Čudni putevi donacija: Filantropi najmanje daju siromašnima

Svet 08. sep. 202022:23
Podeli:
Melinda Gejts, Bil Gejts
Foto: Xinhua / Avalon Editorial / Profimedia

Filantropija po svojoj popularnoj definiciji znači prebacivanje novca sa bogate na siromašne. Ipak, to uglavnom ne biva tako.

Amerika je prema statistikama najveći filantrop među zemljama, a u njoj tek petina novca koji veliki donatori daju odlazi siromašnima. Mnogo više ide u ruke umetnika, sportskih timova i drugih kulturnih institucija, a oko polovine ulaže se u obrazovanje i zdravstvenu negu.

Ironija je, kad se malo dublje zagrebe, recimo u tome što su najveće donacije u oblasti obrazovanja 2019. godine dobili elitni univerziteti – upravo oni koje bogati i pohađaju. Za deset godina je u Velikoh Britaniji dve trećine milionskih donacija preneseno samo na Oksford i Kembridž. Da, bogati doniraju novac školama u koje idu njihova bogata deca.

Vrlo česta pretpostavka da filantropija po sebi rezultira redistribucijom novca je pogrešna; elitna filantropija ima elitne ciljeve. Umesto da svet učini boljim mestom, uglavnom se bavi time da svet ostane onakav kakav je. Štaviše, filantropija skoro po pravilu ide u prilog bogatima, piše Gardijan.

Filantropija je uvek manifestacija moći

Filantropske težnje Bila i Melinde Gejts učinile su mnogo za čitavo čovečanstvo. U istraživanje malarije ulaže se dvostruko više, a zahvaljujući njihovoj fondaciji protiv dečije paralize vakcinisano je 2,5 milijarde dece, dok je broj slučajeva u svetu srezan 99,9 odsto.

Ipak, iako je Fondacija Bila i Melinde Gejts spasla milione života i donirala više od 45 milijardi dolara, takav pristup može biti problematičan zbog činjenice da ono što Gejts fiksira možda nije prioritetni problem za lokalne zajednice. Dečja paraliza je maltene iskorenjena, ali u nekim zajednicama ona apsolutnon nije dostizala problematičan nivo.

Takav intervencionizam bogatih može biti još direktniji, naročito kad je reč o ideološkim ciljevima filantropa i donatora kakvi su Čarls Koh na desnici i Džordž Soros na levici.

Svako sa svojim parama (ne) može da radi šta hoće

Ideja da je novac filantropa njihov da sa njime rade šta im se prohte je duboko ukorenjena i u političkoj filozofiji; vazda se tvrdilo da svako ima potpuno vlasništvo i prava nad svojim resursima i imovinom – a da je jedina odgovornost bogatog čoveka da svoj novac troši mudro.

Ipak, novac koji bogati doniraju filantropskim kanalima zapravo nije samo njihov; putem poreskih olakšica se novac običnih građana odliva u džepove i više ciljeve bogatih pojedinaca. Većina zapadnjačkih vlada nudi velikodušne poreske subvencije kako bi podstakla dobrotvorno davanje.

U Americi i Velikoj Britaniji se donacije ne oporezuju, što znači da se deo doniranog novca daje iz džepa poreskih obveznika, a ipak su filantropi ti koji imaju kontrolu nad time kuda će novac i u čije ruke otići.

Na taj način se odluke nacionalne vlade u neku ruku delegiraju filantropima, a prioriteti plutokratije, vladavine bogatih, i demokratije, vladavine naroda, često se razlikuju. Veliko istraživanje iz 2013. godine pokazalo je da je jedan odsto najbogatijih Amerikanaca značajno orijentisan desničarski u celini gledano, što znači da zadržava desničarske poglede na pitanja oporezivanja, ekonomske regulacije i programe pomoći siromašnima. Većina najbogatijih 0,1 odsto – onih koji poseduju više od 40 miliona dolara – želi da ukine programe socijalne sigurnosti i zdravstvene zaštite. Takođe, značajno manje podržavaju minimalnu zaradu od ostatka stanovništva. I, očekivano, zagovaraju minimalnu državnu intervenciju među velikim korporacijama, farmaceutskim kompanijama i Volstritom.

Otuda potiče sasvim validan argument da bi se novac filantropa mogao bolje iskoristiti kada bi se prikupljao putem oporezivanja i ulagao u skladu sa prioritetima demokratski izabranih vlada.

Rast filantropije i rast nejednakosti

Bilo bi za očekivati da sa rastom filantropije opada ekonomska nejednakost, ali se to nije dogodilo. Takav obrazac su uspostavili ljudi koji su transformisali modernu filantropiju krajem 19. i početkom 20. veka.

Čelični magnat Endru Karnegi i drugi industrijalci tog doba vrlo su uspešno manevrisali oko pitanja socijalne pravde. I tada je, kao i sada, veliki procenat bogatstva bio koncentrisan u svega nekoliko ruku, i skoro potpuno netaknut porezom i drugim regulativama.

Karnegi i njegove kolege su, kako su navodili njegovi kritičari, distribuirali svoje bogatstvo izgrađeno na beskrupuloznim taktikama poput rezanja plata radnicima, ne mareći za redistribuciju bogatstva. Karnegi je izgradio mrežu od skoro 3.000 biblioteka i drugih institucija, ali socijalna pravda nije dospela na njegovu agendu nikada. Danas je ista stvar sa tehnološkim gigantima.

Još je veća ironija da su upravo filantropi na desnici – oni toliko kritikovani da podupiru ideološke tenzije – na vreme uvideli potrebu za ulaganjima u društvene i političke promene. Mejnstrim filantropi još uvek to ne razumeju, po svemu sudeći, i tek kada to budu osvestili, filantropija više neće biti nekompatibilna sa demokratijom.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar