Dokle više, pa niste kraljevi: „Sovjetski“ doživotni vladari

Svet 18. okt. 202022:35
Podeli:
Foto: EPA-EFE/STEPHANIE LECOCQ, MICHAEL KLIMENTYEV, NIKOLAI PETROV

Postsovjetske republike nekako su zapele u postkomunističkoj tranziciji taman što su se otisnule na taj put, svaka od njih po sticanju nezavisnosti dobila je autokratu na čelu. Neki više nisu među živima, neke su nasledili sinovi, neki još uvek vladaju, ali im svima polazi za rukom ista stvar - da vladaju maltene doživotno.

Putinova „gvozdena šaka“ do 2036.

Za razliku od ruskih careva koji su tvrdili da imaju božiji mandat da vladaju čitavom zemljom, Putin i dalje sebe doživljava demokratom, pa je u želji da ima zakonski mehanizam kojim bi legitimisao nastavak svoje vladavine ove godine izboksovao izmene važećeg Ustava iz 1993. godine kojima mu je omogućeno da ostane na vlati bar do 2036. godine.

Zbog toga je ruska opozicija referendum o izmenama proglasila farsom koja Putinu treba da otvori put kako bi doživotno ostao na vlasti.

Putin, Lukašenko
Foto: EPA-EFE/MICHAEL KLIMENTYEV / SPUTNIK / KREMLIN / POOL MANDATORY CREDIT

Te izmene mu omogućuju da vlada bez ikakve legislativne kontrole, iako on na takav način vodi zemlju već godinama, samo što će takva vlast sada biti ozakonjena.

Šezdesetsedmogodišnji bivši oficir tajne službe KGB-a iz Lenjingrada – današnjeg Sankt Petersburga – određuje sudbinu Rusije već više od dve decenije. Političku karijeru je počeo devedesetih i prvo je bio zamenik gradonačelnika svog rodnog grada, onda je postao šef čitave tajne službe koja je iz KGB-a promenila ime u FSB, a na kraju i predsednik vlade Rusije.

Otac Belorusije i(li) poslednji evropski diktator

Aleksandar Lukašenko vlada Belorusijom već 26 godina kao najdugovečniji predsednik u Evropi. On je „otac nacije“, ljubitelj hokeja, harmonikaš, čovek neverovatne populističke harizme i prepoznatiljivih brkova. Takođe je poznat i kao autoritarni vođa „poslednje staljinističke oaze u Evropi“ u kojoj je liberalna opozicija ugušena, a mediji cenzurisani, mitoman i „poslednji evropski diktator“.

Lukašenko je i evropski šampion u izbornim pobedama. Iza sebe ih ima šest, od kojih je samo jedna – ona prva – priznata kao poštena i demokratska.

Foto: EPA-EFE/MICHAEL KLIMENTYEV / SPUTNIK / KREMLIN POOL MANDATORY CREDIT

Pročitajte još:

Niko još do kraja nije dokučio kako je Lukašenko uspeo da se održi toliko dugo na čelu države siromašne resursima i u opasnom geopolitičkom okruženju; njegov opstanak pripisuje se „gvozdenoj pesnici“, i istina je da je Lukašenko uspešno razvio personalizovani autoritarni režim.

U Belorusiji bukti nasilje od 9. avgusta kada je on zvanično odneo pobedu na izborima, ali su izborne rezultate svi relevantni faktori proglasili nevažećim. Opozicija mesecima pokušava da ga svrgne, ali je on nešto kao bubašvaba – uvek nađe način da izmili i preživi.

Pokojni uzbečki strongmen

Predsednik Uzbekistana od sticanja nezavisnosti Islam Karimov preminuo je 2016. godine posle 25-godišnje vladavine koju su obeležile odmazde političkih protivnika, nameštanje izbora i mučenje zatvorenika.

Karimova je na mestu predsednika Uzbekistana nasledio nekadašnji premijer Šavkat Mirziojev, ali Karimov ostaje jedan od doživotnih vladara na prostorima bivšeg Sovjetskog Saveza.

Foto: EPA/ANVAR ILYASOV/POOL

Karimov je vladao Uzbekistanom u neostaljinističkom maniru koji bi se pre mogao nazvati diktaturom nego mekim autoritarnim režimom i u tom smislu Uzbekistan je zadržao najviše od sovjetskog patrimonijalnog upravljanja koje su vremenom napustile čak i Putinova Rusija i Lukašenkova Belorusija.

Foto: EPA/IVAN SEKRETAREV/POOL

Uzbečki strongmen pre nego što je postao predsednik služio je kao sekretar Komunističke partije sovjetskog Uzbekistana u vreme glasnosti i perestrojke, a moći se dokopao posle državnog udara u kojem je srušen Gorbačov 1991. godine.

On je 1995. godine pozvao svoj „voljeni narod“ da mu na referendumu produži mandat do 2000. godine, a 2002. je održan još jedan referendum kojim se predsednički mandat produžuje sa pet na sedam godina. Štaviše, po Ustavu Uzbekistana Karimov uopšte nije smeo da se po treći put kandiduje za predsednika, ali u zemlji nije bilo nikog ko je imao petlje da vođi nacije spočitava što krši Ustav.

Da je živ, to je skoro izvesno, Karimov bi i dalje vladao Uzbekistanom. Zaista, jedino je smrt u tome uspela da ga spreči.

Vođa svih Turkmena i „najluđi diktator na svetu“

Karijera predsednika Turkmenistana praktično se ne razlikuje od vladavine njegovog uzbekistanskog pandana, samo što se Saparmurat Nijazov proslavio apsurdnim pokušajima da o sebi izgradi kult ličnosti; tako je promenio ime u „Turkmenbaši“, „Vođa svih Turkmena“.

On je gvozdenom pesnicom vladao Turkmenistanom od 1991. godine, a za vreme njegovog režima svaki treći Turkmen dospeo je u zatvor, a svaki drugi ostao je bez posla.

Kada je 1991. Turkmenistan proglasio nezavisnost, Nijazov je izabran za predsednika novonastale samostalne države. Naredne godine je pobedio na izborima, a treba napomenuti i to da je bio jedini kandidat.

Foto: EPA/PEER GRIMM

Na izborima 1999. je dobio 100 posto glasova, a na izbore je izašlo 100 posto upisanih birača, što se nikad nije dogodilo čak ni u Severnoj Koreji.

Neverovatno u vezi sa njim bilo je, kako se to narodski kaže, femkanje – kako je jednom pomenuo da bi, eto, mogao da odstupi s vlasti, pa su ga svi molili da ostane predsednik do kraja života, ili kako je govorio: “Lično sam protiv toga da gledam svoje slike i statue na ulicama, ali to je ono što narod želi.“

Nagradu „heroja Turkmenistana“ dobio je čak pet puta. Samom sebi u čast grad Krasnovodsk preimenovao je u Turkmenbaši. Osim toga, brojna mesta, aerodromi, hidroelektrane, škole i bolnice nose njegovo ime. Po sebi je čak nazvao i meteorit, koji su otkrili turkmenski astronomi, ali i jogurt i parfem.

Foto: SAEED KHAN / AFP / Profimedia

Državna televizija takođe se zove po njemu – Turkmenbaši, a dok je bio živ uglavnom je emitovala samo emisije o njemu. U uglu je bio logo s njegovim likom. Na radiju su takođe svakodnevno puštali pesme njemu u čast. Sve turkmenske novine svakodnevno su objavljivale njegove slike na naslovnicama, a veliki deo sadržaja bio je posvećen samo njemu.

Uspeo je da ispuni cilj da do kraja života vlada, mada je to trajalo verovatno kraće nego što se nadao pošto je preminuo 2016. godine nakon „svega“ 15 godina vladavine.

„Turkmenator“

Nakon smrti najluđeg diktatora na svetu, na čelo Turkmenistana 2007. godine došao je Gurbanguli Berdimuhamedov. I on je, kao njegov prethodnik, poznat po bizarnom kultu ličnosti, kao i zbog predsedavanja siromašnim stanovništvom uprkos velikim rezervama gasa u zemlji.

Međunarodni posmatrači, kao i opozicija, redovno govore o kršenju ljudskih prava i ograničenju slobode govora kao simbolima vladavine Berdimuhamedova, ali je posle neverovatnog video snimka u režimskoj režiji na kojem puca na bicikle i pokazuje kako se ponaša pravi vojnik, dobio nadimak „Turkmenator“.

Sa tate na sina

Ilham Alijev postao je predsednik Azerbejdžana 2003. Ovu bivšu sovjetsku republiku bogatu naftom prethodnih 10 godina vodio je Ilhamov otac, Hejdar Alijev, saradnik sovjetske bezbednosne službe KGB, čiju je vladavinu obeležila represija nad političkim oponentima.

Hajdar Alije je tokom svog diktatorskog mandata vratio Azerbejdžan u crno razdoblje, gde je tortura bila gotovo svakodnevna pojava.

Ilham Alijev, njegov sin, na tronu je već 17 godina, a suprugu je imenovao za potpresednicu. Ovo je, takođe, prvi ovakav slučaj da se autokratska vladavina prenese sa oca na sina, a o Alijevu se piše i kao vlasniku multimilionskih nekretnina.

Foto: EPA-EFE/AZERBAIJAN DEFENSE MINISTRY HANDOUT

Čovek po kojem je Astana dobila novo ime

Od kako je 1990. godine postao predsednik države bogate naftom, Nursultan Nazarbajev nije imao konkurenciju.

Nazarbajev je na vlast došao kao prvi sekretar Komunističke partije Kazahstana dok je Kazahstan bio republika u okviru Sovjetskog Saveza.

Nursultan Nazarbajev Foto:EPA-EFE/OLIVIER DOULIERY

Na svakim izborima od proglašenja nezavisnosti pobeđivao je simbolične protivnike – 1999, 2005, 2011. i poslednji put – 2015. godine.

U njegovu čast poslanici kazahstanskog parlamenta usvojili su prošle godine Zakon o promeni imena glavnog grada u Nursultan.

Ipak, 2019. godine Nuzurbajev je formalno podneo ostavku posle 30 godina na vlasti i na mesto predsednika stupio je Kasim Žomar Tokajev, bivši predsednik kazahstanskog Senata koji je obećao da će zemlju zadržati na Nuzurbajevljevom kursu.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar