U susret pandemiji koronavirusa, autokrate se okreću svojim dobro isprobanim i uvežbanim mehanizmima – mešavini propagande, represije i teatralnog dokazivanja snage kako bi projektovali iluziju apsolutne kontrole nad suštinski haotičnom situacijom.
Kriza kratkoročno autokratama nudi priliku da nanesu udarac svojim oponentima ili prošire već preobimna ovlašćenja bez rizika da bi u tome mogao da ih spreči spoljni svet zaokupljen pokušajima da obuzda pandemiju koja je prinudila čak i liberalne demokratije da razmotre stroge restriktivne mere, piše Njujork tajms.
“Koronavirus je novi terorizam”, rekao je izvršni direktor organizacije Human Rights Watch Kenet Rot koji strahuje da bi širenje drakonskih mera moglo da se tranformiše u trajno nasleđe virusa. “Ovo je samo najnoviji izgovor za kršenje ljudskih prava koji će, bojim se, opstati i pošto kriza bude završena.”
Virus, ipak, nosi i potencijalnu opasnost za strongmene. Zemljama poput Rusije i Egipta najteži dani po svoj prilici tek predstoje, a ako budu pogođene jednako snažno kao Evropa i SAD, uobičajena sredstva možda ne budu tako efikasna.
Virus ne možete uhapsiti, cenzurisati ili obezakoniti. Ekonomske posledice pandemije uzdrmaće patronažne mreže na kojima počiva većina autokratskih režima. Lideri koji se predstave kao spasitelji u većoj su opasnosti da budu okrivljeni za visoke stope smrtnosti.
Iako je malo onih analitičara koji predviđaju trenutne pobune, razorna pandemija mogla bi da ozbiljno poljulja veru u lidere čiji autoritet počiva na apsolutnoj i ušuškanoj dominaciji.
Moglo bi da pođe u bilo kom smeru – neke diktature će se učvrstiti i postati još represivnije, dok će se druge raspasti.
U nekim zemljama je kriza samo poslužila kao osnov za snažnu, intruzivnu vladavinu. U Ujedinjenim Arapskim Emiratima i drugim autokratskim monarhijama bogatim naftom su stope testiranja vrlo visoke. Uvođenje aplikacije koju singapurska vlada koristi za praćenje zaraženih građana sada razmatra i nekoliko zemalja na Zapadu.
Najstarije demokratije koriste taktike koje su nekada služile za opstanak tiranija – zabrane javnih okupljanja, suspendovanje izbora, zatvaranje sudova, nadzor i zatvaranje granica.
U zemljama u kojima vladaju nemiri, virus je oslabio pobunjenički duh – Liban, Irak, Alžir i Čile su dokaz toga; s obzirom na zdravstvene rizike koje nose javna okupljanja, mala je verovatnoća da će mase uskoro na ulicama tražiti promene.
Autokratski lideri u međuvremenu profitiraju od krize – ona im ide naruku u pokušajima da uguše lokalne pobune i odigraju svoje omiljene trope. Predsednik Egipta Abdel Fatah al Sisi je prošle nedelje održao govor u kojem je svoje kritičare nazvao poslušnicima Muslimanskog bratstva. Njegove bezbednosne službe izbacile su iz zemlje reportera britanskog Gardijana zbog teksta u kojem se navode sumnje o pouzdanosti zvaničnih podataka o zaraženima.
Putininovi zvaničnici u Rusiji isprva su pokušali da za krizu okrive ruski džet-set, onaj što toči vino i nema nikakvih dodirnih tačaka sa običnim Rusima koji ispijaju litre votke; oni su doneli virus sa evropskih skijališta.
Čak i pošto je medicinska oprema iz Rusije stigla u Italiji, glavni propagandista Kremlja Dmitrij Kiseljov iskoristio je priliku da proglasi Evropsku uniju mrtvom.
Pročitaj i:
Neki analitičari i politikolozi smatraju da bi na Bliskom istoku mogao da bude pokrenut novi talas pobuna nalik Arapskom proleću, ali sve i da su šanse za to male, izvesno je da pandemija stvara nove autoritarne lidere. Populisti i ekstremnom desničaru Viktoru Orbanu je mađarski parlament predao punomoć da vlada dekretima, bez krajnjeg roka, da bi mogao da se bori sa koronavirusom.
Pandemija je, međutim, i strongmenima donela nevolje.
Sam Putin je bio prinuđen da odloži refenrendum o ustavnim izmenama koje bi mu omogućile da ostane na funkciji do 2036. godine.
Sisijeva vlada je tiho saopštila da su od virusa preminula dvojica najstarijih generala što je podgrejalo spekulacije da se Covid-19 uveliko raširio među vrhovnom vojnom komandom.
U većini zemalja kakve su Rusija i Egipat, građani već sumnjaju da lideri kriju istinu o razmerama epidemije. Kada se institucije skrajnu, lideri ostaju okruženi uskim krugom savetnika i bespogovornih pristalica – što je dobar sistem za ućutkivanje oponenata, ali nikakav ako treba donositi teške, naučno utemeljene odluke.
Bacili ne poznaju cenzuru, rekao je Rot; cenzura, zato, može da zaustavi kritike, ali može i da raspali krizu javnog zdravlja.
