Otkako je počeo rat u Ukrajini, kruže priče o ruskim kampovima za filtriranje na teritoriji samoproglašene Donjecke Narodne Republike u kojima se vrši ispitivanje Ukrajinaca. Brojni građani koji su preživeli ratne strahote, pa i boravak i ispitivanje u tim kampovima sada govore o svojim dramatičnim iskustvima.
U vreme kada je na Olenu došao red za ispitivanje, ona je već provela tri nedelje gladujući, na hladnoći i spavajući na podu. Uprkos tome, ruski oficir joj neredio da skine bluzu rade inspekcije, što je ona smatrala najgorom sramotom u svom iskustvu bežeći iz doma u Marijupolju u Ukrajini.
„Modrice na ramenima mogu da znače da ste snajperista“, opisuje Olena svoje iskustvo iz kafića u Tbilisiju u Gruziju, gde je pobegla. Bila je užasnuta, prenosi Gardijan.
„Rekla sam mu da ovog avgusta punim 60 godina. Kako bih mogla da budem snajperista“, dodala je. Međutim, činilo se da oficira nije bilo briga.
At one Russian "filtration camp," a man was found to have a keyring with the Ukrainian coat of arms. "Four guards then beat the man savagely with batons and kicks to the head before throwing him outside in sub-zero temperatures without a coat or hat." https://t.co/qDHAM1VBHp
— Kenneth Roth (@KenRoth) June 13, 2022
„Ionako ne nosim naočare. Skini svoj gornji deo sada“, rekao joj je.
Priče poput Olenine iz logora za filtriranje u Nikolskeu, u samoproglašenoj DNR, uobičajene su među sve većim brojem ukrajinskih izbeglica koje se sada nalaze u Gruziji. Od početka ruske invazije na Ukrajinu, procenjuje se da je 20.000 Ukrajinaca ušlo u Gruziju, od kojih su mnogi stigli iz Rusije preko gruzijske severne granice sa planine Kazbegi.
U nemogućnosti da pobegnu iz gradova koje je okupirala Rusija, kao što su Marijupolj i Herson na zapadu, na teritoriju koju drže Ukrajinci, mnogi ostaju pred stašnom dilemom: ostati u opkoljenom gradu ili pobeći u zemlju koja je uništila vaš dom.
Da bi ušli u Rusiju, mnogi Ukrajinci prolaze kroz takozvane kampove za filtriranje, proces tokom kojeg ih fotografišu, ispituju, uzimaju im otiske prstiju i ispituju sadržaj njihovih telefona. Muškarcima je naređeno da se skinu do donjeg veša, a njihova tela potom pregledaju kako bi utvrdili da li imaju tetovaže povezane za ukrajinskim nacionalističkim grupama. Sve ih pitanju da li su služili u ukrajiskoj vojsci ili znaju nekoga ko je u vojsci.
Tokom ispitivanja Olene, ona se prisetila kako je stražar koji je ispitivao čoveka za susednim stolom pronašao privezak za ključeve za likom ukrajinskog grba. Četiri stražara su zatim žestoko pretukla čoveka pendrecima i nogama u glavu, pre nego što su ga izbacili napolje na temperaturi ispod nule bez kaputa i šešira.
Filtracioni logori su postavljeni u gradovima i selima uglavnom u DNR. Ukrajinci koji autobusima beže iz Marijupolja često nesvesno stižu u kampove za filtriranje, jer im je rečeno da će ih umesto toga odvesti u gradove pod kontrolom Ukrajine. Nakon dolaska, obično im nije dozvoljeno da napuste grad.
Filtriranje se obično završava na jedan od dva načina: ili prođete ispitivanje i uruče vam mali, pečatirani papir sa potpisom nadzornog službenika ili ćete biti zadržani na daljem ispitivanju.
Kampovi zauzimaju škole, domove kulture, sportske sale i druge javne zgrade. Uslovi su često loši, a kampovi loše ogranizovani. Ljudi poput Olene, koja je putovala sa svojom sestrom Tamarom (65) i Tamarinim mužem (70), spavali su na podu, a zatim na kartonskoj kutiji. Prvih nekoliko dana kantina je nudila jedan obrok dnevno. Tada su Rusi zatvorili kantinu pa su im rekli da se sami snađu za hranu.
Za Maksima i Juliju iz Marijupolja, filtriranje je takođe teško, iako su imali sreće što im je ponuđena kuća za boravak u blizini koja je pripadala jednom od Maksimovih drugova iz razreda. Proveli su skoro mesec dana čekaju da budu „filtrirani“ u Mangušu.
„Naš broj u redu je bio 347. Uđete i pitate koji je broj danas i shvatite da se broj smanjio za samo dva ili tri. Zašto je tako sporo? Sam proces traje oko 30 minuta“, rekao je.
Nakon što je Maksim rekao da im ponestaje insulina zbog Julijinog dijabetesa, njihovo čekanje je ubrzano i tog popodneva su filtrirani. Čekajući u hodniku, videli su čoveka u uniformi ukrajinske vojske kojeg isputuju na kolegima sa rukama vezanim na leđima.
Drugi navode kraće vreme čekanja, a neki Ukrajinci provedu samo dan ili dva u kampovima za filtriranje i onda nastave dalje putovanje u Rusiju. Igor i Valentina (29) iz Marijupolja, prijavili su da su filtrirani u roku od šest sati od dolaska u Nikolske.
„Činjenica da je moja žena bila u devetom mesecu trudnoće i da smo morali da stignemo u bolnicu, što je pre moguće, verovatno je pomogla da se stvari ubrzaju“, rekao je Igor.
Ukrajinci koji su kasnije pobegli u Gruziju izbegli su navodno rasprostranjene prisilne deportacije u ruske gradove. Jedna žena, Žana, ispričala je kako je njena porodica neprimećeno izašla na zadnja vrata centra za filtriranje nakon što je čula kako policajac govori da će ona, njen muž i mali sin biti deportovani na rusko ostrvo u blizini Japana.
Samo sa migracionim karticama, ali ne i sa papirima za filtriranje, Žana i njena porodica su putovali autobusom od Novoazovska do ruskog Taganroga. Iz Taganroga su putovali vozom do Vladikavkaza i prešli su u Gruziju kombijem preko granice u Kazbegiju.
PROČITAJTE JOŠ:
Drugi kažu da je informisanje o kontkretnim planovima za odlazak u određeni ruski grad bilo dovoljno da bi im dozvolili da samo prođu do Rusije, a zatim i do Gruzije.
„Morate im reći da želite da ostanate i živite u Rusiji, a onda će vas ostaviti na miru“, kaže Maksim.
Mnogi Rusi koji su sada u Tbilisiju čekaju vreme da se vrate kući u Ukrajinu.
„Moje kumče je još uvek u Marijupolju i poslala mi je fotografije sa krstovima zabodenim u zemlju svuda. Grobov su čak i u našim dvorištima“, kaže Olena.
„Želim da idem kući, ali to znači negde u Ukrajini koja nije okupirana od strane Rusa“, dodala je.
BONUS VIDEO: Snimci iz drona – Bombardovanje Marijupolja
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Pratite nas na Google News
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar