Pre godinu dana ozareni Volodimir Zelenski ušao je u sedište svog izbornog štaba uz pesmu iz popularnog televizijskog sitkoma u kojem je igrao slučajnog predsednika. Konfete su letele i prolomio se aplauz njegovih pristalica. Upravo je pobedio na izborima za predsednika Ukrajine sa 73 odsto glasova, što je najbolji rezultat u istoriji te zemlje.
Taj trenutak je uhvaćen u 50-minutnom filmu koji je njegova kancelarija objavila 21. aprila, na godišnjicu izbora. Film, pre PR hvaljenje nego dokumentarac, povremeno podseća na njegov sitkom i baca nekritičko svetlo na prvu godinu Zelenskog na funkciji, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
U stvarnosti, prva godina od izbora 42-godišnjeg glumca komičara bila je ispunjena usponima, padovima i preokretima, uz dosta ozbiljnih kritika na račun njegovog vladanja koje dolaze od birača i međunarodnih posmatrača, a da se ne spominje i niza njegovih protivnika.
Zelenski se suočio s brojnim skandalima i njegova zemlja bila je upetljana u pitanja od impičmenta američkog predsednika Donalda Trampa (Trump) – uglavnom zbog telefonskog razgovora dva lidera u julu 2019. godine – do obaranja aviona Jukrejn internešnal erlajnsa (Ukraine International Airlines) PS752 u januaru u Iranu.
Takođe je, između ostalog, nasledio rat na istoku Ukrajine sa separatistima koje podržava Rusija, istrajnu korupciju i snažan uticaj ukrajinskih oligarha.
Pa, kako je zasad prošao?
„Moglo je biti i gore“, kaže Volodimir Jermolenko, glavni urednik informativnog sajta Jukrejnvorld (UkraineWorld) i direktor analitike u Internjuz Jukrejn (Internews Ukraine). „Zelenski je na položaj došao potpuno nespreman i suočava se s neviđenim izazovima“.
Godinu dana pošto je Ukrajina izabrala političkog novajliju da vodi zemlju s oko 40 miliona ljudi, RSE razmatra neke od tih izazova i kako stručnjaci ocenjuju rad Zelenskog: da li je ispunio predizborna obećanja i kako upravlja aktuelnom krizom korona virusa.
Kada je položio zakletvu u maju 2019. godine, Zelenski je takođe nasledio ulogu vrhovnog komandanta ukrajinskih oružanih snaga i iscrpljujući rat protiv proruskih separatista koji drže delove regiona Donjeck i Luganska koji su poznati kao Donbas. Više od 13.000 ljudi je ubijeno od početka borbi u aprilu 2014. godine.
Jedno od dva glavna obećanja Zelenskog bilo je okončanje rata, što je cilj čije su ostvarenje, prema anketama, Ukrajinci želeli vide više od bilo čega drugog.
„Pokazao je stvarnu spremnost za okončanje rata. To je dobra stvar“, kaže Jermolenko. „I svet je to takođe video – da je stvarna (želja za mirom) na strani Ukrajine, a ne Rusije“.
Tokom čitavog mandata Zelenskog, Kijev i zapadni zvaničnici kažu, Rusija je nastavila da dostavlja novac, vojnu opremu i borce na istok Ukrajine.
„Ali Zelenski je takođe pokazao naivnost, misleći – ili pretvarajući se da misli – da je lako završiti rat s Rusijom“ i da će biti dovoljna dobra volja, dodaje Jermolenko. „Sada vidi da to nije slučaj“.
Zelenski i ruski predsednik Vladimir Putin prvi put su se sastali u decembru u Parizu. Dva lidera razgovarala su o načinima da se potencijalno rat privede kraju, ali su njihove pozicije ostale udaljene.
Ipak, kaže Volodimir Fesenko, direktor Penta centra iz Kijeva, Zelenski je pronašao načine da ostvari određeni napredak. Sam sastanak Zelenskog i Putina bio je pozitivan znak, jer je „pregovarački proces za rešavanje sukoba u Donbasu tri godine bio u ćorsokaku“.
On takođe ukazuje na tri velike razmene zarobljenika, povlačenje trupa s tri lokacije na liniji između teritorije pod kontrolom vlade i teritorije pod kontrolom separatista, kao i na završetak važnog civilnog mosta u gradu Stanica Luganska na liniji fronta.
Direktorka kijevskog istraživačkog Centra Nova Evropa Aljiona Hetmančuk kaže da „glavna stvar“ nije ono što je Zelenski uspeo da uradi po pitanju rata, već ono što nije uradio: „Nije postigao mir pod ruskim uslovima“, što bi većini Ukrajinaca bilo neprihvatljivo.
U video filmu povodom godišnjice, Zelenski kaže da je „siguran“ da će okončati rat tokom svog predsedničkog mandata i da će uvesti promene, ako njegove trenutne taktike ne urode plodom.
Na listama želja Ukrajinaca, iza okončanja rata nalazi se iskorenjivanje korupcije, pokazuju ankete. Kada je Zelenski izabran, obećao je „pobedu nad korupcijom“ – cilj za koji je rekao da će biti težak, ali i ostvariv pošto je u julu postao prvi predsednik koji je dobio parlamentarnu većinu.
Ukrajina se borila s ukorenjenom korupcijom koja je praznila blagajnu zemlje otkad su njene težnje za nezavisnost pomogle raspadu Sovjetskog Saveza 1991. godine. U okviru te borbe, Zelenski se založio za sprovođenje sveobuhvatne „deoligarhizacije“ zemlje.
Godinu dana kasnije, međutim, kritičari kažu da se to nije dogodilo – ili bar ne u obećanoj meri.
„Očekivalo se da će Zelenski nadgledati brza i masovna hapšenja korumpiranih zvaničnika i političara, kao i poznatih biznismena“, kaže Fesenko. „Ali ukrajinska policija i pravosudni sistem su vrlo spori i nedovoljno efikasni“.
„Manjak značajnih rezultata u borbi protiv korupcije izazvao je veliko nezadovoljstvo (među Ukrajincima)“, dodaje on.
Kritičari ukazuju na otpuštanje Ruslana Rjabošapke, prvog državnog tužioca pod Zelenskim, kao jednu od glavnih izvora zabrinutosti. Rjabošapka, koga su mnogi smatrali nezavisno orijentisanim reformatorom, otpušten je početkom marta, a zamenila ga je Irina Venediktova, bliska saradnica Zelenskog koja je radila u njegovom izbornom štabu.
U svojim prvim nedeljama na funkciji, Venediktova je podigla optužnice protiv bivšeg predsednika Petra Porošenka i istaknute aktivistkinje i bivše poslanice Tatjane Čornovil, za šta kritičari tvrde da je politički motivisano.
Zelenski se takođe mučio da oslabi uticaja Igora Kolomojskog, tajkuna koji je vlasnik televizijskog kanala koji je emitovao popularni sitkom bivšeg glumca i koji je barem delimično zaslužan za podizanje njegovog profila.
Kolomojski se žestoko borio da mu se vrati njegova bivša PrivatBanka. Ukrajinska vlada nacionalizovala je tu banku 2016. godine da bi je spasila od kraha pošto su regulatori u njenim računima našli rupu od 5,5 milijardi dolara.
Među pozitivnim antikorupcijskim merama koje je Zelenski uspeo da uvede je obnova krivične odgovornosti za nezakonito bogaćenje, kaže Fesenko. „Doneseno je više drugih odluka za borbu protiv korupcije, od kojih su neke veoma populističke. Na primer, novčane nagrade za informacije o korupciji“, dodaje on.
Hetmančuk kaže da su mnoge pristalice Zelenskog očekivale da će videti „više pravde“ u slučajevima u kojima su počinjeni ozbiljni zločini, uključujući zaostale slučajeve povezane s Euromajdan protestima u kojim je 2014. s vlasti oteran Moskvi naklonjen predsednik Viktora Janukovič, kao i u vezi s ratom u Donbasu.
„Ali Zelenski nije uspeo“, kaže ona. „Nedostatak vladavine zakona i dalje je glavni unutrašnji izazov Ukrajine, dok je ruska agresija glavni spoljni izazov“.
Zelenski je, dodaje Hetmančuk, „održao neka“ od svojih obećanja u vezi s borbom protiv korupcije, „poput ukidanja imuniteta (poslanicima), ali definitivno nedovoljno“.
Mada smatra da su ovlašćenja Zelenskog ograničena po pitanju ljudskih prava, direktorka kancelarije Amnesti internešnala (Amnesty International) za Ukrajinu Oksana Pokalčuk kaže da treba uzeti u obzir njegov politički uticaj i činjenicu da njegova stranka ima ogromnu većinu u parlamentu. Ona i drugi aktivisti za ljudska prava razočarani su predsednikovim postupcima na tom frontu.
„Predsednik Zelenski mogao je da podnese predlog zakona o ratifikaciji Istanbulske konvencije o nasilju nad ženama i devojčicama“, objašnjava ona. „Iako je Ukrajina u poslednjih nekoliko godina postigla izuzetan napredak u vezi s tim, trenutni pristup i dalje ne daje kohezivan i humani sistem koji ima za cilj da zaštiti žrtve porodičnog i rodno zasnovanog nasilja i da na prvom mestu spreči takvo nasilje“.
Zelenski se nije bavio nekažnjivošću za napade motivisane mržnjom, kao i za napade na novinare i aktiviste, što je takođe dugogodišnji problem u Ukrajini, dodaje Pokalčuk. „Iako predsednik nema ovlašćenja da obezbedi efikasne istrage, njegovu ulogu u određivanju kursa za rešavanje tog problema i osudu nasilja ne treba umanjivati“.
Pokalčuk je ukazala na neke „hvaljene uspehe“, poput oslobađanja režisera Olega Sencova i drugih Ukrajinaca koje je držala Rusija.
Međutim, „prava jedne grupe zamenjena su za prava druge grupe, kada je ključni osumnjičeni za obaranje aviona (Malejža erlajnsa – Malaysia Airlines MH17) predat Rusiji i kada je pet bivših policajaca za suzbijanje nemira osumnjičenih za ubistva Euromajdan demonstranta predato separatistima koje podržava Rusija“, kaže ona.
Fesenko kaže da nije bilo „značajnih promena u spoljnoj politici“ u prošloj godini. „Zelenski je zadržao prozapadnu i proevropsku spoljnu politiku Ukrajine“ koju je Porošenko postavio, kaže on. „Istovremeno, (Zelenski) je počeo da obraća više pažnje na pregovore s Rusijom“.
Posebno, on navodi pregovore s Moskvom krajem 2019. o tranzitu ruskog gasa preko Ukrajine u Evropsku uniju. „To će omogućiti Ukrajini da godišnje dobije oko 2,5 milijardi dolara kao tranzitnu taksu“. Pored toga, Rusija je pristala da Ukrajini plati 2,9 milijardi dolara kako je naloženo arbitražnom presudom u Stokholmu.
Možda najistaknutiji među mnogim spoljnopolitičkim izazovima Zelenskog bio je razvoj događaja oko odluke Predstavničkog doma SAD o impičmentu Trampa, koga je Senat u februaru oslobodio optužbi za zloupotrebu ovlašćenja i ometanje pravde.
Hetmačuk kaže da je taj „neviđeni izazov“ za Zelenskog i Ukrajinu imao trajne posledice na odnose s Vašingtonom. „U Kijevu postoje sumnje da li još možemo da se oslanjamo na SAD kao našeg političkog saveznika“, kaže ona.
Fesenko, međutim, tvrdi da drama s impičmentom ima malo trajnih posledica po Ukrajinu. Skandal je „više uticao na američku politiku nago na spoljnu politiku Ukrajine“, kaže on i navodi posetu Ukrajini američkog državnog sekretara Majka Pompea (Mike) u januaru kao znak nastavka bliskih odnosa dve zemlje.
Zelenski je u telefonskom razgovoru s američkim predsednikom u julu 2019. obećao da će razbiti stari ukrajinski sistem, koristeći Trampove reči „isušivanje močvare“.
Deo toga je značilo dovođenje, kako je Zelenski rekao, „novih lica“. Mnogi od njih bili su njegovi bliski lični prijatelji ili lojalisti koji su radili u njegovom predizbornom štabu. Neki od njih su mlade tehnokrate, poput bivšeg premijera Oleksija Hončaruka. A drugi, poput njegovog bivšeg šefa kabineta, Andrija Bohdana, zapravo su bila starija lica koja su radila u prethodnim administracijama, uključujući i Janukovičevljevu.
Na kraju, „nova lica“ nisu uspela, a prva vlada Zelenskog je otpuštena i zamenjena.
Zelenski u filmu kaže da će nastaviti kadrovske promene u kabinetu sve dok Ukrajina ne dobije „savršenu vladu“.
Kako će istorija gledati na Zelenskog, ostaje da se vidi – odslužio je manje od petine svog predsedničkog mandata. Mnogo zavisi od toga šta može da postigne do 2024. godine (rekao je da planira samo jedan petogodišnji mandat), kažu stručnjaci.
Iako mu je popularnost pala s istorijske 70-procentne podrške koju je nekada imao, ankete pokazuju da je njegov rejting iznad rejtinga svih njegovih prethodnika.
„Generalno, posle prve godine na funkciji, Zelenski se ne pojavljuje kao najefikasniji ukrajinski predsednik“, kaže Hetmančuk. „Ali definitivno nije katastrofa kakvu su predviđali mnogi njegovi protivnici i kako pokušavaju da ga predstave „.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar