"Na Kubi narod danas nema šta da jede, život je užasan, ništa ne funkcioniše, i većina ljudi pati za Fidelom. U Crnoj Gori i Srbiji predsednici su ‚teški‘ ljudi, ali niko nije kao Raul upropastio svoju zemlju“, priča za Nova.rs Hektor Baez Molina, koji je sa suprugom, u najtežem periodu, početkom 2020. godine, kada je proglašena pandemija koronavirusa, pobegao iz rodne Kube i stigao u Crnu Goru, jedinu državu za koju im nije bila potrebna viza. Muke su, međutim, tek onda počele.
Pročitajte još:
U vreme Fidela Kastra, Kuba je bila „zatvorena“ zemlja, građani su bežali od života pod sankcijama i svuda po svetu tragali za boljom budućnošću. Međutim, oni koji su u to vreme odlučili da ostanu, voleli su Fidela, i život u ovoj karipskoj državi.
„Svi misle da je Fidel Kastro bio najgori diktator, ali dok je on bio živ imali smo bar šta da jedemo, ljudi su imali poslove, primali platu. Sad više ništa ne funkcioniše, osim medicine, to jedino nisu zapustili. Više od 10 godina bili smo žrtve Raulove vladavine, čekali smo da se nešto promeni, a onda smo ostali bez hleba. I nakon što se Raul zvanično povukao, ostao je da vlada iz senke. Morali smo da bežimo odande. Kada smo supruga i ja tražili gde da odemo, shvatili smo da možemo dobiti boravak u jednoj zemlji u Evropi. Spakovali smo se i zaputili na drugi kraj sveta. Cilj je bio da stignemo u Crnu Goru, a to smo mogli samo ako putujemo preko Rusije. Otišli smo u Moskvu, i odatle za Podgoricu“ priča Hektor.
U to vreme priče o koronavirusu još su bile daleko.
„Međutim, kada smo konačno stigli, u martu 2020., proglašena je pandemija Kovida-19 i odmah su nas sproveli u takozvani kamp za migrante u Spužu“ seća se Hektor.
U zemlji za koju su verovali da će im pružiti svetliju budućnost i da će, ako ništa drugo, imati šta da jedu, proveli su zatvoreni čitavih 15 meseci, u prostorijama sa pogledom na ozloglašeni crnogorski zatvor.
„Bilo je strašno, teško je biti migrant. Iz jednog pakla, stigli smo u drugi. Ko se tome mogao nadati. Ipak, ne krivim vlasti Crne Gore, ceo svet se u kratkom periodu okrenuo naglavačke i svuda su uvedena nova pravila, posebno za strance. Odlučili smo da čekamo, mada nismo ni imali mnogo izbora. Kada kažemo ljudima da smo bili više od godinu dana u Spužu, svi misle na zatvor. Istina, bili smo mu blizu, u zgradi pored, ali to je bio kamp. Imali smo tamo sve uslove, osim što nismo smeli da napuštamo taj ograničeni prostor. I to je bilo bolje od povratka na Kubu, pa sad možete samo da zamislite kako je tamo“ sa suzama u očima seća se Hektor, čije troje dece i dalje žive u Havani.
Njegova supruga Lisa, bojažljivo se osmehuje i kaže da se nikada ne bi vratila.
„Proveli smo zatvoreni 15 meseci u Spužu, a sada smo evo dva meseca na slobodi i odmah smo dobili posao, smeštaj, sve što nam je neophodno, i to u ovom predivnom malom gradu. Sad kad smo konačno slobodni, ostajemo ovde koliko god možemo. Ljudi su nas prihvatili, ne osećamo se kao stranci, svi su ljubazni i grad je tako miran i spokojan. Hektor ima decu iz prvog braka, oni su odrasli ljudi, i takođe žele da odu sa Kube. Pokušaćemo da ih dovedemo u Crnu Goru“ kaže Elizabet Lazo Rodrigez, koja u jednom hotelu u Perastu, na crnogorskom primorju, radi u kuhinji.
U gradu-muzeju, biseru Boke Kotorske, Hektor i Lisa, pronašli su svoj mir. Hektor dočekuje i ispraća goste u svom, kako kaže „golf“ autiću, dovodi ih do recepcije, nosi im kofere, zabavlja ih i zasmejava, slabo govori engleski, a srpski vredno uči.
„Hektore, idi po goste“, „Hektore, ponesi kofere“… dovikuju mu po ceo dan kolege iz hotela.
„Sve ih razumem, ali ne umem još da odgovorim. Dok smo bili u Spužu, oko nas su bili drugi migranti, Marokanci, latinosi, ljudi sa Bliskog istoka, i niko nije govorio srpski, pa nismo imali od koga da učimo. Znam nekoliko reči, a najvažnije su ‚hvala‘ i ‚ćao‘“ smeje se naš sagovornik sa Kube.
Oduševljeni su prirodom koja ih sada okružuje.
„Dok smo bili zatvoreni zbog koronavirusa, nismo ni shvatali gde smo došli. Sad tek vidimo koliko je ovde priroda prelepa, podseća na našu rodnu zemlju samo što nema peščanih plaža. Moraćemo malo da putujemo zemljom kako bi ih pronašli. Vaš jezik nije lak, ali trudimo se, svakog dana naučimo po nekoliko novih reči. U Perast dolazi mnogo stranaca, a najlakše nam je kad dođu Španci, sa njima se jedino sporazumevamo bez problema“ uz osmeh priča Hektor.
Od političke situacije na Kubi ga odavno boli glava, jer se tamo, navodi on, ljudi previše bave politikom, a nažalost ni na Balkanu nije drugačije. Čuli su, kažu, da Crna Gra i Srbija imaju „stroge“ predsednike, ali niko, prema njihovim rečima, nije loš po svoj narod kao Raul Kastro.
„Politika u Srbiji i Crnoj Gori je dosta komplikovana, ali ne razmišljamo o tome, ne zanima nas, sad nam je dobro, slobodni smo, i to je jedino važno. Vidimo da ljudi na Balkanu nisu zadovoljni svojim vođama, ali sa ovih prostora se ne beži kao sa Kube. Nas duša boli svaki dan za porodicom, prijateljima, za muzikom na ulicama, nasmejanim licima i atmosferom kakvu nigde na svetu nećete naći, a sve smo to ostavili. Nažalost, elan i volja za životom i pesmom kod ljudi utihnula je onog dana kad je otišao Fidel. Njegov brat nas je dokrajčio. Verujte, svi ovi vaši političari ovde, bolji su od Raula. Pobegli smo od Kastra, stigli do Mila i nije nam žao“ iskren je naš sagovornik.
U Perastu, Hektora i Lisu već svi poznaju, svakome se jave, a osmeh ne skidaju sa lica.
„Kad si pored mora sve je lakše, a bez osmeha i pesme – nema života“ poručuje ovaj bračni par.
BONUS VIDEO: Delta soj se širi Grčkom
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar