Ribarsko selo Skala Sikamineas, na samom severu ostrva, na rubu Egejskog mora, već pet godina predstavlja prvu dodirnu točku izbeglica s grčkim delom Evropske unije. Turska je udaljena tek nekih dvanaestak kilometara. Gotovo svakog dana na kamenite plaže ovog sela iskrcavaju se gumeni čamci, noseći desetine muškaraca, žena i dece. Ostavljaju ih brzo, tiho i nečujno na obali, a zatim nestaju negde u mraku. Ostavljeni, mokri, smrznuti ljudi pale vatre na obali kako bi se ugrejali, a u pomoć im pritrčava UNHCR. Policija hapsi svakoga ko se, osim njih, tada nađe na obali.
„Deca su plakala, žene su plakale, neki muškarci su plakali. Nisam očekivala da ćemo preživeti“, ispričala je za 24sata.hr Vini, žena koja je pre nekoliko dana iz Turske na čamcu prebegla u Grčku, na Lezbos.
Grupa s kojom je razgovarao 24sata.hr stigla je u utorak uveče. Njih 42. Muškarci, žene i deca. Iz Sirije, Avganistana, Ugande, Togoa, Gvineje… Poslednjih dana, dok ne odluče šta će s njima, spavaju tu, na otvorenom. Žene i deca u šatoru, muškarci napolju.
“Prvih pola sata bilo je u redu. Plovidba je bila mirna. A onda je u jednom trenutku pred nas došao veliki brod. Mislila sam prvo da žele da nam pomognu. A onda je došao i drugi, manji. Počeli su da nas zalivaju vodom iz topova. Prskali su velike mlazeve vode oko nas i po nama. Stvarali su ogromne talase, bila sam sigurna da ćemo se prevrnuti. Hteli su da nas okrenu nazad prema Turskoj. U jednom trenutku su počeli da ispaljuju nešto u more oko nas, mislim da su to bili gumeni meci. Pokušali su da nas uhvate kukama. Bili smo potpuno mokri. Deca su vrištala. Borili smo se tako nekih pola sata otprilike. Ne mogu sada tačno da procijenim. Srećom, naš vozač je bio iskusan. Uspeo je da im se izmakne i pobegne. Ostavio nas je na obali i pobegao. Ne znam gde je nestao. U susret su nam došla tri čoveka. Jedan je bio novinar. Prihvatili su nas, dali nam ćebad, vodu i hranu. Dali su nam šator da u njemu prespavamo. Ne znam šta se trenutno događa. Ne znam gde idemo”, ispričala je Vini iz Ugande za 24sata.hr.
U Ugandi je, kako je rekla, delovala kao opoziciona struja vladajućoj politici. Zato je pobegao i mladić iz Sirije koji je zamolio da mu ime ne bude otkriveno. Prošle su tri godine otkako je izbegao iz Alepa. Tri godine već radi u Istanbulu. Popravlja ljudima cipele. Tu su mu mama i dve sestre. Otac je prvi otišao u Nemačku kako bi ih kasnije doveo, ali nije uspeo. I on je tu, u Skali Sikamineas, čeka da ga negde odvedu.
Pročitaj i:
Poslednjih dana i nedelja se piše o Grčkoj, posebno o Lezbosu – o netrpeljivosti, o nasilju, o ksenofobiji, o napadima i o mržnji. Grčki lonac kipi. Migranata je sve više, strpljenja lokalaca je sve manje, a Evropa ne nudi odgovarajuće rešenje.
Međutim, Skala Sikamineas je drugačija. Ovo naselje je geografski najisturenije u migrantskoj krizi, ono je prvo na udaru pridošlica. Očekivalo bi se da će ono biti i prvo u iskazivanju netolerancije i mržnje, ali je situacija u ovom grčkom selu malo drugačija.
Ovo minijaturno mediteransko selo zapravo je prva topla tačka koju dodirnu ljudi koji su preplovili granicu između Turske i Grčke. Lokalci su za 24sata.hr ispričali da su i oni sami potomci izbeglica iz dvadesetih godina prošlog veka, koje su nakon bega iz Turske potražile bolji život na ovim obalama. Nisu zaboravili na prošlost svojih predaka. U ovom novom veku dočekuju nove izbeglice s pokrivačima, odećom, hranom i vodom. Pružaju im konkretnu, materijalnu utehu, makar tog prvog dana nakon iskrcavanja. Kasnije, nažalost, ti ljudi bivaju poslati dalje u Moriju, ogroman i pretrpan kamp u kojem je zgurano oko 20 hiljada ljudi.
“Mi primamo ljude već pet godina. Dolaze tu, evo tamo, pogledajte, pristaju po celoj obali. Videćete svuda ostatke od vatre koju zapale kad stignu”, kažu lokalci.
Dvoje stanovnika ovog neobičnog mesta bilo je nominovano za Nobelovu nagradu za mir. Ribar Stratos Valiamos i sada 85-godišnja Emilia Kamvisi su zbog svojih napora u pomaganju izbeglicama još u 2016. zaslužili ovu prestižnu nominaciju. Ipak, vremena se menjaju.
“Postalo je teže zadnjih nedelja. Neki ljudi na Lezbosu se više ne usuđuju da pomažu, boje se. Neki volonteri su se evakuisali s ostvra, ja ne bih smeo ni da razgovaram s medijima”, rekao je jedan pripadnik međunarodne organizacije koji je zamolio da ostane anoniman.
George Evagelu, vlasnik lokalnog restorana, potvrdio je da se poslednjih meseci situacija promenila.
„Dosad su često dolazili Sirijci, ali u zadnje vreme, zadnja tri meseca, sve je više ljudi iz Avganistana, Ugande, Konga… Malo je ljudi iz Sirije. Smanjio se i broj dolazaka, sad dolaze samo nekoliko puta nedeljno. Mi im pomažemo koliko možemo. Svi ljudi u ovom selu pomažu svim izbeglicama. Dajemo im odeću, hranu, vodu, dajemo im da se ugreju. Pružamo im drugačiji tretman. Dok ih ne odvedu u Moriju. U Moriji je teško“, ispričao je ugostitelj.
Dimitris Aktipis, fotograf i preduzetnik sa Zakintosa, vidi potencijalno rešenje trenutne krize.
„Što se mene tiče, rešenje je zaustavljanje rata i otvaranje granica. Ali to je samo moje mišljenje. opšti stav Grka po ovom pitanju je da je nužno konačno rEšenje. Izbeglice će dolaziti. Dolaze već pet godina i dolaziće i dalje. I oni koji beže iz rata i oni koji beže iz ekonomskih razloga. Grčka, koja bi trebalo da im bude usputna stanica jer oni žele da idu u Nemačku, Francusku ili Skandinaviju, ostaje u poziciji da mora da ih drži dalje od Evrope. Druge evropske države su zatvorile svoje granice. I šta sada? Imate konzervativnu vlast i pojedine političare koji se ponašaju kao fašisti. Imate i Evropsku uniju koja ne nudi konkretno rešenje. Na kraju ostaju ljudi između te dve vatre. Grčkoj je potrebna pomoć od Evrope. Neće se situacija rešiti bez toga“, smatra Dimitris.
Sudeći po uznemirujućim snimcima i izveštajima s granica i kampova, situacija je daleko od rešenja.
