Nakon što je 2020. prilikom proslave Oluje za doprinos oslobođenju zemlje odlikovao niz jedinica Hrvatskog veća obrane, Zoran Milanović ove je godine istim povodom odlikovao HVO-ovu Vojnu policiju i Jedinicu za posebne namene "Ludvig Pavlović". Predsednik Hrvatske time nastavlja seriju moralno i politički promašenih te štetnih poteza kada je u pitanju odnos prema ratnim zločinima, prošlosti uopšteno, kao i prema Bosni i Hercegovini.
PROČITAJTE JOŠ:
Prošle godine je među odlikovanima bila i Specijalna policija MUP-a Herceg Bosne, u čije ime je priznanje primio general Zlatan Mijo Jelić. Protiv ratnog zapovednika Mostara Tužilaštvo BiH je 2015. podiglo optužnicu za ratne zločine nad zarobljenicima i civilima, uključujući etničko čišćenje, protivpravno zatvaranje, prisilni rad zarobljenika i ubistvo i ranjavanje najmanje 40 njih korišćenih kao živi štit.
Jelić je pre potvrđivanja optužnice pobegao u Hrvatsku, a šef Hrvatskog generalskog zbora, Pavao Miljavac izjavio je da je Milanović sa svim faktima bio unapred upoznat, kao i da je Kolinda Grabar-Kitarović zbog navedenog oklevala odlikovati navedenu jedinicu Milanoviću se, rekao je Miljavac, za reakcije bosanske strane „fućkalo“. Dva meseca potom, prošle godine, protiv Jelića je istragu otvorilo i hrvatsko Državno tužilaštvo, kojem je BiH prepustila slučaj.
Ovogodišnji izbor odlikovanih je, ukoliko je gradacija uopšte moguća, još i gori. Međunarodni krivični sud u Hagu je 2017. pravosnažno zbog teških ratnih zločina osudio šestoricu herceg-bosanskih funkcionera – Jadranka Prlića, Milivoja Petkovića, Slobodana Praljka, Bruna Stojića, Valentina Ćorića i Berislava Pušića. Utvrđeno je i postojanje Udruženog zločinačkog poduhvata sa ciljem etničkog čišćenja delova BiH i uspostave hrvatskog entiteta, a kao učesnici UZP-a navedeni su i Franjo Tuđman, Gojko Šušak i Janko Bobetko. U okviru sprovđenja UZP-a vrlo važnu ulogu imala je upravo institucija Vojne policije HVO-a, a u presudi je detaljno opisan veliki broj zločina koje su počinili pripadnici te službe. VP-om su zapovedali načelnik Odeljenja (kasnije Ministarstva) obrane HVO-a Stojić, osuđen na 20 godina zatvora, načelnik Uprave Vojne policije HVO-a od 1992. do 1993. Ćorić, osuđen na 16 godina zatvora, i Pušić, visoki časnik VP-a zadužen i za upravljanje svim zatočeničkim centrima HVO-a, osuđen na desetogodišnju zatvorsku kaznu, prenosi Portal Novosti.
Prema presudi, Vojna policija HVO-a je iseljavala, hapsila i zatvarala Bošnjake u opštinama Gornji Vakuf, Stolac, Čapljina i Mostar. Ista služba je uspostavila ili imala važnu ulogu u logorima u Ljubuškom, Dretelju, Gabeli, Vojnom i na mostarskom Heliodromu, gde su zatočene, zlostavljane i premlaćivane hiljade ljudi, a mnogi su ubijeni. Iz bogatog kataloga strave izdvajamo tek nekoliko detalja: pripadnik VP-a i zapovednik zatvora u Ljubuškom Ivica Kraljević barem jednog zatočenika podvrgavao je elektrošokovima.
Direktor zatvora u Vojnom Mario Mihalj premlaćivao je mentalnog bolesnika i, prema rečima samog Pušića, lično je ubio 18 zatočenika. Zapovjednik Dretelja je bio bivši pripadnik VP-a Tomo Šakota, a u logoru je bila stacionirana 3. satnija 3. Bojne VP-a, kasnije dodeljena 5. bojni. Lekarka Aida Kapetanović je 1993. sastavila izveštaj na osnovu razgovora sa zatočenicima, beležeći kao posledice zlostavljanja kontuzije, frakture rebara i prelome ruku; jednom mladiću su morali da amputiraju nogu jer je „straža“ u njega pucala, dok je drugi imao rasečen polni organ. Tamošnji pripadnici VP-a su pucajući po hangarima ubili trojicu zarobljenika. Zapovednici Heliodroma bili su pripadnici Vojne policije Stanko Božić i Josip Praljak.
U tom su logoru zatočenici bili u tolikom broju nagurani u hangare da su, kako bi mogli da legnu, spavali u smenama. Vodu nisu dobijali, uprkos temperaturama od 45 stupeni pa su pili vlastiti urin. Svedok CU u samici je usled gladi jeo i vlastiti izmet. Mustafa Hadrović u samici je izgubio 47 kilograma, a nuždu je vršio u kutiju za keks. Vojni su policajci jednog zarobljenika prinudili da poliže vlastitu krv kako „balijska krv ne bi ostala na hrvatskoj zemlji.“ Jeziva mučenja odvijala su se i u zgradi mostarskog Mašinskog fakulteta, gde se prema svjedocima nalazilo zapovedništvo 3. bojne Vojne policije. Zapovednik je bio Željko Džidić, u čijem prisustvu se zatočenike premlaćivalo kundacima, kabelima i pendrecima. Vojnika Armije BiH Dževada Husića pripadnik HVO-a pitao je koje mu je uho draže, jedno mu odsekao nožem, a potom ga ubio vatrenim oružjem.
Što se tiče zločina van logora, pripadnici VP često su silovali i seksualno zlostavljali žene i devojčice. Svedokinju CX u zapadnom Mostaru silovalo je devet pripadnika 1. lake jurišne bojne VP-a i Anti-terorističke grupe „Vinko Škrobo“. U opštini Prozor su muškarci prisiljavani na međusobni oralni seks, a prema izveštaju Luke Markešića, načelnika SIS-a u brigadi „Rama“, Bošnjakinje su morale gole služiti pripadnike VP-a i HVO-a, skidane su pred svojim očevima, a neke i šišane „na ćelavo“. Pripadnici VP-a su i krali vozila u vlasništvu Bošnjaka, a konačno, upravo su 4. bojna VP-a i njena podjedinica „Jokeri“ u Ahmićima masakrirale 116 ljudi, uključujući i tromesečnu bebu.
Zapovednik jedinice „Ludvig Pavlović“ od kraja 1992. bio je general Dragan Ćurčić, protiv kojeg je u travnju 2014. Tužilaštvo BiH naredilo istragu zbog sumnji u zločine na području Čapljine. Slučaj nikada nije završio na sudu, a sam Ćurčić je umro 2019. Prema bosanskim medijima, jedinicu se dovodi u vezu sa zločinima u Doljanima i Sovićima kod Jablanice u aprilu 1993., kada je ubijeno 18 Bošnjaka, celokupno civilno stanovništvo deportovano, a obe džamije i brojne kuće su uništene.
Nipošto nisu svi pripadnici odlikovanih postrojbi zločinci, niti je HVO moguće svesti isključivo na instrument zločinačke politike etničkog čišćenja i razbijanja BiH. Međutim, odlikujući Vojnu policiju HVO-a i PPN „Ludvig Pavlović“, Milanović legitimizuje i nagrađuje upravo jedinice koje su činile brutalne zločine i kojima su rukovodili ratni zločinci, negira presude i sudski utvrđene činjenice, simbolički nastavlja ratnu politiku 1990-ih i falsifikovali istoriju. A mejnstrim javnost – oličena u Večernjem listu, koji je doneo vest o ovogodišnjim odlikovanjima – u tome učestvuje. Zagrebački dnevnik u prvom tekstu piše da je VP „brinula za održavanje reda u vojnim strukturama, kontrolirala promet te bila zadužena za osiguranje visokih pripadnika“. Ukratko, samo što nije sadila cveće.
Osnivačicu Documente – Centra za suočavanje sa prošlošću Vesnu Teršelič zabrinjavaju potezi predsednika države.
„Meni je strašna njegova nebriga za preživele logoraše i logorašice te njihove drugove koji su preminuli zbog posledica torture u logorima koje je kontrolirao HVO. Nisu ga pokolebale glasne reakcije javnosti u Hrvatskoj i BiH. Kao da pokazuje mišiće baš usprkos glasovima za uvažavanje žrtava. Po mom mišljenju priznavanje patnje žrtava mora imati prednost pred naglašavanjem borbenog doprinosa. Ne dvojim da je u odlikovanim jednicama bilo časnih pripadnika. Nisu svi bili počinitelji ratnih zločina. No odlikovanjem šalje se po meni neprihvatljiva poruka da su zločini počinjeni od strane nekih pripadnika i zapovednika bio opravdani. Zato je važno reći: „Ne u moje ime!““kaže Teršelič za Portal Novosti.
Odlikovanjima Milanović šalje i opasne poruke Sarajevu, što je u javnosti susedne zemlje primećeno, a reagovala su i druženja logoraša. Nanosi i štetu Hrvatima u BiH – jer Bošnjaci sada sigurno neće biti otvoreniji za zahteve bosanskih Hrvata – i čitavoj susednoj zemlji, baš kao što je to Tuđmanova politika radila 1990ih.
„Potezi kojima se favovorizuje samo ona strana BiH koju predstavlja predsednik tamošnjeg HDZ-a Dragan Čović, sigurno nisu podrška susednoj zemlji. Kao predsjednik Hrvatske, Milanović bi trebao voditi računa o činjenici da su za ratne zločine nad stanovnicima BiH krivi i počinioci iz jedinica koje će odlikovati, a suodgovorni političari koji su stvarali Herceg- Bosnu, sve do tadašnjeg predsednika Franje Tuđmana“, komentarše Teršelič.
Milanovićevim potezima Hrvatska ulazi i u dodatan konflikt sa zakonodavstvom susedne zemlje, ali i sa međunarodnom zajednicom. Iako su žestoki sukobi povodom izmena Kaznenog zakona, koje je nametnuo sada bivši Visoki predstavnik Valentin Inzko, vođeni uglavnom oko genocida i Srebrenice, tim se izmenama kaznom zatvora od šest meseci do pet godina kažnjava osoba koja „javno odobri, porekne, grubo umanji ili pokuša opravdati“ ne samo zločin genocida, nego i zločine protiv čovečnosti i ratne zločine, uključujući i utvrđene presudama sudova u Hagu i BiH.
Tu je i stav 6, koji kaže da „ko dodeli priznanje, nagradu, spomenicu, bilo kakav podsetnik ili bilo kakvu privilegiju ili slično osobi osuđenoj pravosnažnom presudom za genocid, zločin protiv čovečnosti ili ratni zločin, ili imenuje javni objekat kao što je ulica, trg, park, most, institucija, ustanova, opština ili grad, naselje i naseljeno mesto, ili slično, ili registruje naziv po ili prema osobi osuđenoj pravomoćnom presudom za genocid, zločin protiv čovječnosti ili ratni zločin, ili bilo na koji način veliča osobu osuđenu pravomoćnom presudom za genocid, zločin protiv čovečnosti ili ratni zločin, kazniće se kaznom zatvora od najmanje tri godine.“ Naravno, Milanović nije državljanin BiH, niti je odlikovao konkretne osobe. Ipak, izgledno je da njegovi potezi predstavljaju kršenje duha, ako već ne i slova dopuna Krivičnog zakona.
„Tek će se pokazati kako će se primenjivati dopuna Krivičnog zakona BiH. Vredi čuti mišljenje struke da li bi odlikovanja ovom jedinicama mogla biti razmatrana kao kazneno delo počinjeno od strane osobe koja „javno odobri, porekne, grubo umanji ili pokuša opravdati zločin“, za šta je zaprećena kazna od šest meseci do pet godina zatvora, kako je navedeno u dopuni člana 145a, stav 3. No ovaj čas je najvažnije reći da su odluke o odlikovanjima sramotne i nepravedne prema žrtvama“, zaključuje Teršelič.
Tekst u celosti možete pročitati na sajtu Portala Novosti.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar