moguće obolele pravovremeno identifikovati i izolovati kako bi se njihov kontakt sa zdravim ljudima onemogućio. Na taj način broj ljudi koje jedan oboleli uspe da zarazi, koji se izražava kao R0, pada ispod 1 pa bolest jenjava i staje. Dok god je R0 veći od 1, odnosno dok god jedan oboleli tokom bolesti u proseku zarazi više od jedne osobe, bolest će se uspešno širiti.

Mere suzbijanja širenja virusa ponekad mogu biti učinkovite ako se primenjuju dosledno. Na primeru SARS-a koji je suzbijen ekstremno intenzivnim sistemskim zdravstvenim intervencijama u Kini, Tajlandu, Vijetnamu, Kanadi i drugim zemljama. Te mere uključivale su ono što se poslednjih dana često ponavlja: otkrivanje i izolovanje obolelih, karantin za njihove kontakte, zabrane održavanja raznih skupova, pranje ruku itd.

Pritom treba imati na umu da su te mere u slučaju SARS-a bile vrlo učinkovite jer su oni koji su bili najviše zarazni istovremeno bili i jako bolesni, sa jasnim i uglavnom teškim simptomima. Zato su se mogli pravovremeno identifikovati i izolovati pre nego što zaraze mnogo ljudi. Ipak ne treba zaboraviti da je u Torontu SARS ponovno krenuo čim su bile ukinute mere predostrožnosti, nakon što je početni talas bio dobro kontrolisan. Virus koji se suzbije, ali se ne iskoreni potpuno, može se vratiti ponovo ili pojaviti u nekom džepu bez imuniteta.

Covid-19 nije isto što i sezonski grip

Pre nego što iznesemo ključne činjenice zbog kojih se Covid-19 najverovatnije više ne može suzbiti, ponovimo još jednom važnu stvar – pogrešno je ovu bolest upoređivati sa gripom. Ljudi svakodnevno vide medicinsko osoblje u skafanderima kako prevozi teško obolele, prate kako brojke mrtvih rastu, čuju da su cele države u strogim karantinima, da je ovo najveća pandemija 21. veka i slično, a s druge strane čuju poruke političara i polustručnjaka koji ih uveravaju da nema razloga za preveliki strah, da je Covid-19 manje opasan od sezonskog gripa, zbog kojeg se niko nije ni približno toliko uzbuđivao.

Priča prema kojoj je Covid-19 sličan sezonskom gripu ne drži vodu. Te dve bolesti uzrokuju dve sasvim različite vrste virusa. Osim toga, iako je grip tip virusa koji se sezonski menja i svake godine se ponovno moramo vakcinisati, ipak se neki sojevi ponavljaju ili su dovoljno slični prethodnim na koje smo prirodno razvili imunitet i koji onda može delovati na viruse koji su dovoljno slični. Sa ovim virusom se dosada još nismo susreli.

Kako će bolest izgledati kada eventualno postane sezonska, kada je preboli mnoštvo ljudi i kada bude pronađena vakcina, tek ćemo videti. Svako ko u istom kontekstu govori o gripu i Covidu-19 trebao bi uvek da ističe da je ova druga bolest trenutno neusporedivo opasnija.

Na tu činjenicu otvorenim pismom upozorilo je i italijansko udruženje biotehničara. Oni su uporedili službene podatke državnih institucija o gripu iz sezone 2018.- 2019. sa podacima o Covidu-19 iz ove godine. U skladu sa njima napravili su grafikon iz kojeg se vidi da je u najgoroj nedelji do sada Covid-19 u Italiji odneo 23 puta više života nego što ih je odneo grip u najgoroj nedelji u 2019.

Glavni problem je u tome što velik broj slučajeva zahteva hospitalizaciju na intenzivnoj nezi, kako mladi, tako i stariji, a terapije obično traju dve do tri nedelje pre nego što prođe kritična faza. U većini slučajeva umiru starije osobe, zato što imaju hronične bolesti i ne podnose dobro jače tretmane.

Dakle, pripremite se, pomozite svojoj zemlji da pravilno informiše svoje ljude i pomozite im da poštuju pravila za zaustavljanje zaraze. Učinite to za sebe, za ljude do kojih vam je stalo, za svoje sugrađane, posebno one najslabije.

Zašto je Covid-19 gotovo nemoguće zaustaviti?

Jedan od važnih razloga zbog kojih je Covid-19 sada već gotovo nemoguće zaustaviti je to što se bolest proširila u mnoge delove sveta. Pritom bi broj zaraženih mogao biti značajno veći od broja onih koji su potvrđeno oboleli (više od 160.000), a nemaju sve zemlje mogućnost da pouzdano testiraju obolele i prate njihove kontakte.

Jedna studija pokazala je da SARS-CoV-2 ima čak 10 do 20 puta veći afinitet da se veže za ljudske ćelije nego SARS-CoV koji je uzrokovao SARS.

Takođe se pokazalo da u ovoj pandemiji postoje superširitelji koji mogu zaraziti mnogo više ljudi od proseka. To se dogodilo u Južnoj Koreji i Italiji.

Kada bolest jenjava?

Sada kada je već svima jasno da se virus ne može zaustaviti, važan zadatak državnih čelnika i zdravstvenih stručnjaka je da urede odgovarajuću zdravstvenu politiku kako bi šteta za društvo bila što manja, posebno u smislu zdravlja i života ljudi, ali i ekonomski.

Tu postoje dva glavna pristupa.

Bolest staje kada se više nema gde sa se širi, kada su ljudi s kojima oboleli dolaze u kontakt imuni. Imunitet se može steći na prirodan način ili vakcinacijom. Osim ličnog imuniteta, zaštitu pruža i kolektivni imunitet. U ovom trenutku nemamo ni prirodan, ni ubačen, ni kolektivni imunitet.

Prag kolektivnog imuniteta potreban za zaustavljanje određene bolesti zavisi od njene zaraznosti. Što je bolest zaraznija, to je prag viši.  Oko 50 odsto čovečanstva trebalo bi da preboli Covid-19 da bi rizične grupe imale zaštitu kolektivnog imuniteta. Znači širiće se dok pola svetske populacije ne stekne imunitet.

Dve strategije borbe s pandemijom

Vlasti se mogu odlučiti za jednu od dve strategije suzbijanja Covida-19. Jedna je kineska, a za drugu se, kako se čini, odlučila britanska vlast.

Cilj prve je da se virus kontroliše drastičnim merama kako bi se kupilo vreme do stvaranja vakcine, a druge je da se otporniji deo stanovništva, odnosno mladi i zdravi, puste da se razbole kako bi stekli prirodni imunitet u dovoljnom broju za stvaranje kolektivnog imuniteta.

Prva strategija je potvrđena jer ju je svojim primerom uspešno demonstrirala Kina. Rigoroznim merama otkrivanja, praćenja, karantina i izolacije u relativno kratkom roku smanjili su broj ljudi koji su oboleli i usporili širenje virusa.

Sa druge strane britanski premijer Boris Džonson i njegovi savetnici skloniji su drugom rešenju – stvaranju kolektivnog imuniteta.

Za razliku od ostatka sveta, oni se nisu odlučili za mere društvenog distanciranja, nisu krenuli u zatvaranje škola, ni u zabranjivanje okupljanja ili sportskih događaja, ni u karantin i izolaciju. Odlučili su da se oslone na koncept koji je u bihevioralnoj nauci poznat kao “nudge“, odnosno podsticanje. Umesto zabranama, koje će ionako većinu ljudi brzo zamoriti, problem se rešava pozitivnim podsticajem. Ljudima se ništa ne zabranjuje već se samo podstiču da se odgovorno ponašaju, peru ruke, ne rukuju se s drugima, ostanu kod kuće ako se osećaju loše, da se samoizoluju, posebno ako su stariji i bolesni itd. U Velikoj Britaniji deca moraju u škole, a ljudi na posao. Postavlja se pitanje, šta britanska vlast čuva: ljude ili ekonomiju?

Na kraju zaključimo da je najbolje rešenje za nas i naše najmilije da se strogo pridržavamo svih pravila ponašanja koja preporučuje SZO. Da ne paničimo, ali da nismo ni previše opušteni. Vakcina je na putu, a najvažnije je da do njenog dolaska preživimo.