Jugoslavije nema odavno, ali je, zapravo, umrla sada

Svet 20. feb. 202110:24
Podeli:
Đorđe Balašević Foto:FoNet

Mnogi su muzičari uspeli da prežive raspad Jugoslavije, ali malo ko je zadržao takav status kakav je zadržao Balašević.

Piše: Aleksandar Dragaš

Jugoslavija je odavno upokojena, no moglo bi se reći i da je definitivno, u nekom duhovnom smislu, izdahnula u petak kad je poslednji dah iz upalom zahvaćenih pluća ispustio Đorđe Balašević, legendarni „Panonski mornar“ koji je na celom prostoru te bivše višenacionalne državne tvorevine ostao popularan, omiljen i tražen kao i u doba najveće slave, od kasnih 70-ih do rata.

Pročitajte još:

OK, mnogi su muzičari uspeli da prežive raspad Jugoslavije i potom manje ili više redovno nastupaju uzduž i popreko država nastalih po njenom raspadu, no malo ko je zadržao takav status kakav je zadržao Balašević. Moglo bi se reći mitski pri čemu je važno istaći da mu je publika uvek jela iz ruke, verno i radosno zobajući njegovo zrnevlje od sentimentalnog pesništva s kojim je osvajao nove i nove generacije slušalaca, ne gubeći pri tom stare poklonike koje je zadobio još otkako je s grupom Žetva daleke 1977. godine objavio u ritmu tanga štos-singl „U razdeljak te ljubim“.

Grupa Žetva, barem što se tiče Balaševića, nije dugo potrajala pa je krajem iste godine napušta i s Vericom Todorović osniva sastav Rani mraz, inspirisan poslovicom „ako se nadaš dobroj žetvi, čuvaj se ranog mraza“. Da će Rani mraz požnjeti obilnu žetvu, uskoro se pokazalo sa singlom „Moja prva ljubav“ koja je fino odjeknula na festivalu Opatija ’78, a iste godine stižu i hitovi „Ljubio sam snašu na salašu“, „Oprosti mi Katrin“, „Život je more“, „Panonski mornar“, „Moja draga sad je u Japanu“, „Lagana stvar“, „Hej, haj baš nas briga, vozimo se na taljiga“, „Priča o Vasi Ladačkom“, „Mirka“ i „Menuet“ od kojih će samo deo završiti na prvim i jedinim albumima Ranog mraza „Mojoj mami umesto maturske slike u izlogu“ (1979) i „Odlazi cirkus“ (1980).

Iz tog perioda stvaralaštva Đorđa Balaševića kroz koji se u okviru sastava Rani mraz već nametnuo kao kantautor melanholičnog i nostalgičnog, ali i šeretskog i bećarskog rafinmana – podjednako sklon starogradskim pesmama, šansonama, tamburaškoj i bluz muzici, pop i rok baladama i džezu, ipak se izdvajaju dve pesme.

Đorđe Balašević Foto:FoNet

Prva je „Računajte na nas“ koja 1978. postaje neformalna generacijska himna koja se izvodila na raznim događajima i verovatno bila megahit na omladinskim radnim akcijama i na razglasima kasarni JNA. Ipak, ne i za one koji su se godinu-dve kasnije radije priklonili ciničnoj i ironičnoj „Računite z nami“ (1980.) Pankrta koje je otvoreno zbog takvog stava napao i Balašević lično iz čije beležnice 1981. godine izlazi i pesma „Tri puta sam video Tita“.

Druga takva pesma, s kojom je odredio i sebe i generacije svojih poklonika, bila je „Neki Novi klinci“ iz 1980. godine pri čemu nikada na scenu nisu stigli klinci koji bi odmenili Balaševića na poziciji najomiljenijeg ili barem jednog od tri najomiljenija kantautora bivše Jugoslavije.

Otapanje Ranog mraza

Shvativši kako mu dobro ide pisanje pesama, logično je zaključio da je došlo vreme i da se Rani mraz otopi na suncu, baš kao što je svojevremeno presušila Žetva pa 1982. godine i službeno započinje samostalnu karijeru s albumom „Pub“, a koja će aktivno trajati sve do njegove smrti. Hitovi i, još važnije, pesme koje će živeti decenijama, nižu se kao na traci pa se u dugogodišnje koncertne favorite ubrajaju „Boža zvani pub“, „Pesma o jednom petlu“, „Lepa protina kći“ i druge. Tako i naredni album „Celovečernji The Kid“ (1983), takođe u produkciji Josipa Bočeka, sadrži hitove „Svirajte mi: ‘Jesen stiže dunjo moja'“, „Neko to od gore vidi sve“ i „Blues mutne vode“.

U to doba, nakon rasprodane turneje i prvog nastupa u beogradskom Sava centru, započinju i tradicionalni novogodišnji koncerti Balaševića kakvih će u Beogradu nanizati stotinjak, a sličnu je praksu kasnije uspostavio i u drugim gradovima (bivše) Jugoslavije. Tu negde mu se počinje spočitavati da je (bio) protiv Albanaca na Kosovu, no takve su se etikete (i tada i kasnije) odbijale zalepiti za Balaševića čiji je šarm bio neporeciv, ne samo u pesmama nego i na koncertima.

Foto:BETAPHOTO/DRAGAN GOJIC

Taj će šarm, pesnika koji rado gleda u retrovizor bolje prošlosti, a to će još snažnije praktikovati nakon 1991. godine, Balašević podebljati i s antologijskim pesmama „Al se nekad dobro jelo“, „Badnje veče“, „Olivera“ (koju je oženio), možda nakon „Noći kada sam preplivao Dunav“, pristiglih s albumom „003“ (1985). Ništa manji hitovi nisu stigli ni s albumom „Bezdan“ (1986), verovatno najboljim Balaševićevim studijskim izdanjem, a s kojeg će se u koncertne favorite prometnuti „Ne lomite mi bagrenje“ (na koju će se Miroslav Škoro referisati sa svojom „Ne dirajte mi ravnicu“, no taj je ipak ostao samo mali od kuhinje u poređenju s Balaševićem, mada dele ponešto zajedničko, barem kad je posredi muzički i pesnički sentiment, ne i onaj državni, politički), „Slow motion“, „Bezdan“ i „Ne volim januar“.

Na albumu „Panta rei“ (1988.) već se sluti da i Balašević sluti ne samo vlastito starenje nego i raspad Jugoslavije, a što će još snažnije do izraza doći na poslednjem „predratnom“ albumu „Tri posleratna druga“ (1989.), a donekle i na „Marim ja“ (1991.) nakon kojeg ubrzo dolazi na pik vlasti u Srbiji koja ga pošto-poto želi poslati na front. Nije se dao, uspešno je izbegavao mobilizacije, ali nije se dao ni ućutkati pa je otvoreno govorio protiv rata i protiv Miloševića kojem će na albumu „Devedesete“ (2000.) posvetiti pesmu „Lege’da o Gedi Gluperdi“, dok je na albumu „Jedan od onih života…“ (1993.) imao pesmu „Krivi smo mi“ u kojoj je rezignirano „analizirao“ kako i zašto je došlo do rata u bivšoj Jugoslaviji.

Ako nisam u vreme „Računajte na nas“ kasnih 70-ih, onda sam tokom 90-ih ipak navijao za Balaševića, makar mi nikada nije do kraja leglo to njegovo žaljenje za minulim vremenima. Nota bene, nakon 80-ih Balašević je ipak bio važniji ili najvažniji kao koncertni izvođač koji je rasprodavao najveće dvorane, ali i držao intimne nastupe po pozorištima, a s tih koncerata svako toliko objavljivao i lajv albume.

Foto:BETAPHOTO/DRAGAN GOJIC

Fin i smiren

U pregovorima za objavljivanje takvog jednog, zapravo dva albuma („Novogodišnji koncert“) koja na kraju nisam potpisao kao urednik izdanja, sam ga i upoznao kao izuzetno finog, ljubaznog, simpatičnog, smirenog i dragog čoveka na kojeg se zapravo ne možeš naljutiti, čak i ako bi našao razloga za to. Jednostavno, njegov šarm, nalik onome iz „Dnevnika starog momka“ (2001.), zaista je bio neprobojan, a da su mu koncerti postali važniji od albuma i objavljivanja novih pesama ukazuje i podatak da je poslednji novi studijski album, „Rani mraz“, objavio 2004. godine.

Napisao je i objavio i više knjiga poezije i proze, a po knjizi „Kao rani mraz“ režirao i istoimeni film u kojem ulogu Vase Ladačkog glumi Rade Šerbedžija, a ulogu Atamana Danilova lično Balašević koji je i ranije glumio u TV serijama „Vojnici“, „Pop Ćira i pop Spira“, „Specijalna redakcija“ i „Panonski mornar“.

Na kraju, kao što je odavno ostao bez Panonskog mora kojim zapravo nikada nije ni mogao zaploviti, ali je o njemu maštao i pevao, tako je Balašević ostao i bez Jugoslavije koju je ipak uspešno nadživeo kao kantautor čije će pak pesme dugo, dugo nadživeti njega.

 

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar