Bliski istok možda je najbliži onome što se kolokvijalno naziva "mala bara puna krokodila"; sve velike strane sile žele svoje bliskoistočno parče, a tamošnje zemlje i same ograju to vrzino kolo saveza, defanziva, aneksija, sporazuma, građanskih ratova, oružja i smrti.
Početkom ove godine su međusobne pretnje Vašingtona i Teherana nakon ubistva iranskog generala Kasema Sulejmanija produbile strahove o mogućem ratu i opštem haosu na ionako nestabilnom Bliskom istoku. Iransko napuštanje nuklearnog sporazuma jeste bilo problematično – Iran je, u stvari, hteo da Americi pokaže srednji prst i malo je u tome i uspeo, ali kada se tenzije na Bliskom istoku zaoštre, to se tiče svih.
Neretko se na internetu mogu pronaći mape koje najbolje ilustruju sav apsurd diplomatskih odnosa na Bliskom istoku i mada je situacija u Siriji dugo važila za najkompleksniju i najtežu, istina je da čitav bliskoistočni region zapravo liči na neku mrežu kapilara kroz koju se pretaču domaći i strani interesi i na čijem kraju skoro po pravilu strada nedužni narod. Sirija je u principu samo najslikovitiji primer toga.
Američki saveznici su – zvanično – Izrael, Saudijska Arabija, Turska, Katar, Bahrein, Kuvajt, Ujedinjeni Arapski Emirati, Jordan, Egipat i Kipar.
Ipak, otkad traje mandat aktuelnog američkog predsednika Donalda Trampa, veruje se da američki uticaj na Bliskom istoku opada, a da eksponencijalno jačaju uticaji prvenstveno Rusije i Kine.
Još jedan primer posledica američke politike na Bliskom istoku je jačanje Hezbolaha, šiitske paravojne formacije i političke stranke u Libanu. Brojni Libanci kritikuju to što je Hezbolah dobro naoružan, ali su mnogi saglasni da sam jak Hezbolah može da odvrati Izrael od napada na Liban.
Zvanično SAD podržavaju libansku vojsku, ali im uskraćuju vojnu opremu koja im je potrebna za odbranu zemlje. S obzirom na dugogodišnju pomoć koju dobija od Irana, Hezbolah bi verovatno bio primoran da žestoko napadne Izrael ukoliko bi se ta zemlja umešala u sukob sa Iranom i zajedno sa SAD ugrozila režim u Teheranu.
Bliski istok je, između ostalog, zaglavljen nehotice i u hladnoratovskoj konfrontaciji Kine i Amerike koja će suštinski samo ojačati bliskoistočne autokrate. Sasvim je dovoljan dokaz toga saudijski princ Mohamed bin Salman.
Nekada je Amerika izvozila demokratiju, viši cilj najliberalnije zemlje na svetu bio je da oslobodi i druge zemlje, ali predsednik kao što je Donald Tramp valjda ne mari mnogo za takve tradicije. S druge strane, zemlje koje nisu dočekale američku demokratiju valjda se smatraju srećnima jer su sa tom demokratijom neretko išle i bombe.
Ipak, Bliski istok ostaje ne samo trajno zaglavljen u raljama autokratskih režima, već bi sa opadanjem američkog uticaja mogao da potpadne pod uticaj Kine, a ako ih Komunistička partija uzme po svoje, definitivno im se loše piše.
Upravo bi problem izraelske aneksije trebalo da Sjedinjene Države mogu da reše lako – Vudro Vilson im je još 1918. godine skicirao liberalni svetski poredak koji je trebalo da uspostave i na Bliskom istoku i čiji je jedan od osnovnih elemenata bilo pravo naroda na samoopredeljenje.
Ne bi se, međutim, reklo da je Tramp to imao na umu kada je početkom godine predstavio dugo očekivani mirovni plan za Bliski istok koji predviđa palestinsku državu, ali i priznanje suvereniteta Izraela u naseljima na Zapadnoj obali.
Pročitaj i:
Tramp ga je opisao kao „poslednju priliku“ da Palestinci išta uopšte dobiju u tom sporu, ali Palestinci nisu budale i očekivano su odbacili plan kao zaveru, poručivši Trampu da Jerusalim nije na prodaju. Plan, u suštini, priznaje izraelsku aneksiju okupiranih teritorija.
Izrael i Ujedinjeni Arapski Emirati sada su, međutim, postigli dogovor o normalizaciji odnosa, a u zajedničkom saopštenju Trampa, premijera Izraela Benjamina Netanjahua i princa Muhameda bin Zajeda navodi se da će ovaj „istorijski korak osnažiti mir na Bliskom Istoku“.
Kao rezultat sporazuma, dodali su, Izrael će suspendovati planove za aneksiju velikih delova Zapadne obale.
Aneksija je privremeno odložena, ali prekrajanje mape Bliskog istoka je izvesno, a američkim saveznicima se u tom sporu po pravilu bolje piše.
Američki uticaj je u opadanju na Bliskom istoku otkada je u Belu kuću stigao Donald Tramp i kao tajfun sve okrenuo naopačke, u tome je saglasan veliki broj stručnjaka i analitičara. „Dovođenje naših trupa kući“ je parola pod kojom je povukao hiljade vojnika iz čitavog sveta, a to je trenutak koji je Putin iskoristio da suptilno i u tišini jača kontakte i pozicionira se kao novi hegemon.
Krah Sovjetskog Saveza pre tri decenije značio je i krah njegovog nekada veličanstvenog prisustva na Bliskom istoku, ali povlačenje SAD iz Sirijie učinilo je Rusiju novim arbitrom interesa svih aktera na ovom području.
Putin taj vakuum nastao povlačenjem SAD iz regiona nastoji da popuni mekom moći, ali i Amerika je sama uticala na to pomeranje ravnoteže na svoju štetu kada je dala Turskoj zeleno svetlo za invaziju na severu Sirije.
Turski napad, pokrenut u saradnji sa sunitskim arapskim islamističkim skupinama na severu Sirije, imao je predvidiv učinak zbog čega su Kurdi, nekadašnji saveznici Vašingtona, zatražili pomoć Bašara al-Asada. Oko 150.000 kurdskih civila odmah je napustilo svoje domove kako bi izbeglo napredovanje turske vojske. Asad je rasporedio svoje snage u gradovima koji su ranije bili pod isključivom kontrolom kurdskih snaga. Asadov režim svoj opstanak, zapravo, duguje vazdušnoj intervenciji Moskve u septembru 2015. godine.
Od Rusije zavisi i Turska koja nastoji da održi svoj projekat na severu Sirije i Moskva tu mora da uspostavi fini balans da niko ne bude preterano nezadovoljan.
Interesi Asada, Kurda, Turske i Izraela sada zavise od Putinovog odobrenja Moskve, odnosno, kako je ocenio Volstrit žurnal, sada svi putevi prema Siriji vode kroz Moskvu.
Putin je, takođe, brže bolje posetio i UAE i Saudijsku Arabiju, iako je Rusija bliski saveznik Irana, a Iran je neprijatelj Saudijske Arabije. Saudijski zagrljaj Rusije su neki mediji protumačili kao Salmanovo upozorenje Americi koja ume da kritikuje Saudijsku Arabiju.
Salman se izgleda nadao da će svi ostati nemi na Kašogijevo ubistvo ili ubijanje civila u napadu na pobunjenike u Jemenu, ali iako s vremena na vreme šalje signale Americi da je savez klimav i tendenciozno se grli s Putinom, činjenica je da SAD i Saudijska Arabija zasad ostaju saveznici.
Amerika i dalje štiti Saudijsku Arabiju, mada Mohamed bin Salman, u stvari, samo želi saveznika koji ga neće osuđivati.
Šiitski režim u Iranu kontroliše dešavanja u više zemalja regiona – Iraku, Siriji, Jemenu, Libanu, Pojasu Gaze, i to je trn u oku Sjedinjenim Državama, ali i Izraelu i Saudijskoj Arabiji.
Pročitaj i:
Iran ima efektivniju vojnu prednost u odnosu na Sjedinjene Američke Države i njihove saveznike na Bliskom Istoku zbog svoje sposobnosti da vodi rat koristeći treću stranu – šiitske milicije i pobunjenike.
Iako konvencionalna vojna ravnoteža i dalje ide u korist Sjedinjenih Država i njihovih saveznika u regionu. Nijedna država nije bila tako aktivna ili efikasna kao Iran u regionalnim sukobima u moderno doba. Ukupni trošak iranske privrede za njene aktivnosti u Siriji, Iraku i Jemenu iznosi 16 milijardi dolara, dok libanski Hezbolah godišnje od Irana prima 700 miliona dolara.
Tokom dugogodišnje vladavine Sadama Huseina, Irak je bio bastion protiv Irana. Ipak, klerikalnom režimu iz Teherana su se otvorila vrata u susednu zemlju nakon što su Amerikanci srušili Sadama pre 17 godina, kako ocenjuje Dojče vele.
Neke iračke paravojne formacije, koje su se borile protiv Islamske države, nisu više lojalne Iraku, već Teheranu. Strah SAD je sada postao stvarnost: Iran je ove paravojne formacije koristio za napade na vojne baze koje Amerikanci koriste u Iraku.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
