Ćerka bivšeg predsednika Avganistana: Talibani su mi obesili oca na banderu

Svet 28. sep. 202107:17
Podeli:
Foto: Privatna arhiva

Noći 27. septembra 1996. godine Muska Nadžibula, ćerka Muhameda Nadžibula nekadašnjeg predsednika učila je i čeznula za svojim ocem koji se četvrtu godinu za redom nalazio u bazi Ujedinjenih nacija, zbog pretnje talibana. U učenju ju je prekinula majka koja joj je uznemireno rekla kako je na televiziji čula da je njen otac izveden iz baze UN-a u Kabulu.

Pročitajte još:

Ovu vest prihvatila je sa oduševljenjem, radovala se ponovnom sustretu sa ocem. On je, zajedno sa njenim ujakom, živio je u bazi UN-a od 16. aprila 1992. godine. Njegova ostavka i odlazak bili su deo plana UN-a, čiji je cilj bio okončanje građanskog rata i otvaranje puta za mirnu koalicionu vladu. Ali je nastali vakuum brzo uvukao Avganistan u vrtlog anarhije.

U tom trenutku mudžahedniska frakcija poznata kao talibani približavala avganistanskoj prestonici. Muska na to nije obraćala pažnju, želela je samo da se susretne sa ocem. Sa druge strane njena majka shvatala je da situacija nije tako jednostavna.

„Moje šesto čulo mi govori da neće doći“, rekla im je sa strahom u očima.

Tih devedesetih, pre nego što je internet povezao svet, malo se znalo o talibanima. Radio izveštaji govorili bi o njihovim značajnijim uspesima na jugozapadu zemlje, opisujući ih kao grupu koja se bori za „mir, sigurnost i stabilnost“. Baš kada su ti “dobročinitelji” bili pred vratima Kabula, Muska je, poslednji put, razgovarala sa svojim ocem.

“Razgovarali smo s njim nekoliko sati pre nego što su talibani ušli u Kabul. U njegovom glasu nije bilo ništa neobično. Bila je to normalna razmena reči, koje se nejasno sećam”, rekla je ona za Gardijan.

Nekoliko sati nakon tog razgovora, talibani su pokucali na kapije baze UN da posete svog „specijalnog prijatelja“. Ubrzo se kao udarna vest pojavila informacija da je bivši predsednik Avganistana pogubljen.

“Ostala sam bez reči. Okrenula sam se ka sestri, ali me njeno bezizražajno uplašilo. Nisam uspela da dođem do reči. Pojavile su se fotografije na kojima se vidi kako moj otac visi na banderi. On i stric su bili osakaćeni, to je gledao čitav svet. Dok sam gledala kako talibani to prikazuju kao spektakl, osećala sam se bespomoćno i poniženo. Sa 13 godina sam preko noći postala punoletna”, rekla je Muska.

Gde je ona sada?

Muska sada ima 38 godina i živi u egzilu van svoje države.

“Teško je opisati osećaj raseljavanja nekome ko to nije prošao. Iako ste na sigurnom, osećate se loše. Ponekad se sve čini tako besmislenim. Ima tračaka sreće kada čujete priče o nadi. Osećate se živo i nadahnuto i zamislite kako bi normalan život mogao da izgleda u vašoj zemlji. Maštate o svom životu kad se vratite. Poput slagalice, sastavljate stare priče svoje porodice i zamišljate budućnost. Sve to staje kada se sukobi ponove”, rekla je ona.

 

Kako kaže, njen otac je na te sukobe ukazivao još 1992. godine

“Apelovao je na SAD da pomognu Avganistanu da postane bedem protiv širenja islamskog fundamentalizma. Govorio je da ako fundamentalizam dođe u Avganistan, rat će se nastaviti još mnogo godina. Avganistan će se pretvoriti u centar svetskog krijumčarenja opojnih droga. Avganistan će biti pretvoren u centar za terorizam. Njegova upozorenja su ignorisana. Povlačenjem sovjetskih snaga iz Avganistana u februaru 1989. godine, gotovo sve zapadne nacije napustile su svoje ambasade i oterale režim mog oca. Nazivajući ga komunističkom marionetom, ubicom, izdajnikom, našao se izolovanim, vodeći vrlo usamljeni rat. A onda, deceniju kasnije, njegove slutnje su se obistinile. Posle terorističkih napada 11. septembra, SAD su napale moju zemlju u borbi protiv islamskog terorizma i započele najduži rat. Pitam se, da ga je svet poslušao, da li bi sve ispalo drugačije”, pita se ona.

Avganistan, Kabul, Talibani
Foto: EPA-EFE/STRINGER

Kako kaže, demokratija nikada nije donela mir Avganistanu.

“Nije ga doneo ni sporazum iz Dohe, strani i pogrešan dogovor koji je zanemario glasove običnih ljudi. Poimanje Avganistanaca promenilo se tokom decenija sukoba i nasilja. Možda je sada pogodan trenutak za nas da obrazujemo ostatak sveta o tome ko smo zaista, šta su naše zajedničke vrednosti, snovi. Avganistan nije ‘groblje imperija’, niti nacija izbeglica. Raseljeni smo, ali jednog dana ćemo se vratiti”, rekla je.

Kako je izgledao njen život sa ocem?

Pre nego što joj je otac postao predsednik živeli su u malom stanu u živahnom kraju zvanom Makroian.

“Svake večeri pričali smo o dogodovštinama sa posla, iz škole ili o onome što smo čuli na vestima, ali sve se to promenilo kada je tata postao predsednik”, rekla je.

Preselili su se iz skromnog stana u grandioznu predsedničku palatu Arg. Kako kaže, tada su ona, njena braća i sestre izolovani od sveta.

“Bilo je dovoljno prostora, ali nije bilo nikoga za igru. Tatu sam retko viđala uvek je bio zauzet. Na kraju su i oni uobičajeni porodični obroci bili retki”, rekala je.

Dodao je da je njen otac bio impozantno visok i krupan. Nadimak „Bik Nadžib“ stekao je zbog svoje dominantne ličnosti. Imao je zastrašujući pogled i glas.

“Ali za mene je, baš kao i za svaku devojčicu njen otac, on je bio moj heroj. Jedne noći 1986. mudžahedini su zapalili skladište vojne municije blizu Kabula. Plakala sam dok su eksplozije odjekivale gradom. Umotao me je u ćebe i čvrsto me držao u naručju”, zaključila je.

Nažalost, te 1996. godine, kada su talibani ušli u Kabul, nije bilo nikoga ko bi njenog oca zaštitio.

BONUS VIDEO: Talibani ruše tvrđavu

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram