Protesti u Rusiji zbog hapšenja opozicionog lidera Alekseja Navaljnog prete da prerastu u veći pokret protiv Kremlja, vođen frustracijom zbog pada životnog standarda i smanjenja političkih sloboda dok predsednik Vladimir Putin cementira svoju dugoročnu vlast.
Pročitajte još:
Gideon Rahman, bivši glavni urednik Fajnenšl tajmsa je u Vol Strit žurnalu objavio tekst pod naslovom „Aleksej Navaljni je stvarna pretnja Vladimiru Putinu“. „Putin sada otvoreno vidi Navalnog kao pretnju“, naveo je on. Isti pojam, „pretnja“, koristi i Ijan Bremer, osnivač i vlasnik ugledne konsultantske kuće „Jurejža grup“ (Eurasia group) koja se bavi procenom rizika.
Raskošna palata
Ruski predsednik Vladimir Putin, koji nikad nije spomenuo ime Navaljni, sada se javno ograđuje od navoda iz filma u kojem se govori da poseduje palat koja luksuzom nadmašuje carske. „Nisam video taj film, nisam imao vremena. Ništa od onoga što je u filmu prikazano kao moje ne pripada mi, ni meni, ni mojim bližnjima“, rekao je Putin u televizijskom razgovoru sa studentima.
Prošlog leta, kad je izveden pokušaj trovanja Navaljnog, Željko Trkanjec je naveo da sumnja da iza toga stoji Putin.
Ako sam pogrešio, tada je reč o strateškoj i teško objašnjivoj grešci Kremlja. Putin nije strateg, to je više puta i sam dokazao. Ali oko njega postoje ljudi i sistemi koji imaju sposobnost ozbiljnog strateškog promišljanja. Uvek treba uzeti u obzir i mogućnost da je došlo do klasične autocenzure u sistemima koji su svesno umanjivali pretnju koju Navaljni predstavlja za režim. Dok ne dobijem nove informacije, ostat ću pri svom stavu da je pokušaj likvidacije Navaljnog nervnim otrovom novičok, kojem pristup imaju tajne službe, ili samostalna akcija ili primer ozbiljnih sukoba u Kremlju, naveo je Trkanjec u tekstu za Slobodnu Dalmaciju.
Bilo koja od tih opcija, kao i teza da je reč o akciji koju je odobrio Putin, bila tačna, signal je da su temelji „putinizma“ ozbiljno uzdrmani.
„Frustracija zbog pada životnog standarda“, teza WSJ-a, čini mi se vrlo plauzibilnom. Putinizam je forma vlasti u kojoj je celi sistem organizovan kako bi izazivao što manje stresa lideru uz snažnu korporativnu državu (Rusija d.o.o.), kult suverenosti te umeren populizam koji se temelji na snažnoj patriotskoj platformi uz retoričku podršku tradicionalnim vrednostima: porodica, red, duhovnost. Putin je omiljeni lider Ruske pravoslavne crkve.
„Logika sile“
Vladimir Putin, bivši špijun bivše ruske tajne službe KGB (danas FSB) u Dresdenu, nakon pada Berlinskog zida se, onako bezličan, pomalo uspinjao u državnom aparatu. U njegovu imenovanju premijerom, pa zatim i vršiteljem dužnosti predsednika, kad se Boris Jeljcin povukao, video se kompromis oligarha i tajnih službi.
Boris Berezovski, jedan od vodećih oligarha, nije u njemu video „pretnju“ sistemu koji je izgradio. A onda se Putin pokazao lukavijim nego što su očekivali, na svoju je stranu stavio tajne službe i podjarmio oligarhe – stvaranje Rusije d.o.o. Kako hrabre prati sreća, tako je i njemu došla 2004. godina i rast cena barela nafte na više od 50 dolara, da bi zatim prešla i magičnih 100.
U prva dva mandata, do 2008. godine, Putin je zemlji vratio ekonomsku i političku stabilnost, što mu je omogućilo da poveća životni standard stanovništva. Shvatio je i da javnost želi da se vrati slika Rusije kao globalne sile i jačao je vojsku, intervenisao u Gruziji, pripojio Krim, ušao u rat u Siriji. Ali većinu je odluka donosio taktički, kad se pojavila prilika, tako posebno u slučaju Krima. Bitku u Ukrajini na strateškom nivou je izgubio pa je odgovorio destruktivno: Džordž Kenan, američki diplomata čiji je telegram iz Moskve označio početak hladnog rata, tumačio je da Rusija (SSSR) deluje „logikom sile“. To je ključna odlika i Putinove politike na unutrašnjem i spoljnom planu.
Putinov Raspućin
Aneksija Krima 2014. godine naizgled je jedan od presudnih trenutaka u Putinovoj karijeri o čijim posedicama nije promišljao. Kao što je akcija protiv terorista u Beslanu 2004. godine bila trenutak kad se u zadnji čas izvukao od propasti, Krim bi mogao biti prelomna tačka koja označava početak laganog kraha putinizma.
Prvo je, razumljivo, usledila euforija na talasu nacionalnih strasti, ali već je tada bilo jasno da ovaj „trijumf“ jako liči na scenu iz starog filma u kojem glavni junak stoji na vrhu spremnika nafte i viče „mama, ja sam na vrhu sveta“, da bi u sledećoj sceni ispalio metak u taj spremnik i „ode Vinča u vazduh“.
Aneksija Krima je trenutak kad Putin počinje da sanjari o „novoj Rusiji“, o kopnenom koridoru sve do Rumunije, o potpunoj kontroli nad Srednjom Azijom. Zaboravljajući da je Zbignjev Bžežinski, američki geopolitičar, rekao da će se Evroazija smiriti kad se Rusija konačno definiše kao moderna zemlja, a ne tražiteljka carskih i sovjetskih teritorija. U Moskvi nikad ne smatraju Poljake vrednima rasprave.
Nova Rusija jedna je od vizija Putinovog omiljenog mislioca Aleksandra Dugina, poznatog kao Putinov Raspućin, koji zagovara ruski nacionalizam i suprotstavlja telurokracije (kopnene sile) i talasokracije (pomorske sile). Rusija bi, u njegovoj viziji, morala postati vodećom svetskom telurokracijom.
Zatim dolazi do suočavanja s realnošću. Makroekonomska politika bila je mudro vođena i uspela je da sačuva Rusiju od kraha kakav je pod sankcijama doživeo Iran, ali je ekonomski pritisak malo-pomalo nagrizao najosetljiviji deo društva, životni standard. Rublja gubi na vrednosti – 20 posto prošle godine – cene rastu, a s druge strane Navaljni objavljuje kako se krezovski obogatio premijer Dmitrij Medvedev. Putin ga sklanja. Sledeći film, prikazan nedavno, govori o Putinovom dvorcu. A Putina nema ko da smeni.
Daleko od realnosti
Tokom teških ekonomskih vremena, nakon što su i „uspesi“ sirijske kampanje pali u zaborav, Putin sve više počinje da se povlači iz javnosti. A s vremenom prestaju i mačo-slike s letovanja u Sibiru ili spuštanja u mini podmornici na morsko dno. Jedan od neimenovanih nemačkih izvora je prošle godine izjavio kako se kod Putina, kad se s njim razgovara, vide brojni znakovi diktatora. Navikao je da samo on govori, da ga nito ne prekida, da se o njegovim stavovima ne raspravlja. Zato se s jedne strane dobro razume s turskim autokratom Redžepom Tajipom Erdoganom, ali su jednako tako snažno antagonizirani jer nijedan nije navikao na protivljenje.
Od trenutka izbijanja pandemije u potpunosti je izolovan, pa je izgubio i ono malo kontakta s realnošću što mu je stizalo od saradnika. Zanimljivo je da je u govoru na ovogodišnjem virtuelnom Davosu govorio kako presušuju tradicionalni ekonomski podsticaji. Iako je Rusija relativno dobro prošla kroz krizu: pad je bio oko četiri posto. Ali se u statističkim podacima zaboravlja da tih četiri posto predstavlja novi velik udarac na troškove života.
U jednom je svom govoru, pre nekoliko dana, Putin tvrdio kako se tradicionalna struktura energetske potrošnje neće menjati još decenijama,a EU je već na putu da obnovljivi izvori nadmaše tradicionalne. U Teksasu je vetar drugi izvor energije. Posle gasa. Jer, Putin nije tokom 20 godina mandata učinio ništa na modernizaciji ili promeni strukture privrede, koja i dalje primarno zavisi od energenata, a osim toga izvozi još oružje i pšenicu.
„Navaljni je nakon trovanja uspeo da nadigra Putina na svakom koraku. I to za ruskog predsednika postaje pomalo ponižavajuće. I čini Putina slabim pred oligarsima i tajnim službama“, tumači jedan, razumljivo neimenovani obaveštajac iz srednje Evrope.
Ni jedan drugi Putinov protivnik nije pokazao takvu žilavost, Berezovski i bivši vlasnik bivše najveće ruske naftne kompanije Jukos Mihail Hodorkovski napustili su Rusiju. Navaljni se vratio. I opet je očito da Putin ne zna što bi s njim. Trenutno je u situaciji da šta god da preduzme, gubi.
Problem sa korupcijom
Situacija dodatno dobija na ozbiljnosti ako u ovu jednačinu Navaljni – protesti – Putin dodamo da su protesti izbili u Moskvi pod kraj leta 2019. godine, pre lokalnih izbora.
Moskva je, kao i mnogi glavni gradovi, po pravilu protiv trenutne vlasti, ali protesti u Habarovsku, na istoku, trajali su prošle godine mesecima zato što je Putin smenio popularnog guvernera. I sada se šire i na ruralna područja. A tu je poznata poznanica parlamentarnih izbora u septembru. Prošlogodišnje promene ustava dale su određena ovlašćenja parlamentu koji bi, ako u njega uđe deo stvarne opozicije, mogao predstavljati probleme putinizmu i upravljanju vlašću.
Iako je reč o neugodnoj situaciji na koju Putin nije navikao, to je rešivo. Realna opozicija Putinu i njegovoj stranci Ujedinjena Rusija ne postoji. I to je stvarni problem u Rusiji, jer se vlast nema kome predati.
„Imamo ozbiljan problem s korupcijom s jedne strane, a s druge sa siromaštvom“, rekla je za WSJ Jevgenija Ragozina, 28-godišnja advokatica koja je izišla na proteste u sibirskom Tjumenu. Na ozbiljnu hladnoću. „Hapšenje Navaljnog samo je podsticaj, ljudi se sada više boje upitne budućnosti kad je reč o kvalitetu života“, dodala je.
Problem za Kremlj je činjenica da je 40 posto ljudi u Moskvi prvi put izašlo na demonstracije. I da su većinu demonstranata činili ljudi relativno mlađe dobi, od 25 do 45 godina starosti, i to srednja klasa, ona koja u pravilu ne protestije jer može mnogo da izgubi.
Jurejža grup donosi interesantne podatke: samo 20 posto šire ruske populacije slaže se s Navaljnim, a oko 50 posto uopšte ne podržava njegove akcije. Isto toliko smatra da je njegovo trovanje ili obmana ili nekakav zapadni trik.
No, Navaljni se svih ovih godina, od 2011. kad je prvi put izveo ljude na ulice nakon očigledno nameštenih parlamentarnih izbora, fokusirao na korupciju. Koja postaje ranjivi bok vlasti kad pada kvalitet života.
Digresija: FT u svom redakcijskom uvodniku piše da Zapad mora da kreira strategiju kojom bi se suprotstavio hapšenju Navaljnog. Jurejža grup navodi da se njegovi politički stavovi ne razlikuju bitno od Kremlja: podržao je rusku intervenciju u Gruziji 2008. godine, aneksiju Krima, a ne bira reči kad govori o migrantima iz Srednje Azije koji rade u Rusiji.
Trajni konflikt
Trenutnu situaciju u Rusiji treba gledati isključivo kroz prizmu realizma i zato je poziv FT-a hvale vredan, ali je Evropska unija pokazala zavidnu dozu shvatanja realnosti kada na poslednjem sastanku ministara spoljnih poslova nije pokrenula bilo kakav mehanizam koji bi bio blizu sankcija zbog hapšenja Navaljnog, navodi Trkanjec za SD.
Rusija nema demokratsku tradiciju, a smene vlasti su u proteklih sto i nešto godina bile krvave: revolucija 1917. godine, a zatim 1991. godine Boris Jeljcin na tenku zaustavlja pobunu. Putin ne dolazi demokratskim putem, a ko ne dolazi tako, ne želi tako ni da ode.
Realno, ruski puk i dalje snažno podržava Putina. Jer nema alternative. I zato su ovi protesti opasni jer bi mogli zemlju odvesti u unutrašnji sukob.
U Kremlju je trajan konflikt diktatora i tehnokrata, koji bi se mogao oteti kontroli ako ulica zapreti vlasti. Jurejža grup navodi kao mogućnost da se Putinovi klijenti i pripadnici bezbednosnog aparata zapitaju isplati li ga se više čuvati.
Takav bi rasplet bio „pretnja“ globalnoj stabilnosti. I treba ga na svaki način izbeći.
Podsećam na svoj tekst iz Slobodne Dalmacije u kojem sam spekulisao sa mogućnošću da Putin razmišlja o povlačenju. Ako je takav scenarij i bio izgledan, sada je bačen u treći plan jer „kremaljski car“ ne sme otići zbog pritiska jednog blogera. Problem je samo što je taj bloger, ne svojom voljom, podstakao neočekivanu reakciju javnosti. I zato Kremlj drhti. Jer ruski se vladari ne boje nikog osim svog naroda, zaključuje autor Slobodne Dalmacije Željko Trkanjec.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare