Ko su pobednici, a ko gubitnici rata u Nagorno-Karabahu

Svet 14. nov. 202014:00
Podeli:
Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Krvavi, višenedeljni sukob u Nagorno-Karabahu okončan je porazom Jermenije i očiglednim trijumfom Azerbejdžana. Primirje postignuto uz posredovanje Rusije izazvalo je pitanje ko je stvarni pobednik rata u južnom Kavkazu.

Gubitnici su Jermenija i međunarodno nepriznata Republika Nagorno-Karabah, koju pak Jermenija podržava. Ali, ne samo one. Pre svih gubitnik je diplomatija. Skoro tri decenije se pod pokroviteljstvom Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) traga za rešenjem. Bez uspeha. Konflikt oko Nagorno-Karabaha je 1994. samo je zamrznut.

Pročitajte još:

To bi se doduše moglo posmatrati i kao uspeh, ali Grupa iz Minska, predvođena Rusijom, SAD i Francuskom, a koja je bila odgovorna za pregovore, sve više se pokazivala nemoćnom. Bezbrojni predlozi za primirje su odbijani, kako od strane Azerbejdžana, tako i od strane Jermenije.

I to sve dok se Baku nije osetio dovoljno snažnim i da je moguće „vojno rešenje“, kako je to predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev formulisao. Tako on sada trijumfuje, a od mirovnog rešenja za zamrznuti konflikt, što je propagirao Zapad, ostale su samo ruševine, ocenio je urednik u DW Roman Gončarenko.

Kada je krajem septembra ponovo izbio rat u Nagorno-Karabahu, OEBS se rutinski ograničio na pozive za prekid nasilja. Ali, diplomatija koja se vodi preko volje može samo da izgubi. Nakon nedelja žestokih borbi, Azerbejdžan je stvorio novu realnost. A sada je i bez OEBS-a postignut proboj. Zato se postavlja pitanje da li je u tom smislu Grupa iz Minska uopšte potrebna. Te strukture više nemaju šta da kažu u Nagorno-Karabahu. Moguće je da će sada da budu pokrenuti novi formati, u kojima će učestvovati i Turska, naveo je Gončarenko.

Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

A Rusija?

Od početka sukoba u Nagorno-Karabahu krajem septembra, Moskva se držala po strani iako prodaje oružje i Jermeniji i Azerbejdžanu, a u Jermeniji ima i vojnu bazu.

Isto tako, Moskva nije prstom mrdnula ni kada je Turska otvoreno stala na stranu vojno nadmoćnijeg Azerbejdžana i kada je u region koji je međunarodno priznat deo Azerbejdžana počela da šalje sirijske plaćenike i borbene avione.

Tek kada su iz ruskog ugla uslovi bili povoljni, Kremlj je intervenisao. Putinu je bilo stalo do toga da se oslabi jermenski premijer Nikol Pašinjan budući da je Pašinjanov put do vlasti vodio preko plišane revolucije 2018. godine, koju je Moskva teška srca prihvatila.

S druge strane, Rusija je videla dobru priliku da, pored vojnih baza u Jermeniji, konačno stacionira svoje vojne trupe i u regionu Nagorno-Karabaha. Jerevan je godinama bio protiv ruskih mirovnih trupa, ali je morao da pristane zbog pretećeg poraza u Nagorno-Karabahu. Zapad je tako ponovo prepustio polje Putinu – isto kao u Gruziji, Ukrajini i Siriji.

Isto tako, Rusija je intervencijom skratila krila Redžepu Tajipu Erdoganu i ograničila prisustvo Turske u Nagorno-Karabahu gde će sada, na osnovu potpisanog sporazuma o prekidu neprijateljstava, rasporediti 2000 svojih vojnika-mirotvoraca, što je želela da uradi još od 1994. i kraja šestogodišnjeg rata u ovoj enklavi. Turskih mirovnjaka u Nagornu neće biti.

„Rusija je ovde dobro prosla“, rekao je bivši kopredsedavajuči Minsk grupe Metju Briza.

Pa ipak, da li je primirje u Nagorno-Krabau toliko veliki Putinov uspeh?

Saradnik Kraljevskog instituta ujedinjenih službi Mark Galeoti je u tekstu za Moskov tajms naveo da je ovde po sredi „menadžerisanje propasti, Rusija je kada je reč o kapacitetima sila u regionu, slaba kada je reč o volji i pokušava da iskoristi situaciju dok istovremeno razočarava saveznike i pušta protivnike bez kazne“.

Sa njim se pak ne slaže Keri Kavano, bivši američki diplomata koji je organizovao mirovne pregovore Jermenije i Azerbejdžana 2001.

Moskva je pobednik u ovom sukobu, a reagovala je tek kada su je okolnosti na to naterale, u pokušaju da izbegne sukob većih razmera, rekao je on i pojasnio da je Rusiji pretio oružani sukob sa Azerbejdžanom u regionu a samim tim i ozbiljniji rat u koji bi bile uvučene i Rusija i Turska. „Kako bi se izbeglo krvoproliće, oni su posegnuli za onom ‘očajna vremena zahtevaju očajničke mere'“, rekao je on.

nagorno karabah
Foto: Handout / AFP / Profimedia

Turska

Evroazijska grupa ocenjuje da turski predsednik Redžep Tajip Erdogan neće biti previše uznemiren ishodom sukoba iako je Turska dobila ulogu „druge violine“ u poređenju sa Rusijom.

„Erdoganu će ovo najverovatnije odgovarati. Njegova vojna podrška Azerbejdžanu mnogo je promenila stvari a bila je relativno jeftina za Tursku. Uz to, Ankara je pobrala poene među nacionalistima i neku prednost u odnosima sa Rusijom“, navode eksperti Evropazijske grupe.

Uz to, sporazumom je predviđeno da se otvori put koji će ići od enklave Nakčivan u Azerbejdžanu, koja se graniči sa Turskom, kroz Jermeniju do Azerbejdžana. Uz ekonomsku prednost, to će dodatno osnažiti Erdoganove „neo-otomanske“ aspiracije da od Turske napravi velikog igrača.

Pročitajte i:

Amerika

Uz upadljivo neučestvovanje Grupe iz Minska u pokušaju rešavanja sukoba i ignorisanje sve agresivnije spoljne politike Turske sa kojom Francuska – jedna od članica Minsk grupe – gotovo svakodnevno ima neku oštriju razmenu reči, rat u Nagorno-Karabahu nimalo nije zainteresovao Donalda Trampa.

Manjak angažmana Trampa u sukobu na Kavkazu dodatno je naškodio položaju Zapada i smanjio njihov uticaj u teritorijama koje Rusija okupira – pre svega u Gruziji, smatraju eksperti.

Za sada ostaje da se vidi da li će Džo Bajden, kada preuzme ulogu američkog predsednika, biti zainteresovan ili u mogućnosti da osnaži američki uticaj u ovom delu sveta.

Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Koliko teritorije je Azerbejdžan dobio?

Baku sada kontroliše 40 posto Nagorno-Karabaha plus sve okolne teritorije koje su do tada bile u rukama Jermenije. Pre sukoba, jermenske snage su kontrolisale ceo Nagorno-Karabah i još sedam okolnih oblasti.

Snovi o Velikoj Jermeniji

Pašinjan je rekao da je odluka o potpisivanja primirja bila „neopisivo bolna“ i doneta posle duboke analize vojne situacije u regionu, dan nakon što su azerbejdžanske snage zauzele strateški važan grad Šušu.

„Ovo nije pobeda ali nema poraza ukoliko ne priznate da ste poraženi. Mi nikada nećemo priznati poraz“, rekao je on.

Odmah po proglašenju primirja, besni Jermeni izašli su na ulice Jerevana tražeći Pašinjana.

Da se Pašinjan preigrao budući da definitivno nije miljenik Rusije kako zbog dolaska na vlast tako i zbog tesnih veza sa EU, evropskim institucijama i SAD smatra stručnjak za Kavkaz Tomas de Val.

Prema njegovim rečima Pašinjan je budalasto odlazio u posete Nagorno-Karabahu i pričao ljudima o „Velikoj Jermeniji“ i pozivao mlade da se uključe u borbu, ignorišući činjenicu da je Jermenija vojno neuporedivo slabija od Azerbejdžana i da su sve njihove prethodne pobede u Nagorno-Karabahu su bile rezultat njihove hrabrosti i srčanosti a ne budžeta i osoblja.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar