Parlamentarni izbori koji su zakazani za 30. avgust će biti jedanesti od uvođenja višepartizma u Crnoj Gori. Po mnogo čemu će ovi izbori biti drugačiji od prethodnih deset, a to se najbolje vidi ako se osvrnemo na ono što su dosadašnji izborni ciklusi bili.
O tridesetogodišnjoj istoriji crnogorskih izbora prenosimo u celosti tekst „Nikad pošteno“ glavnog i odgovornog urednika Vijesti Srdana Kosovića.
Prvi višestranački izbori za Skupštinu održani su nakon AB revolucije i u predvečerje rata, u decembru 1990. godine i na njima je pobedio Savez komunista Crne Gore (SKCG), stranka koja je kasnije promenila ime u Demokratsku partiju socijalista (DPS).
Ta stranka je u tim okolnostima očekivano osvojila više od 171 hiljadu glasova, odnosno 83 od 125 poslaničkih mesta.
Osim SKCG u parlament su ušli Savez reformskih snaga Jugoslavije (SRSJ) sa 17, Narodna stranka (NS) s 13 i Demokratska koalicija savez muslimansko-albanskih stranaka s 12 poslaničkih mesta.
Kampanja je bila više nego prljava, a AB-ovci su projektovali mržnju isijavajući je sa svih državnih medija koji su joj bili pod kontrolom. Kampanja protiv reformista bila je do te mere jaka da lideru reformista, saveznom premijeru Antu Markoviću, aktivisti Saveza komunista nisu dozvolili ni da ruča u Virpazaru.
Zanimljivo je da pučisti iz AB revolucije, kada su preuzeli vlast, nisu imali u planu parlamentarnu demokratiju, čak je sadašnji predsednik Crne Gore Milo Đukanović govorio da će se narod na referendumu izjasniti o tome da li da se dozvoli višepartijski sistem. Njihov politički otac Slobodan Milošević zalagao se za višestranački sistem u okviru Socijalističkog saveza radnog naroda, pa su zato izbori u obe republike održani nakon svih ostalih u SFRJ.
Izbori s mehanizmima jednopartijskog sistema kontrole institucije i medija, biračkog spiska i svega ostalog nisu bili ni slobodni ni ravnopravni, a ni pošteni, što će ostati ključne karakteristike i svih narednih u tri decenije, u kojima će se neki komunistički alati kontrole zameniti endemskom korupcijom i klijentelizmom i mahinacijama s duplim ličnim kartama i sumnijvim biračkim spiskovima.
Savez reformskih snaga CG činile su: Socijalistička partija CG (predsednik dr Ljubiša Stanković), Liberalni savez CG (predsednik Izvršnog odbora Slavko Perović), Partija socijalista CG (predsednik mr Žarko Rakčević), Nezavisna organizacija komunista (predsednik Mićo Orlandić), Stranka nacionalne ravopravnosti (predsednik Džavid Šabović) i Socijaldemokratska stranka CG (predsednik dr Vidak Vujačić) i Demokratska alternativa CG (predsednik Izvršnog odbora dr Miodrag Perović), kao i individualni članovi. Oni su bili za radikalne ekonomske i demokratske reforme koje bi Jugoslaviju uvele u EU, a bili su veoma kritički nastrojeni prema režimima Slobodana Miloševića i Franja Tuđmana. SKCG predvođen Momirom Bulatovićem i Đukanovićem je bio za čvrsti savez sa Miloševićem.
Ogromna nesrazmera u parlamentu je još više povećana posle izbora kada se koalicija SRSJ raspala na šest partija, jer je ubrzo i Ante Marković napustio Beograd, a negove reforme prekrio je dim baruta, prvo na zapadu, pa kasnije i u centralnom delu dotadašne države u Bosni i Hercegovini.
Naredni parlamentarni izbori održani su u jeku rata na prostoru bivše Jugoslavije 20. decembra 1992. godine, a na njima je apsolutnu vlast dobila DPS osvojivši 46 od 85 poslaničkih mesta.
Druga stranka po jačini u Skupštini tada je bila NS sa 14 poslanika, zatim Liberalni savez Crne Gore (LSCG) s 13, Srpska radikalna stranka (SRS) sa osam i Socijaldemokratska partija (SDP) s četiri mandata.
Izbori su održani po proporcionalnom sistemu. Zanimljivo je da je SRS Vojislava Šešelja tada bila jedina partija koja je imala poslanike u oba parlamenta republika Savezne republike Jugoslavije, iako je u srbijanskom parlamentu imala trostruko veće učešće nego u crnogorskom.
DPS se tada zalagao za federaciju sa Srbijom, načelno opredelio za demokratizaciju i privredne reforme, iako se ekonomija svodila na šverc kojim se punio budžet.
Jedna od tema je bilo i nacionalno pitanje gde Narodna stranka nije negirala postojanje crnogorske nacije, ali se zalagala za razvoj srpske svesti u Crnoj Gori. Te pozicije, kao i protivljene “avnojevskim granicama” su trajale do kraja rata u BiH, nakon čega se NS pomera ka ideji nacionalnog (crnogorsko-srpskog) pomirenja unutar Crne Gore.
Liberalni savez se u potpunosti afirmisao kao partija na suverenističkoj ideji i sa izrazitim antiratnim porukama.
Na izborima 3. novembra 1996. godine, najviše glasova osvojila je DPS i sa 45 mandata ostala najjača stranka u crnogorskom parlamentu i osvojila apsolutnu većinu treći put u nizu što nije zabeleženo nikada u drugim bivšim komunističkim zemljama Centralne i Jugoistočne Evrope.
Do tada nezamisliva koalicija NS i LSCG-a, Narodna sloga, osvojila je 19 poslaničkih mesta, Stranka demokratske akcije tri, dok su albanske stranke – Demokratski savez Crne Gore (DSCG) i Demokratska unija Albanaca (DUA) osvojile po dva mandata.
Ti izbori ostaju kao nostalgičan momenat sećanja na vreme kada je izgledalo da je moguće vlast promeniti na izborima, upravo zbog formiranja Narodne sloge. Jedan od efekata formiranja Narodne sloge je bilo i opadanje uticaja ekstremno leve i ultra nacionalističke opcije, pa su minoran broj glasova osvojili JUL Mire Marković i Šešeljev SRS. Lideri Narodne sloge su osporavali rezultate izbora i kazali da se radi o “spektakularnoj izbornoj krađi”.
Crna Gora je prethodno podeljena na 14 izbornih jedinica bez konsenzusa s opozicijom i izborni sistem je uveliko favorizovao DPS što se najviše vidi iz činenice da SDP koji je nastupao samostalno, sa skoro 6% glasova ne ni ušao u parlament.
Iako su lideri Narodne sloge Slavko Perović i Novak Kilibarda punili trgove i na DPS-ovo “Mi znamo kako”, uspešno uzvraćali sloganom “Tačku na pljačku”, imali su dovoljno razloga da veruju da su pokradeni. Lideri DPS-a su posle prebrojanih samo jedan odsto glasova vatrometom proglasili pobedu, sigurni da su izborne mahinacije dale rezultat. Raspad DPS-a i predsednički izbori naredne godine, naknadno će ukazati na glavne elemente krađe, preko duplih ličnih karata, kojima su aktivisti DPS-a glasali sa više ličnih karata.
Novostvorena opozicija na čelu s Momirom Bulatovićem tražila je da se stavi pod kontrolu centralni birački spisak, jer su dobro znali gde su i sami do tada jedinstveno krali.
Prelomni momenat uoči izbora 1998. čini raskol u Demokratskoj partiji socijalista i predsednički izbori 1997. na kojima Đukanović (“Nikad sam, uvek svoj”) pobeđuje Momira Bulatovića u drugom krugu i nakon čega slede nasilni protesti.
Prvi parlamentarni izbori nakon rascepa u jedinstvenom DPS-u održani su 31. maja 1998. godine i na njima je pobedila koalicija Da živimo bolje – Milo Đukanović.
Ta koalicija koju si činile NS, SDP i Đukanovićeva struja u DPS osvojila je 45 mandata, SNP Momira Bulatovića je osvojila 19, LSCG pet, a DSCG i DUA po jedan mandat.
Izborima je prethodilo donošenje važnih političkih zakona, kojima je pak prethodilo održavanje “Crnogorskog okruglog stola” na kom je, još pre predsedničkih izbora, 31. avgusta 1997. godine, usvojen Sporazum o minimumu principa za razvoj demokratske infrastrukture u Crnoj Gori. Tada taj dokument nisu potpisali jedino SNP i Srpska narodna stranka nastala izdvajanem iz Narodne stranke, jer je rukovodstvo vođeno Kilibardom podržalo Đukanovića.
Izborni program DPS-a i partnera je bio baziran na dokumentu koji je Đukanović izložio 1998. Pod nazivom Strateška inicijativa SRJ – osnove za novi početak, imala je pet principa – internacionalizacija ekonomskog i društvenog života, ekonomske reforme, vladavina prava, demokratizacija političke sfere i socijalna pravda i sigurnost. Podrška Evropske unije i Vašingtona bila je opipljiva i izdašna, jer je Đukanović prepoznat kao važan faktor otpora prema Slobodanu Miloševiću.
Izborni program SNP-a se fokusirao na odbranu zajedništva Crne Gore i Srbije za koju su tvrdili da je ugrožava koalicija oko DPS-a iako su opstanak SRJ dovodili u pitanje LSCG (otvoreno) i SDP (manje otvoreno). Liberali Slavka Perovića su objašnjavali da Đukanović i Bulatović pripadaju istoj ideološkoj matrici i da će napraviti kompromis sa Slobodanom Miloševićem na štetu Crne Gore.
Potpuni izborni fijasko je doživeo JUL Mire Marković koji je osvojio manje od 350 glasova.
Iako već s atributom gubitnika na predsedničkim izborima, Momir Bulatović je prema mnogima, snažno doprineo i ovom porazu jer je usred kampanje izabran za saveznog premijera, što je navodno trebalo da demonstrira njegovu snagu i bliskost Miloševiću i zajedničkoj državi, ali efekat je bio suprotan. Plakati s negovim likom preko noći su prelepljeni trakom na kojoj je pisalo „UTEČE“.
Nakon što je NS napustila vladajuću koaliciju, zbog napuštanja platforme zajedničke države sa Srbijom, sledeći izbori održani su 22. aprila 2001. godine i na njima je najviše glasova osvojila koalicija Pobeda je Crne Gore, DPS-a i SDP-a, s ukupno 36 poslaničkih mesta, ali joj to ne bilo dovoljno da formira vladu.
Koalicija Zajedno za Jugoslaviju koju su činile SNP, NS i Srpska narodna stranka (SNS) osvojila je 33 mandata, LSCG šest, a DSCG i DUA po jedan mandat.
Nakon višemesečnih pregovora LSCG je podržao manjinsku Vladu DPS-a i SDP-a.
SNP je tada predvodio novi lider Predrag Bulatović, u NS je Novaka Kilibardu na čelu zamenio Dragan Šoć, a SNS je vodio Božidar Bojović.
Kada su liberali, nakon potpisivanja Beogradskog sporazuma, uskratili poverenje Vladi tadašnjeg premijera Filipa Vujanovića na izborima 20. oktobra 2002. godine, koalicija DPS-SDP sada pod imenom Za evropsku Crnu Goru, s 39 poslaničkih mesta, osvojila je apsolutnu vlast.
Koalicije SNP-a, NS-a i SNS-a – Zajedno za promene osvojila je 30 poslaničkih mesta, LSCG četiri, a Demokratska koalicija Albanci zajedno dva mandata.
Tu se videlo koliko je jak fenomen crne rupe DPS koja guta i saveznike i rivale. Činioci Narodne sloge su odabrali različite puteve, ali su završili praktično istovetno – nestajanjem s političke scene.
Velike promene su bile i u SNS-u gde se partija podelila, pa je Bojović osnovao Demokratsku srpsku stranku, a čelo SNS preuzeo Andrija Mandić. Liberalni savez je nakon izbora bojkotovao parlament, a onda se i ostatak opozicije odlučio za vanparlamentarnu borbu koja je trajala godinu i tri meseca.
Na septembarskim izborima 2006. godine, prvim nakon sticanja nezavisnosti, koalicija DPS-SDP Za evropsku Crnu Goru ponovo je osvojila apsolutnu vlast s 41 poslaničkim mandatom.
Druga je bila Srpska lista (koju je predvodio SNS) s 12 mandata, dok su novoformirani Pokret za promene (PZP) i koalicija SNP, NS i DSS osvojili po 11 mesta u parlamentu.
Koaliciji Liberalne partije i Bošnjačke stranke (BS) pripala su tri mandata, dok su DUA, DSCG i Albanska alternativa osvojile po jedno poslaničko mesto. Liberalni savez se samoraspustio 2005. godine.
Bili su to prvi izbori posle referenduma i DPS-u na tom talasu nije bilo teško da pobedi, jer je SNP, kome se deo birača pasivizirao, bio u rasulu, a ostali su potražili druge stranke, što je Pokretu za promene donelo dosta glasova.
Na parlamentarnim izborima 29. marta 2009. godine za 81 mesto u crnogorskom parlamentu borilo se 16 izbornih lista.
Koalicija Evropska Crna Gora, koju su činile DPS, SDP, BS i Hrvatska građanska inicijativa (HGI) imala je 48 poslanika.
SNP je imala 16, Nova srpska demokratija osam, a PZP pet predstavnika. Mesto u crnogorskom parlamentu, sa po jednim poslaničkim mestom, zauzele su Demokratska unija Albanaca, koalicija Demokratskog saveza u Crnoj Gori i Albanske alternative (AA), Forca i Albanska koalicija Perspektiva.
Pročitajte još:
Na tim izborima su se videli znaci političkog približavanja vladajuće koalicije i opozicije jer je postojalo generalno slaganje oko pitanja EU integracija, demokratizacije, tržišne reforme… Parlament kojim je predsedavao Ranko Krivokapić je uspeo da postane središte partijskog dijaloga i u tom trenutku se crnogorski partijski sistem približio umerenom tipu sistema i gubio obeleže polarizovanog.
Sledeći parlamentarni izbori, na kojima je glasalo 362.714 birača, održani su 14. oktobra 2012. godine.
Izborima su prethodili prvi veliki studentski protesti koji su prerasli u opšte građanske proteste tokom 2011. i 2012. godine.
Izbore je obiležilo formiranje Demokratskog fronta i povratak na aktivnu političku scenu Miodraga Lekića koji je postavljen za lidera grupacije. Formiranje DF-a nije prošlo bez trzavica jer su SNP tada napustili Predrag Bulatović i Milan Knežević, a u jednom trenutku se čak pregovaralo i s Liberalnom partijom koja je na kraju ipak završila u koaliciji sa DPS. Koalicija Evropska Crna Gora – Milo Đukanović osvojila je 39, Demokratski front (DF) 20, SNP devet, Pozitivna sedam, Bošnjačka stranka (BS) tri, izborna lista manjinskog albanskog naroda dva i HGI jedan mandat.
Socijaldemokrate Ranka Krivokapića su se do posledneg trena dvoumili da li da izađu na izbore samostalno, ali su pod izgovorm evroatlanskih integracija ipak prelomili za savez s Đukanovićem “još ovaj put”.
Poslednji izbori u Crnoj Gori održani su 16. oktobra 2016. godine. DPS je dobio 36, DF 18, koalicija Ključ devet, Demokrate osam, SDP četiri mandata. Socijaldemokrate i BS su osvojile po dva poslanička mesta, a koalicija Albanci odlučno (Forca, DUA, AA) i HGI po jedan.
Prema podacima RIK-a, glasalo je 388.220 građana.
Ti izbori su došli nakon burnog perioda – predsedničkih izbora 2013. godine, najneizvesnijih izbora u skorijoj istoriji kada je Filip Vujanović ipak uspeo formalno da osvoji više glasova od Miodraga Lekića. Lekić je u međuvremenu napustio Demokratski front i osnovao Demos i tada se DF vratio na pozicije koje su glavni konstituenti imali pre ujedinjavanja. Obelodanjena je i afera Spisak koja je otkrila detalje izbornih metoda DPS-a. Demokratski front je 2015. organizovao proteste koji su razbijeni u trenutku kada su praktično bili pred izdisajem i usledili su masovni građanski protesti jer ne poštovano pravo na mirne demonstracije.
Politička kriza koja se produbila nakon finalnog razbijanja protesta u oktobru 2015. praćenog brojnim primerima policijske brutalnosti je nakratko smirena kada je Pozitivna Crna Gora spasila Đukanovića od pada Vlade u januaru 2016. Potom je deo opozicije ušao u Vladu izbornog poverenja i usledili su izbori gde je opozicija i pored brojnih neregularnosti i obznanjivanju elemenata onoga što će biti poznato kao “državni udar” osvojila 39 mandata. Samu kampanju je obeležila praktično neviđena prisutnost Demokratskog fronta koji je potpuno zasenio sve ostale partije, uključujući i DPS. Podbacila je koalicija Ključ (SNP, Demos, URA), a odličan rezultat su na prvim izborima ostvarile Demokrate.
Na izborima 2016. se i videlo da je opozicija prihvatila potrebu da aktivno učestvuje u izbornom danu akcijama snimanja kupovine glasova, vođenja spiskova, dešavala su se upadanja u štabove, snimani su automobili bez tablica, dolazilo je do fizičkih sukoba… Ključni događaj, ipak, bila je akcija specijalnog tužilaštva koje je navodno otkrilo pokušaj državnog udara, a što je obelodanjeno preko tada Đukanovićevog Pinka. Panika koja je nastala, tvrdili su iz opozicije, uticala je na smanjenu izlaznost opozicije, baš koliko je trebalo DPS-u da ostane na vlasti, s manjinama i satelitima.
Izbori zakazani za 30. avgust dolaze u trenutku kakav nije niko mogao predvideti ni posle burne 2016. Suđenje za državni udar se praktično pretvorilo u farsu ili u najmanju ruku demonstraciju nesposobnosti tužilaštva da javnost uveri u navode iz optužnice. Andrija Mandić i Milan Knežević su na kraju osuđeni na po pet godina zatvora, a odluka Apelacionog suda se brzo očekuje i mogla bi da bude novi okidač nestabilnosti.
Nekadašnji finansijer DPS-a Duško Knežević je otvorio niz afera i probao i da se uključi u politički život, DPS je poražen u Baru u protestima oko čempresa. Na građanskim protestima “Odupri se” protestovalo je na hiljade ljudi među kojima i članovi DPS-a, a usledile su litije koje su u jednom trenutku izvodile na desetine hiljada ljudi u svim gradovima Crne Gore. Usledila je pandemija koronavirusa, prethodno je propao zajednički rad na izbornom zakonodavstvu, u Budvi je, na do sada još neviđen način, smenjena vlast koju je činila opozicija na državnom nivou, isplivala je i afera “Spisak”…
Uzdrmani DPS pokušava da se uzda u delovanje NKT koji je postao praktično četvrta poluga vlasti jer jedino na priči o koronavirusu može da profitira, barem u ovom trenutku. Koalicioni kapacitet DPS-a praktično ne postoji i čini se da će jedino frontalnim napadom na crkvu pokušavati da mobilizuje biračko telo i pokušati da nađe liniju referendumske podele 55-45. Stagnacija na putu ka EU, i formalno prepoznavanje da Crna Gora više nije demokratija, nagomilane afere, korupcija i organizovani kriminal, sve su to tačke na kojima DPS više ne može nikog da uveri da se radi o nusefektima tranzicije. Utisak rasula u partiji ostavljaju neartikulisana saopštenja, ograđivanja pojedinaca iz vrha partije od poteza kolega (vođenje kampanje tokom pandemije), a na primeru Budve se videlo i da niko ne može računati da u DPS-u ima ikog spremnog da garantuje bilo kakav dogovor. Vremena kada je tu bio Svetozar Marović se čine utopijskim na momente…
Demokratska Crna Gora trpi kritike da se približila Demokratskom frontu i da je izgubila urbaniji deo biračkog tela na koji je mogla da računa na prethodnim izborima. Deo pomeranja je posledica pozicioniranja nakon donošenja Zakona o slobodi veroispovesti. Ono u šta se Demokrate uzdaju da će ih odvojiti od ostatka opozicije je intenzivni rad na terenu, a uoči izbora su objavili kreiranje, kako su ga nazvali, građanskog bloka u kom su Demos, profesor Vladimir Pavićević i Nova levica.
DF je pokušavao da profitira na litijama, ali je to uspo krajne limitirano jer se crkva ograđivala od njihovih istupa. Forsiranje ideje zajedničke opozicione liste je bilo potpuno logično iz njihovog ugla jer je to bio idealan način za konsolidaciju. U svakom slučaju je to bio jednostavan način za prikupljanje poena, jer ta priča svakako nije bila izvesna, pa se DF uspeo opet, bar delimično, prikazati kao opoziciona struja uvek spremna za bezuslovni opozicioni dogovor. Međutim, ključno pitane DF ostaje da li će i dalje biti eksponenti zvaničnog Beograda, što ih stavlja u koliziju i kada je u pitanju podrška crkve.
URA kroz savez sa Civisom i intelektualcima pokušava da na svežoj platformi predstavi drugačiji način funkcionisanja politike i time privuče onaj suverenistički, a opozicioni deo biračkog tela koji se pojavljuje na svakim izborima i na čijem talasu su profitirali Pokret za promene, Pozitivna… Veliki zamah je prijem u evropske Zelene što je veliki uspeh na međunarodnom planu.
SDP pokušava da iskoristi konfuziju u opoziciji i da vrati sopstveni identitet, jureći glasove koje je sadašanja predsednica osvojila na predsedničkim izborima. Oštri opozicioni ton je otanjio u političkim porukama vrha partije, nakon povlačenja sa čela sada počasnog predsednika Ranka Krivokapića koji se zadržao na pozicijama tvrde opozicione retorike. Socijaldemokrate uprkos prokazanom lideru Brajoviću uspevaju da se održe zahvaljući klijentelističkoj mreži. Socijalistička narodna partija luta između traženja novog (modernijeg) političkog identiteta i lojalnosti vladajućim strukturama u Beogradu, dogovor sa većima od sebe traže Ujedinjena Crna Gora, Prava Crna Gora…
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare