Otkada je Horhe Bergoljo stupio na čelo Vatikana svima je bilo sasvim jasno da taj novi papa - obaška što je prvi Latinoamerikanac i jezuita i još mnogo šta na tom mestu - neće biti ne samo kao prethodni, već kao nijedan drugi pre njega.
Pročitajte još:
Njegove reči koje su pre koji dan obišle čitav svet tek su poslednje svedočanstvo papine avangarde kao crkvenog čoveka – u knjizi razgovora koja je objavljena nedavno u Italiji govorio je da su kulinarska i seksualna zadovoljstva „jednostavno božanska“ i da „zadovoljstvo dolazi direktno od Boga“, da ono „nije ni katoličko, ni hrišćansko, ni nešto treće, jednostavno je božansko“.
Potpuna je suprotnost „licemernom moralu“ koji ne prepoznaje pojam zadovoljstva, rekao je papa, i koji je postojao u istoriji Кatoličke crkve, dok je zapravo „pogrešno tumačenje hrišćanske poruke“.
Pre toga poručivao je vernicima da se uzdrže od ogovaranja jer je to „gora kuga od koronavirusa“, rekao da bi bilo stvarno pretužno da vakcinu dobiju samo bogati, a svet je osvojio i kada je imenovao šest žena na visoke pozicije u vatikanskoj administraciji.
Posle šokantne ostavke Benedikta XVI 2013. godine, otpočela je konklava na kojoj je prisustvovalo 115 kardinala. Drugog dana konklave, u petom izbornom krugu, kardinal Horhe Mario Bergoljo – koga su zbog godina i promenljivog zdravlja smatrali autsajderom – dobio je dvotrećinsku većinu i izabran za 266. pontifika.
Njih dvojica jesu različiti u mnogo čemu. Bendikt je voleo crvene cipele i briselske kragne, a Franja nosi običnu belu odoru i oko vrata krst od čelika. Benedikt je bio papa iz Evrope, zemalja Zapada. Papa Franja prvi je papa iz tzv. novog sveta iz Latinske Amerike i pri tome „naklonjen“ promenama.
Vrlo slikovit prikaz krajnje neobične konklave sa neočekivanim ishodom nudi film vredan Oskara snimljen prošle godine, „Dvojica papa“, inspirisan upravo činjenicom da prvi put u sedam vekova Katolička crkva ima dvojicu živih papa.
Benedikt svira klavir, a Franja je strastveni navijač i prava je radost slušati kako dvojica moćnih crkvenjaka raspravljaju o različitim pogledima na katoličanstvo, priznaju svoje duhovne sumnje, šale se o Bitlsima, traže iskupljenje jedan od drugog i na kraju zajedno piju pivo – samo dvojica starih papa koji gledaju fudbal sa kauča.
Te skoro talmudske rasprave su plod maštovitih scenarista, ali zaista utelovljuju sučeljavanje njihovih politika – Benediktovu tradicionalističku, onu koja se pokorava doktrini i štiti je, dok je druga, Franjina, otvorena ka modernom svetu, saosećajna i fleksibilna.
Godinu dana ranije, o Franji kao licu progresivne Crkve koja konačno menja kurs – ili makar nastoji da to učini – film je snimio i kultni nemački reditelj Vim Venders. Pozicija pape Franje u pop kulturi i njegova prisutnost po sebi su dokaz njegove različitosti.
U dokumentarnom filmu „Papa Franja: Čovek od reči“, Venders je nedvosmisleno pokazao koliko je papa Franja drugačiji duhovnik. On ima skroman auto, „fijat pandu”, poznato je već da odbija vožnje limuzinama. Voli da pokaže da nam luksuz nije potreban, da nam nisu potrebni simboli bogatstva. Izuzetno je skroman. On je čovek koji zaista živi ono što govori, kako je Venders kasnije rekao.
Sedmog avgusta 2013. godine, oko devet sati uveče, četrdesetogodišnjem Italijanu Mikelu Feriju zvoni telefon. Već drugi put tog dana neko ga zove sa nepoznatog broja. „Prekasno za prodavce, možda neko stvarno traži mene“, pomišlja. Sutradan odlučuje da odgovori na uporne pozive. „Zdravo, Mikele, ovde papa Franja“, čuje i ubrzo mu je jasno da je na drugom kraju žice zaista prvi čovek Rimokatoličke crkve. Mesec dana ranije Mikelov brat je nastradao u pljački benzinske pumpe. Bila je to jedna u nizu tragedija koje su zadesile ovu porodicu. Očajan, Feri je napisao pismo papi u kojem kaže da nikada neće moći da oprosti ubicama svog brata.
„Kazao je da je plakao dok je čitao moje pismo i da će se moliti za mene, mog brata i moju porodicu. Onda je pitao da li bi mogao da razgovara i sa mojom majkom. Mogao sam da čujem kako zapisuje brojeve dok sam mu diktirao njen telefon. Pozvao ju je nekoliko dana kasnije „, ispričao je Feri.
Slično se dogodilo i jednoj razvedenoj Italijanki koja je odlučila da rodi dete bez podrške partnera koji ju je nagovarao na abortus. Nakon pisma papi u kojem izražava strah da će je Crkva odbaciti, bila je takođe iznenađena neuobičajenim telefonskim pozivom iz Vatikana. Papa Franja je ponudio da lično krsti bebu.
Ovi slučajevi nisu usamljeni. Primera je mnogo, a ljudi su duboko dirnuti.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare