Lekari, medicinske sestre i svi zdravstveni radnici, heroji su borbe protiv pandemije koronavirusa, a građani širom sveta nagrađuju ih svakodnevno, horskim aplauzima sa ulica i balkona.
Koronavirus zarazio je više od dva miliona ljudi u svetu i odneo 130 hiljada života.
Zdravstveni radnici nose se sa ogromnim prilivom pacijenata, a na mnogim mestima i sa nestašicom zaštitne opreme zbog čega strahuju da će se i sami zaraziti. U lečenju pacijenata često moraju donositi odluke koje slamaju srce, prenosi Index.hr.
Novinari Frans-Presa razgovarali su sa zdravstvenim radnicima širom sveta ne bi li otkrili kako je biti na prvoj liniji borbe protiv pandemije.
U Italiji, jednoj od najpogođenijih država, od virusa korona, već je preminulo više od stotinu lekara, a zaražene su hiljade zdravstvenih radnika.
Silvana de Florio, glavna sestara na intenzivnoj nezi u bolnici „Tor Vergata“ u Rimu, naglašava važnost primerene zaštitne opreme kako bi se izbegla zaraza: maski, vizira, rukavica i odela.
„Procenili smo da u sedmosatnoj smeni potrošimo između 40 i 50 minuta samo na oblačenje“, naglašava De Florio.
„Što se tiče pranja i dekontaminacije ruku, govorimo o 60 do 75 minuta dnevno“, rekla je nakon što je upozorila kolegicu da ne nosi masku.
„Zdravstveni radnici ne smeju se razboleti, ne toliko zbog sposobnosti za rad, već zato što to ne bi bilo pošteno.“
U ekvadorskom lučkom gradu Guakilu, bolesna sestra ne skriva svoj bes: čak 80 njenih kolega je zaraženo, a pet je već umrlo.
Ekvador je od svih država u Južnoj Americi u možda najtežoj situaciji. Stotine tela leže u kućama jer su mrtvačnice prepune.
„Otišli smo u rat bez ikakvog oružja“, rekla je 55-godišnja medicinska sestra koja je želela da ostane anonimna.
„Potrebna oprema nije bila spremna iako je pandemija već uništavala Evropu“, govori sestra koja se odmara kod kuće jer u bolnicama više nema mesta.
Pacijenti sa teškim simptomima stizali su na njeno Odeljenje, ali zbog „manjka testova tretirani su kao da imaju grip i vraćeni su kući“.
„Nismo imali nikakvu zaštitnu opremu, ali nismo mogli odbiti da lečimo pacijente“, zaključila je.
Na nestašicu opreme žali se i Džudi Šeridan-Gonzalez, predsednica udruženja medicinskih sestara savezne države Njujork.
„Nemamo oružje i oklope da se zaštitimo od neprijatelja“, rekla je nedavno.
Beni Metju, 43-godišnji medicinar iz Njujorka, rekao je kako se zarazio koronavirusom kada je zbrinjavao najmanje četiri pacijenata iako nije imao adekvatnu zaštitu.
Nedugo posle, kada mu se temperatura povukla, bolnica je tražila da se vrati na posao.
„Rekli su mi da mogu da se vratim na posao ako nemam temperaturu – to im je bio jedini kriterijum. Rečeno mi je da nosim masku i dođem na posao. Nemamo dovoljno osoblja, pa smatram da mi je to dužnost. Ipak, bio sam zabrinut da ću preneti zarazu kolegama ili pacijentima na drugim Odeljenjima“, dodao je Metju.
Lekari u bolnici San Lazaro, specijalizovanoj za infektivne bolesti, navikli su na borbu protiv najgorih zaraza, ali nisu nikad videli nešto poput Covida-19.
Slučajevi za koje se sumnja da imaju koronavirus umiru već na trijaži, uplašeni pacijenti pobesne ako ne mogu odmah da se testiraju, a lekari se plaše da su i sami prenosioci virusa.
„To je prava noćna mora“, rekao je Ferninand de Guzman koji je u svojoj šezdesetoj godini i sam u visokorizičnoj grupi.
Pročitajte još:
Zbog ograničenog broja soba za intenzivnu negu i respiratora, filipinski lekari suočeni su sa teškim odlukama.
„Ne želimo da se igramo Boga“, govori de Guzman, „Ali lekari moraju da donesu odluke.“
Mnogi se plaše da idu kuči.
„Zabrinuti smo za naše porodice. Inače uvek rezervišemo jedan ili dva kreveta za osoblje bolnica, ali nikad ranije nismo imali ovakav problem.“
Rodžer Etoa, lekar u Kamerunu, jednoj od najpogođenijih država u subsaharskoj Africi, priznaje da strah od zaraze vlada i među tamošnjim zdravstvenim radnicima.
„Živim sa suprugom i decom“, govori 36-godišnjak koji je direktor zdravstvenog centra u kamerunskoj prestonici Douali.
„Kad uveče stignem kući, jurim pod tuš, ali teško je zaustaviti decu da ne skaču na mene.“
Kao preventivu počeo je uzimati hlorokin, lek koji se koristi za malariju.
„Ne znamo da li deluje preventivno ili čak leči, ali radije ga uzimam, za svaki slučaj.“
Prve studije pokazuju da hlorokin može biti delotvoran u lečenju Covida-19, ali istraživanja tek predstoje.
„Strahujemo, kao i ostatak stanovništva. Bojimo se da naše maske i odela nisu dobro namešteni kada smo sa pacijentom koji pokazuje simptome“, rekao je Etoa.
„Kad se ujutro probudim i imam glavobolju, zapitam se: Šta ako je to to? Šta ako je na mene došao red?“
Medicinski tehničar na intenzivnoj nezi u „Val de Hebronu“, najvećoj bolnici u Barseloni, opisuje kako svakodnevno zove porodice preminulih pacijenata da dođu da se oproste od svojih najmilijih.
„Teško je gledati pacijente same, bez porodice uz sebe“, priča 33-godišnji Antonio Alvarez.
„Opraštaju se sa vrata i to je verovatno poslednji put da ih vide.“
„Da je to član moje porodice, ne bih mogao samo da stojim ovde i gledam iza vrata.“
„To je vrlo teška situacija“, kaže on.
„Svi rade kao ludi, kao da je rat“, govori Nuri Ajdin, direktor medicinskog fakulteta „Cerapaša“ na istanbulskom univerzitetu.
„Atmosfera ovde nije kao na normalnom radnom mestu, nego kao na bojištu“, rekao je tokom obilaska bolnice.
Istanbul, turska ekonomska prestonica sa više od 15 miliona stanovnika, ima oko 60 odsto slučajeva koronavirusa u Turskoj.
Mnogi zdravstveni radnici spavaju u hotelima ili u studentskim domovima, strahujući da će zaraziti svoje porodice.
„To što oni rade je nadljudski. To nema cenu, oni služe čovečanstvu“, ističe Ajdin.
Tomas Kirsning lekar je na Odeljenju intenzivne nege u Manhajmu, na granici sa Francuskom. U ovom gradu nedavno su izlečena i poslata kući iz bolnice, dva francuska pacijenta iz Kolmara, stara 64 i 68 godina.
„Na moj tim je vrlo podsticajno uticalo to što smo im uspeli pomoći. Značilo nam je da nastavimo da se borimo još jače“, rekao je Kirsning.
„Imali smo kapaciteta ovde u Manhajmu i podrazumevalo se da ćemo se pobrinuti za susede iz Francuske, gde je vanredna situacija.“
I Kirsning je nervozan kad se vraća kući supruzi i ćerkama.
„Činim sve što mogu da se ništa ne dogodi kad stignem kući. Ne približavamo se jedni drugima, toliko kao što to radimo kad nema pandemije. Svi smo pomalo zabrinuti, moja porodica za mene, a ja za njih“, zaključuje ovaj nemački lekar.
