Kako je hrvatski kritičar video „Daru iz Jasenovca“

Svet 21. feb. 202117:05 > 17:14
Podeli:
Foto: Boris Scitar/PIXSELL , Promo

"Reditelj je pogrešio kad je gurnuo film na takmičenje za Zlatni globus i Oskara jer se našao u društvu kojem ne pripada."

Piše za Jutarnji list: Nenad Polimac

Ko zna hoćemo li ikad saznati razlog zbog kojeg je ratni spektakl „Dara iz Jasenovca“ mnogo pre najavljene bioskopske premijere (22. aprila, na godišnjicu proboja preživelih logoraša, mahom muškaraca) premijerno prikazan u subotu uveče na RTS-u?

Pročitajte još:

Dosad smo samo jednom imali takav primer u istoriji zemalja bivše Jugoslavije, a bilo je krajem 1999. kad je skupi „Četverored“ Jakova Sedlara umesto u bioskopima završio na državnoj televiziji popraćen sloganom: „Pogledajte šta će vam se dogoditi ako glasate za komuniste!“. Progurao se taj i na repertoar, ali ne u glavne bioskope, a kako ta ne bi zjapila prazna, stotinjak ulaznica je uoči premijere podeljeno omladini HDZ-a. Naivno je bilo očekivati da će film uticati na politiku, pa je ta stranka, koja je devedesetih premoćno vladala Hrvatskom, na izborima uverljivo poražena.

Kod „Dare iz Jasenovca“ slučaj je nešto drugačiji. Koliko znam, film o zloglasnom ustaškom logoru trenutno ne predstavlja ništa u ionako stalno zategnutim srpsko-hrvatskim odnosima, osim još jednog uzvičnika na postojeće vrlo loše stanje, ali problem je možda nešto drugo. Srpska je država uložila veliki novac u „Daru iz Jasenovca“, eksplicitna brojka na srpskoj Vikipediji je tri miliona evra, a na onoj na engleskom jeziku tri miliona i šesto hiljada dolara (Filmski centar Srbije, koji figurira kao koproducent, mogao je pridodati tek jednu desetinu tog iznosa), shvatila je to kao svoj proboj na svetsko filmsko tržište, s važnim političkim predznakom.

Slatkorečivi reditelj Predrag Antonijević uverio ih je da film ima šanse za Oskara i Zlatni globus, valjda je to potkrepio svojim dobrim vezama u Holivudu (nekad je to zaista bilo tako, budući da mu je Oliver Stoun producirao „Spasitelja“ iz 1998.), istina, našao je „Dari iz Jasenovca“ američkog distributera, 101 Studio (serija „Yellowstone“ s Kevinom Kostnerom), što nikad nije baš jednostavno, ali to je bilo sve što je i uradio. Podrška američke kritike je izostala, bilo je i pozitivnih recenzija, ali dva najuticajnija, „Variety“ i „Los Angeles Times“, ocenila su film izrazito negativno, naglasivši da je u pitanju antihrvatska, antikatolička i prosrpska propaganda.

Foto: Promo

Dogodilo se ono što smo očekivali, „Dara iz Jasenovca“ najpre nije izborila nominaciju za Zlatni globus za najbolji strani film (iako konkurencija nije bila preterano jaka), a zatim se nije probila ni na proširenu listu filmova koji će se takmičiti za najbolje međunarodno ostvarenje: nikakvo čudo, ušli su bosanski „Quo vadis, Aida?“ Jasmile Žbanić i ruski „Dragi drugovi“ Andreja Končalovskog, koji se takođe bave pokoljima organizovanim od strane države, ali su to sveli na metaforu.

Nacionalna katastrofa

Nije to kao u poljskom filmu „Wolyn“ koji se bavi tenzijama između Poljaka i Ukrajinaca za vreme Drugog svetskog rata, ali toliko klanja u dva i po sata filma zaista je teško izdržati. Srpski mediji su izostanak nominacija shvatili kao nacionalnu katastrofu, da su mogli, obrušili bi se teškim kaznama na drske strane kritičare i stvorili su atmosferu da je svet opet protiv njih, kao i devedesetih kad su im proglasili sankcije i organizovali bombardovanje NATO-a.

Foto: Promo

Malo ih je utešilo što je film imao pristojan start u američkoj distribuciji, ali igra u vrlo malom broju bioskopa, što je „Pirova pobeda“. U odnosu na njega „Gospa“ Jakova Sedlara je mnogo bolje prošla, iako je imala vrlo lošu distribuciju. Možda je to razlog emitovanja na RTS-u, da se uveri javnost kakvim je nepravdama bio izložen navodno sjajan srpski film i podari nezadovoljstvo široke publike protiv svega što je izvan granica njihove države.

„Dara iz Jasenovca“ nije daleko od „Wolyna“, pogotovo ne u početku. Naslovna junakinja ima deset godina (igra je neprofesionalna glumica Biljana Čakić), i deo je povorke koje ustaše odvode u nepoznatom smeru. Devojčica se čudi zašto s njima nisu i njihove komšije Hrvati, koji rade u polju oko njih, kad izgledaju isto kao i oni, međutim, ti bar pomognu Srpkinji koja je svesna da će joj ustaše ubiti dete i pristanu da ga sakriju. Već na železničkoj stanici Dari postaje jasno šta je čeka, ustaša fra Miroslav Filipović Majstorović (neprepoznatljivi Vuk Kostić) ne dopušta da se u voz za Jasenovac ukrcaju stari i nemoćni i kasnije kroz prozor železničke kompozicije koja odmiče ona gleda kako likvidira jednog po jednog izdvojenog nesretnika.

Foto: Promo

Srbosek

U Jasenovcu započinje orgija krvoprolića, zapovednik logora Maks Luburić (Marko Janketić) organizuje „muzičko veče“, logoraši praćeni muzikom na brzinu sklepanog orkestra trče u krug i kad im ustaša naredi da se zaustave, moraju da sednu na prvu slobodnu stolicu. Onaj ko ostane bez mesta, biće pogubljen „srbosekom“, posebnim nožem smišljenim za ubijanje zarobljenika, i tako unedogled.

Problem je što sve to nije najveštije režirano, jedva vidite srbosek na delu, što umanjuje efekt: kad se već zalećete u horor efekte, pokušajte da ih prikažete kako treba. Nakaradno deluje takođe loše režirana scena u kojoj se ustaša i njegova devojka u uniformi tako uzbude od svog tog nasilja, da moraju na seks u obližnji automobil.

Izrazito ekstremnog nasilja više nema, Dara ostaje bez majke i starijeg brata i mora da se brine o mlađem bratu koji nema ni dve godine i stalno plače jer je gladan i bolestan. I dalje vlada atmosfera straha, nadzornici povremeno nekoga smaknu, ali krajnje proizvoljno, tako da to dramski ne proizvodi lični emocionalni učinak, a nakon što upoznate sve likove i prostore u logoru, počinje da se provlači monotonija. Ne može se priča graditi na zlim ustašama i nemoćnim Srbima, treba tu nekakva gradacija, razigrana fabula kakvu je Antonijević imao u „Spasitelju“.

Dara iz Jasenovca
Foto: Promo

Da ne spominjemo legendarni „Deveti krug“ Franceta Štiglica (1960.), pa i „Kozaru“ Veljka Bulajića (1962.), u kojoj se ustaše ne spominju jer međunacionalni sukobi kao da nisu postojali. Bez osobitih naznaka uvode se i likovi koji su došli u logor da spasu decu, poput Diane Budisavljević (nju igra Sanja Moravčić, glumica iz Subotice), tako dobro predstavljene u filmu Dane Budisavljević pre dve godine ovenčanom pulskom Zlatnom arenom, tako da kad se film završi ostaje osećaj tuposti. Posebno je nespretna dosetka da likovi koje ustaše ubiju najpre uđu u nekakav zimski prostor i završe u vagonu, sličnom onome kojim nas je Branko Ivanda plašio u ne baš dobrom filmu „Lea i Darija“.

Društvo kojem ne pripada

Antonijević je pogrešio kad je gurnuo film na takmičenje za Zlatni globus i Oskara, jer se našao u društvu kojem ne pripada: Nije to izdanak „world cinema“ koji tamo prosperira, pre provincijalni učinak (uzgred, vrlo često na solidnom zanatskom nivou koji je, recimo, našem „Četveroredu“ nedostupna) što svodi račune u ni danas razrešenim nacionalnim sukobima. Je li to antihrvatski film? Pre bi se mogao proglasiti antiustaškim, što je krajnje legitimno, ali zanima jedino publiku s ovih prostora.

Antikatolicizam je već problematičniji, tek da se prisetimo, i Stepinac se bunio protiv dela sveštenstva koje je pristalo uz ustaše, nekakvog odmaka u svemu tome je ipak trebalo biti, a značajne su reči mladog Marka Janketića (da podsetimo, glumi Maksa Luburića) koji je u beleškama sa snimanja spomenuo da treba praviti filmove o tuđim, ali i o svojim gresima.

 

 

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar