Svi se sećamo scena iz brojnih američkih filmova gde zli momci napadaju, svi su u panici i onda predsednik Amerike dolazi i pritiskom na jedno dugme rešava stvar. Jeste da je u pitanju celuloidna fantazija, ali u trenutku kada svi sa nestrpljenjem iščekuju rezultate izbora u SAD, mnogi se pitaju koliko istine ima u tome i koliko je predsednik Sjedinjenih Država zapravo bitan.
Pročitajte još:
Najnovije rezultate predsedničkih izbora u SAD pratite u našem blogu uživo.
Amerikanci su opsednuti svojim predsednicima. Bilo da ih vole ili mrze, Bela kuća je uvek privlačila pažnju. Da li je predsednik zapravo kralj? Koliko god to smešno zvučalo, mnogi advokati, političari, sudije, veruju da je američki Ustav napisan sa tom polaznom tačkom.
Ta „kraljevska“ uloga predsednika više puta se pojavljivala u američkoj istoriji. U vreme rata u Iraku, ministarstvo pravde SAD poručilo je Kongresu da ne mogu da ograničavaju predsednikove zahteve kada je reč o zaštiti nacionalne bezbednosti. Sličan izgovor korišćen je i tokom rata u Iraku i Avganistanu u vreme Džordža Buša, pa čak u u vreme Baraka Obame kada je se to pitanje poteglo tokom debate o priznavanju Jerusalema kao glavnog grada Izraela i upotrebi sile u Libiji.
Predsednik nije kralj, koliko god to voleo
Eksperti, istoričari, pravnici ipak tvrde da predsednik definitivno nije kralj, koliko god bi to voleo. Na osnovu američkog ustava predsednik može da:
– Potpisuje sporazume uz odobrenje Senata
– Stavlja veto na zakone i potpisuje zakone
– Predstavlja SAD u pregovorima sa stranim zemljama
– Sprovodi zakone koje Kongres usvoji
– U ratno vreme služi kao glavnokomandujući vojske
– Pozove vojsku da brani zemlju od napada
– Predlaže šta bi moglo da uđe u neki nov zakon
-Bude na čelu svoje političke stranke
-Zabavlja strane goste
– Priznaje strane zemlje
– Daje pomilovanja
– Nominuje članove kabineta, sudije Vrhovnog suda i druge visoke zvaničnike
– Postavlja ambasadore
– Direktno sa narodnom razgovara o problemima
– Predstavlja najbolje što može interese svih građana
Ali, predsednik ne može da:
– Donosi zakone
– Objavi rat
– Odluči kako će se federalni novac trošiti
– Interpretira zakone
– Bira članove kabineta, sudije Vrhovnog suda bez odobrenja Senata
Iznad popa pop
To praktično znači da iznad popa ima pop, odnosno da su moći američkog predsednika ograničene i da ih po kontrolom drže druge grane vlasti.
Američki predsednik bira se na četiri godine i može da bude na vlasti samo dva mandata. Predsednik je istovremeno i šef države i šef vlade i kontroliše izvšnu administraciju koja upošljava nekih četiri miliona ljudi, uključujući vojsku.
Postoje tri grane vlasti – izvršna, pravosudna i pravosudna – i sve one ograničavaju moć i ovlašćenja druge dve. Predsednik može da nominuje članove federalnih vlasti ali je Senat taj koji potvrđuje njegov izbor i na taj način kontroliše „velikog šefa“.
Predsednik je dužan i da periodično obavesti Kongres o stanju u zemlji. To je takozvano „Obraćanje naciji“ (State of the Union speech) gde predsednik može da predlaže teme i inicijavie Kongresu ali ne i da ih natera da ih prihvate.
Predsednik može da stavi veto ali taj veto može da obori Kongres ako ima dvotrećinsku većinu u oba doma – Predstavničkom domu i Senatu. Istorija je pokazala da je do sada svega 111 od 1.516 predsedničkih veta oboreno, odnoso 7 procenata.
Uprkos tome, predsednik može da ode u „sivu zonu“ i neki zakon koji mu posebno nije drag jednostavno zaturi dovoljno dugo da istekne. Kongres ne može da obori ovu vrstu veta i taj trik su predsednici koristili više od 1.000 puta.
Predsednik može da naredi državnih službenicima da nešto urade, takve „izvršne naredbe“ imaju snagu zakona i ne iziskuju odobrenje Kongresa. Ali, to ne znači da predsednik može da radi šta god poželi. Sudovi mogu da obore njegove naredbe, Kongres može da donese zakon koji će kontrirati izvršnoj predsedničkoj naredbi, a tu je i novi predsednik koji jednostavno može da opozove naredbu.
Predsednik može da pregovara sa drugim vladama, ali svaki dogovor mora da odobri Senat i to dvotrećinskom većinom. Predsednik to može da zaobiđe „izvršnim dogovorom“ koji je zahteva podršku Kongresa ali su ti dogovori validni sve dok se Kongres ne pobuni ili donese zakon kojim se ukida predsednikom dogovor.
Predsednik kao vojni komandant može da uvuče vojsku u oružani sukob bez odobrenja Kongresa (koji proglašava rat) ali je ova mogućnost prilično „mutna“ i Kongres mahom „uskače“ u takvim slučajevima.
Ako predsednik zloupotrebi svoja ovlašćenja ili počini krivično delo, Predstavnički dom može da pokrene proces opoziva. U američkoj istoriji to se dogodilo tri puta ali na kraju nijedan predsednik nije osuđen. Uz to, Kongres ima „keca u rukavu“: Posto odobrava vudžet, može da prekine protok keša u zemlji a građani neće biti oduševljeni time.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar