Nemački konzervativni list "Frankfurter Allgemeine Zeitung" (FAZ) je povodom obeležavanja 25. godišnjice vojno-policijske akcije Oluja objavio tekst iz pera svog novinara Majkla Martensa pod naslovom "Štete nakon oluje."
Martens je u poslednje vreme pažnju hrvatske javnosti privukao pre svega spornim tekstom nastalim na osnovu intervjua s pevačem Markom Perkovićem Tompsonom, o kojem je izveštavao i DW.
Na početku teksta Martens nemačkoj publici ukratko objašnjava šta se u Kninu obeležava i najavljuje kako će tamo „predsednik države Zoran Milanović, socijaldemokrata koji često ima vrlo jasne stavove, i zbog toga nije baš omiljen među često desno orijentisanim hrvatskim vojnim veteranima, tamo podeliti ordenje. Knin je bio glavno mesto ‘Republike Srpske Krajine’, kriminalne tvorevine koju su pobunjeni hrvatski Srbi uspostavili uz znatnu vojnu pomoć iz Beograda i iz koje je proterano više desetina hiljada Hrvata.“
U nastavku autor međutim naglašava da taj Dan pobede i domovinske zahvalnosti ima i drugu stranu, pa da se i ovog puta postavlja pitanje na koje ne postoji jednostavan odgovor: Šta se u dalmatinskom zaleđu tačno događalo pre 25 godina? „Nesporno je, s izuzetkom nacionalističkih krugova u Srbiji, da je Hrvatska, naravno, imala pravo da oslobodi svoju teritoriju i teritorijalno konsoliduje državnu nezavisnost koja je uz veliko prolivanje krvi proglašena 1991.“
Pišu da se u Hrvatskoj rado negira činjenica o zločinima počinjenim nakon Oluje.
Ipak, u Hrvatskoj se, pišu dalje, pritom rado negira činjenica „da je to oslobađanje praćeno zločinima nad srpskim civilnim stanovništvom, pri čemu se nije, kako to politika u Zagrebu često voli da tvrdi, radilo samo o pojedinačnim slučajevima“, piše Martens. „Razmerno lakši su bili slučajevi pljačke“, stoji u tekstu. Autor navodi izjave predstavnika UN-a koji su tada izjavili da postoje „jasni dokazi“ o brojnim slučajevima pljačke napuštenih srpskih kuća od strane pripadnika hrvatske vojske.
Međutim nimalo laki nisu bili događaji poput onoga u selu Grubori „gde je šestoro starijih seljana, koji nisu želeli da napuste svoje kuće, pobijeno nakon što je vojna operacija odavno bila okončana – a za šta nikada niko nije odgovarao. A takvi se slučajevi nikako nisu ograničili samo na Grubore. Upravo zbog toga što su se toga bojali, većina Srba je pobegla pred nadolazećim hrvatskim trupama. Oko 200.000 Srba je pobeglo. Tek četiri godine kasnije, na Kosovu, je još više ljudi napustilo svoje domove – sada su to bili Albanci koji su bežali pred srpskom soldateskom.“
Tekst podseća na svedočanstva o tome da su Srbi svoja ognjišta napuštali često navrat-nanos, na stolovima u kafićima su još stajale nepopijene čaše piva, na tanjirima u restoranima su još bili ostaci jela, u stanovima je gorelo svetlo. „Svakako je tačno da je među Srbima koji su bežali bilo i onih koji su za to imali dobre razloge jer su ranije počinili ratne zločine nad svojim hrvatskim susedima. To ne čini zločine nekih osloboditelja nepočinjenima. Po opštoj proceni je tada ubijeno više stotina Srba, hiljade kuća su zapaljene“, piše FAZ.
Martens u nastavku teksta objašnjava kako je Haški tribunal nekoliko godina kasnije za te zločine na odgovornost pozvao generala Antu Gotovinu, što je izazvalo negodovanje „i među politički umerenim Hrvatima“ jer je Gotovina „tako stavljen na isti nivo kao i srpske masovne uboice Radovan Karadžić i Ratko Mladić“. Zadovoljstvo im je pričinila oslobađajuća presuda Gotovini u žalbenom postupku, piše autor, ali napominje da je to onda dovelo do toga „da za zločine koji su tada počinjeni, a koje Haški tribunal nikada nije doveo u pitanje, do danas nisu izrečene kazne“.
Pročitajte još:
Zaključujući tekst autor naglašava da se „neke štete nakon Oluje do danas pokazuju kao nepopravljive. Za mnoge ‘krajiške Srbe’ je 1995. okončana viševekovna istorija naseljavanja“ u tom kraju.
„Onima koji su se želeli da se vrate postavljane su pod noge ne samo administrativne prepreke. Tako je Međunarodni crveni krst objavio da je 1996., dakle godinu dana nakon završetka rata, na oslobođenim područjima vladala atmosfera nezakonja koja je Srbima koji su ostali pričinjavala veliki strah. Još te 1996. je uništeno gotovo 100 srpskih kuća, njih su i dalje zastrašivali, pretili im i maltretirali ih. Napuštene srpske kuće su minirane, kako bi se zastrašili potencijalni povratnici.“
To je, piše Martens, u međuvremenu stvar prošlosti, ali posledice su trajne i danas vidljive.
„Pre rata su Srbi činili 20 odsto stanovništva Hrvatske, a danas više ni četiri odsto“, zaključuje se u tekstu objavljenom u listu Frankfurter Allgemeine Zeitung.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare