Kada su reči preslabe, a rat preskup, sankcije su sve više sredstvo koje zemlje koriste za kažnjavanje lošeg ponašanja širom sveta. Međutim, to što zapravo postižu, često promašuje svoje ciljeve.
PROČITAJTE JOŠ:
Diktator je brutalan prema svom narodu. Država napada svog suseda. Režim radi na razvijanju nuklearnog oružja. To su uobičajene krize koje prete miru, stabilnosti i nacionalnim interesima. Kako se njima suprotstaviti, pitanje je koje već dugo muči politički odgovorne, naročito SAD i njihove zapadne saveznike, koji svoj globalni kredibilitet vezuju uz zaštitu odnosa zasnovanih na vladavini zakona i načelima slobodne trgovine.
Mogućnosti koje su im dostupne češće su loše nego dobre. Oštro izrečena osuda možda vredi malo više od papira – ili tvita – na kojem je napisana. Sa druge strane, oružanom intervencijom se rizikuje prolivanje krvi i uspeh nije zagarantovan.
U nedostatku bolje opcije, zapadne zemlje onda vide samo jednu mogućnost – sankcije.
„One su alternativa između reči i rata“, kaže za DW Džon Smit, bivši najviši američki dužnosnik zadužen za sankcije. „Svaki predsednik, demokrata ili republikanac, i svaki Kongres, pod vođstvom demokrata ili republikanaca, voli sankcije.“
A onda je došao Donald Tramp i sankcije su počele da pljušte, kako kaže Smit. Bilo je više od 500 odluka o sankcijama kada je Smit postao direktor Ureda za kontrolu strane imovine (Office of Foreign Assets Control, OFAC), koji nadgleda većinu američkih sankcija. U trenutku kada je napuštao tu funkciju, tri godine kasnije, ta brojka se skoro utrostručila, pokazuju podaci koje je prikupio Centar za novu američku sigurnost (CNAS), prenosi Dojče vele.
Slab ili neželjeni efekat
Trampova opsednutost sankcijama naglasila je dugotrajnu slabost u njihovom korišćenju. Ako su loše definisane i loše strukturisane, mogu da imaju slab ili neželjeni efekat. Trampova jednostrana kampanja „maksimalnog pritiska“ protiv Irana prekinula je multilateralni nuklearni sporazum iz 2015. godine, kojim je prvi put na sto stavljen iranski nuklearni program. Uvodeći sankcije bez jasnog cilja, Iran je imao malo podsticaja za saradnju.
OFAC igra vodeću ulogu u procesu sankcija. Ono što je vojska za sukobe, to je ova agencija za sankcije: savetuje predsednika o tome koje ciljeve ima smisla pogoditi i kakav bi mogao biti neuspeh, i zatim izvršava predsednikove odluke.
Sankcije pokrivaju veliki prostor spoljnih odnosa. Mogu da ciljaju na pojedince, privredne sektore ili u svom najoštrijem obliku, na čitavu zemlju ili područje.
Sankcije nisu samo ekonomske, iako su zamrzavanje imovine i komercijalne kazne pod nadzorom OFAC među najčešćima. Postoje i diplomatske sankcije, poput zabrane putovanja, političke poput bojkota i otuđenja; i one koje zabranjuju prodaju oružja ili ograničavaju pristup određenoj tehnologiji. I na carine je počelo da se gleda kao na vrstu sankcija, jer im je Tramp pribegao kada je pokušao da kazni Kinu i Evropsku uniju u trgovinskim sporovima.
Priroda sankcija koja menja oblik, jedan je od razloga zašto njihova procena može biti toliko teška. Poput rata, sankcije mogu da uzrokuju neželjene posledice, kolateralnu štetu, a pogođeni sankcijama mogu da reaguju nepredvidivo ili da se pokažu otpornijim nego što se očekivalo.
„Komplikovano je izazivanja promena i vršenja uticaja u željenom smeru“, kaže za DW Saša Loman, iz berlinske Fondacije nauka i politika (SWP). „Obično se zaboravi, da je ta vrsta socijalnog inženjeringa zaista teška.“
Današnji neuspeh je sutrašnji uspeh
Kuba je, na primer, decenijama osakaćena zbog američkih sankcija, ali Fidel Kastro je u grob otišao sa svojom neokrnjenom komunističkom revolucijom. Njegov uspeh bio je zahvaljujući ne samo sovjetskom i kineskom pokroviteljstvu, već i njegovoj sposobnosti suzbijanja neslaganja, dok je okupljao javnost oko ideje da Kuba – kao David, prkosi Americi – kao Golijatu.
Neizvesnost čini da su sankcije „više poput umetnosti nego nauke“, kaže Loman. Dok kreatori politike pokušavaju da odrede kakvu će bol naneti zemlji. Ako pogreše, mogu da naštete širokim delovima društva i ojačaju onog protiv koga usmerene. To je ekonomski ekvivalent ubijanju civila tokom bombardovanja terorističkih vođa.
„Mogli biste da izbacite rusku ekonomiju iz ravnoteže za dva ili tri meseca određenim sankcijama, ali to je kao da kažete da je operacija bila uspešna, ali je pacijent mrtav“, objašnjava Loman.
To ne znači da sankcije nikada ne deluju, uspeh je relativan. Samo sankcije verovatno neće poništiti rusku aneksiju Krima i agresiju na istoku Ukrajine, niti će naterati Aleksandra Lukašenka da smanji pritisak u Belorusiji, niti će okončati kinesku represiju nad njenom ujgurskom muslimanskom manjinom. Ipak, one mogu da budu linija koja sprečava loše aktere da idu još dalje – ili druge da slede njihov primer. „Uvek zavisi šta mislite pod pojmom „deluju”, kaže Loman.
Sankcije EU, dodaje Loman, često se više tiču promocije jedinstva između 27 država članica, nego promene ponašanja onoga protiv koga su usmerene. Iz te perspektive sankcije mogu da se smatraju uspehom. Demokratske vlade su pod dodatnim pritiskom javnosti da deluju ili da se ponašaju kao da deluju.
Američke sankcije protiv Severnog toka 2 takođe bi mogle da se smatraju uspehom – ne zbog zaustavljanja projekta, kao što je priznao predsednik SAD Džo Bajden kada je nedavno odlučio da ne uvede dodatne sankcije, koje bi mogle da naštete saveznicima. Ali one su u izbornoj godini u Nemačkoj od naftovoda napravile političko pitanje. Članovi konzervativne stranke kancelarke Angele Merkel i njene vlade sada strahuju da rizici pogoršanja odnosa sa SAD premašuju koristi od ruskog gasa.
Problem percepcije
Problem nije toliko u samim sankcijama, već u tome kako se one doživljavaju i koriste. Za sankcije Ujedinjenih nacija ili one koordinisane sa drugim zemljama je najteže dobiti podršku, ali su često najuspešnije.
„Sankcije su najbolje kada su multilateralne“, kaže Smit. Inače, onaj kome su sankcije uvedene može relativno lako da ih izbegne, pogotovo ako dve strane imaju neke trgovinske ili političke veze koje sankcije pogađaju.
To je bila glavna zamerka Trampovih kritičara – bez šargarepe i malo koordinacije. Da bi sankcije delovale, one moraju biti deo šire strategije koja uključuje podsticaje, poput diplomatske podrške ili finansijske pomoći, kaže Smit. Ako je cilj promena ponašanja, sankcionisane zemlje moraju da vide put koji ih tamo vodi.
„Ljudi koji misle da su sankcije lek za sve svetske probleme zaista će biti zavedeni ili razočarani“, kaže Smit. Sankcije bi, kako on kaže, trebalo da budu sredstvo.
Drugim rečima, macola može da sruši zid, ali verovatno nije najbolji alat za kačenje slike na zid.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar