"Kao što znate, brzo ćemo na izbore a DPS je, kao i kriminal, da citiram poslanicu Vuković - neiskorenjiv. Ali, kako je govorio Milov drug iz 90-ih Arkan, i najslabija država je jača od najjače mafije - samo kad hoće da krene na nju" piše Željko Ivanović u kolumni za Vijesti, a prenosimo vam je u celosti.
Kriminal je, kao što znate, neiskorenjiv. Ako se setimo Platona koji je govorio da oni ljudi na Mediteranu koji žive na moru i oni gradovi koji su na moru da su poput žaba koje sede oko močvare…
Kao što znamo, ovo je deo diskusije poslanice Aleksis Vuković, koja svojim nastupima u Skupštini dokazuje da je DPS, kao i kriminal, neiskorenjiv, a da šubara ili u njenom slučaju šeširić, glavu krasi, a ne kako bi naš narod i dr Mugoša rekli – kvari. Takođe znamo da skoro dve i po hiljade godina posle Platona i mi i naši gradovi živimo na istom mestu, dakle moru, i kuburimo sa istim problemom – kriminalom, koji nas tera da sedimo kao žabe oko močvare i čekamo svoju šansu u vidu šlepera cigara, brodice pune kokaina, nekog tendera, ambasadorskog mesta, državne službe ili poslaničke klupe. I sama poslanica Vuković mukotrpno je krčila put do Skupštine Crne Gore i kluba neiskorenjivog DPS-a, a najznačajnija stanica na tom hodočašću bio je predani rad na TV 777, medijskog mogula Save Grbovića. Koji je, takođe, prešao svoj put – od Džigija do Save, od “jakog momka” s nikšićkog asfalta do današnjeg kontroverznog biznismena. Što bi rekli Platon i poslanica Vuković, kao što uostalom i sami znamo, kriminal je ovde neiskorenjiv. A tek DPS. Zato svima nama, od Ulcinja do Novog, od Cetinja do Pljevalja, uzduž i popreko Crne Gore, ne preostaje ništa drugo već da sedimo kao žabe i navijamo da Milo i Džigi još dugo, dugo vode našu malu močvaru.
Kao što znamo, a isto bi potvrdio Platon da je danas živ, crnogorsko pravosuđe je zarobljeno i, kako EU izveštaji svedoče, pod direktnim uticajem politike. Ako se setimo, u poslednjem javljanju Brisela istaknut je kao vrlo upitan treći mandat predsednice Vrhovnog suda Vesne Medenice, ali i doživotni mandati predsednika niza sudova po Crnoj Gori. Ali evo prilike da se greška ispravi a Brisel učini srećnim. Napokon je izabrana direktorka ASK-a, Jelena Perović, koja dolazi baš iz redova zarobljenih sudija, ali sa najboljim ocenama ne samo zarobljenog Sudskog saveta i ministra Pažina već i struke i pojedinih NVO koje prate problematiku prava i pravde. U intervjuu pred zarobljenim Savetom ASK-a, Perović kaže da na nju niko ne može da utiče, da integritet ne bi založila za bilo šta i da je to njen način života. I verovatno je tako. Bilo dosad. Ali koliko smo sličnih priča ispratili i tragičnih sudbina videli, kada je DPS mašina, utemeljena na Platonovoj misli kako je kriminal na Mediteranu neiskorenjiv, od ljudi sa integritetom pravila žabe koje sede oko močvare uvek spremne da utvrde kako su delfini, a naša mala bara biser plavetnog i čistog mora.
Pročitajte još:
Da novoizabrana direktorka ASK-a treba da se pazi od takve sudbine govori njen prvi susret sa članovima zarobljenog Saveta ASK-a gde je već krenulo pranje i ispiranje.
Da li ste spremni da eventualno odlučujete i o onim ljudima, pita kandidatkinju član Saveta iz reda zarobljenih NVO Zlatko Vujović, dok njegov kolega Momčilo Radulović ponosno dodaje kako će uskoro Perović imati vatreno krštenje za jedan slučaj, što nam je sve sugerisalo da i jedan i drugi misle na predmete vezane za NEPOMENIKA i njegov neprijavljeni imetak u Kočanima, skrivene prihode i pokrivene minuse na zlatnoj kartici Di Keja, ili na kredit kod Pireus banke. Da bismo onda čuli kako su se oni samo šalili i kako od Perović u stvari očekuju da udari na nejač, na treći Vesnin mandat recimo, ili na upokojenog bivšeg predsednika SS Mladena Vukčevića, jer će to biti dovoljno da se Brisel učini srećnim, a da nedodirljivi ostanu i dalje nepomenici i sve to u skladu sa Platonom koji je davno zapisao da je kod nas kriminal neiskorenjiv te nam ne preostaje ništa drugo nego da svi sedimo kao žabe oko močvare ili kao poslanici oko Iva Ramade.
Kao što znamo, 27. maja 2004, pred ponoć, ubijen je izdavač dnevnika Dan Duško Jovanović i kao što takođe znamo, danas, 16 godina nakon tog zločina, sedimo kao žabe oko močvare zajedno sa ministrom Pažinom i pitamo se ko je naručio likvidaciju. Jedino što znamo jeste ko je u režiranoj istrazi napravio propuste koji opet mogu biti utvrđeni ali ne i sankcionisani, kako nam slikovito objasni Zoran, Duškov drug sa studija. Kao što znamo, kriminal je neiskorenjiv, a nalogodavci nedostupni istražnim organima u zemljama endemske korupcije gde se za novac, napredovanje u karijeri, privilegije ili kakav biznis u močvari prave propusti, jer umor čini svoje, a protok vremena još više, rekli bi naši prinčevi, a ne žabe iz reda uglednih pravnika. Kao, recimo, Nikola Martinović. Ili Velibor Džomić.
Hrvatski predsednik Milanović nedavno izjavi da se Milo jednom izvinio za Dubrovnik i da je to zvaničnom Zagrebu dovoljno, ne mora i drugi put. Za zločin i ubistvo Jovanovića predsednik nikada nije pokazao saučešće ili odgovornost za 16 godina ćutanja istražnih organa. Nema šta nego da se onda i svi mi, poput poslanice Vuković, setimo Platona koji je davno napisao da je ovde na Mediteranu kriminal neiskorjenjiv i da džaba tražimo naručioce Duškovog ubistva – nećemo ih naći, pa nam jedino preostaje da sedimo okupljeni oko tog zločina kao Odbor za bezbednost Skupštine CG oko nekog Branka Čavora.
Kao što znate, brzo ćemo na izbore a DPS je, kao i kriminal, da citiram poslanicu Vuković – neiskorenjiv. Ali, kako je govorio Milov drug iz 90-ih Arkan, i najslabija država je jača od najjače mafije samo kad hoće da krene na nju. Evropska unija taj problem definiše kao nedostatak političke volje. Slična je stvar sa izborima – i najgora opozicija može da pobedi najbolji DPS samo ako se dobro posloži i organizuje. U tom smislu, evo jedna obećavajuća vest. Možda ne znate, niste čuli ili pročitali, možda vas je poslanica Vuković bacila u razmišljanje da li je Platon zaista bio u pravu kada je još pre Milove ere, par hiljada godina, zaključio da nam je kriminal, a to znači i DPS, neiskorenjiv, pa zbog svega toga niste registrovali da se večiti opozicionar Andrija Mandić napokon povlači. Ili, kako bi sam rekao – spreman je na odricanje.
„Za ostvarenje tog velikog cilja spreman sam na sva odricanja, tako da oni manji dobici, poput zadržavanja poslaničkog mandata, za mene ne postoje“, kaže nam Mandić.
Kao što znamo, veliki cilj je poraz hibridne hunte, a dobra vest je da se lider DF-a nakon tri decenije poraza zapitao šta je bolje – da i dalje sedimo, što bi rekao Platon, kao žabe okupljene oko njega, Meda i Milana ili da se pruži šansa mlađima. Nekoj novoj generaciji opozicionih političara koji neće, nadamo se, uspeti što i mladi DPS-a, na čelu sa poslanicom Vuković – da budu gori i od svojih najgorih uzora iz reda utemeljivača. Zato podržavam Andriju kada kaže da je u ovom vremenu napada virusa na ljudski organizam i nasrtaja bezbožnog režima na našu veru, jedini siguran recept za pobedu nad tim zlom njegovo odricanje od daljeg političkog vođstva. Lako mu je sada, reći će neki cinik poput Platona, kada je Milan Knežević sa Moskve prešao na Brisel pa nam poručuje da se ne bojimo promena jer one nas vode u evropsku budućnost. Ako je, dakle, došlo vreme da Milan zameni Putina Makronom ili Mišelom, onda je red da i mi demantujemo Platona i pokažemo kako je kriminal čak i na Mediteranu iskorenjiv i da više nema potrebe da se okupljamo i sedimo kao žabe oko močvare ili kao mladi DPS-a oko tate Mila.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar