"Borba protiv koronavirusa gora je nego operacija u Siriji" kaže britanski hirurg dr Dejvid Not, koji je spašavao živote ranjenika u najgorim ratnim zonama na svetu.
„Kada bi ljudi koji krše pravila o socijalnoj distanci išli na posao kao ja, i svaki dan gledali ono što ja gledam i videli koliko je to katastrofalno, ostali bi kod kuće“, naglašava doktor Not.
Hirurg za ratne traume, koji je operisao u nekim od najgorih ratnih zona na svetu, rekao je da je borba na prvim linijama fronta koronavirusne krize „intenzivno iskustvo“ i jednako loše kao i „gledanje dece raznesene bombama u Alepu“.
Dr Not, inače je svetski poznati hirurg za traume koji je tokom 23 godine bio konsultant hirurg u bolnici Čelsi i Vestminster, piše Independent.
Iako je mnogo godina proveo u ratom razorenim zonama, sada sa užasom u glasu govori o svom iskustvu rada na spašavanju pacijenata zaraženih virusom korona (Covid-19) na respiratorima u bolnici „Sveta Meri“ u Padingtonu.
Pandemiju je nazvao „najstrašnijim neprijateljem“ sa kojim se ikada suočio i upozorio je na osoblje NHS-a (Državna služba za zdravstvo), koji pate od post-traumatskog stresnog poremećaja (PTSP), jer borba protiv virusa „emocionalno uništava“. Medicinske sestre su u njegovim očima bile „pravi heroji“, dok je on bio „sitni, maleni zupčić u ovoj najneverovatnijoj mašini“.
„Biti sa pacijentima tako ozbiljno bolesnima 13 sati dnevno, nositi maske na licu koje izazivaju tolike nelagodnosti, je strašno“, rekao je dr Not „Nikada nisam video da ljudi toliko naporno rade, tako očajnički.“
„Ali ponekad bolest pobedi“, priznao je.
Bezobzirni, neujednačeni način na koji virus korona utiče na one koje zarazi, još uvek je enigma.
„Mnogo ljudi koji leže u našoj jedinici su prilično mladi, u svojim 20-im, 30-im, 40-im i 50-im. Zašto neki imaju blagu bolest, a drugi ogromne probleme i odlaze stvarno brzo, iako nemaju osnovne uslove je misterija koju niko ne razume “, kaže on.
Ipak glavni problem, posebno kod starijih pacijenata, jeste da disanje postaje toliki „napor“ da oni postaju preumorni i „više ne mogu da dišu“.
Ovaj doktor, koji obučava lekare, za rad u zonama rata i elementarnih nepogoda, odlučio je da svoju ženu i dve ćerke drži u zasebnom životnom prostoru, kako bi se smanjio rizik od zaraze. Ističe da se zbog odlaska od porodice osećao kao da je u Drugom svetskom ratu, „a evakuisani su napustili svoje porodice“.
Priznaje da nikada nije ni zamišljao da će lekari u Velikoj Britaniji morati da donose odluke o tome ko će se ovde lečiti u bolnicama, kao što to čini u ratnim zonama, znajući „koji pacijenti mogu da prežive, a koje su operacije uzaludne“.
Dr Not se nada da će ova kriza „resetovati umove tako da ljudi shvate da je ljudski rod jedna velika porodica“.
„Jednom smo na ovoj planeti, svi smo zajedno na njoj i bilo ko od nas može pasti u bilo kom trenutku“, naglašava on.
Inače širom Britanije, medicinske sestre i lekari intenzivne nege rade do poslednjeg atoma snage dok pokušavaju da spasu živote od koronavirusa.
Tokom smena od 12 sati u teškim uslovima, suočavaju se sa tehničkim i emocionalnim izazovima sa kojima se mnogi nikada ranije nisu suočili, dok se bore sa virusom koji je za nekoliko dana progutao planetu, preteći da će ubiti desetine hiljada u Velikoj Britaniji.
Britanija još uvek nije dostigla vrhunac infekcije, ali stručnjaci sa intenzivne nege se već pitaju koliko dugo mogu ovako neumorno rade.
„Obučeni smo i navikli smo da se bavimo teškim i emotivnim scenarijima, ali ovo je poput velikog incidenta koji se nikad ne završava“, kaže medicinska sestra intenzivne nege Karin Gerber.
„Nikada nisam videla ništa ovog intenziteta“.
Pročitajte još:
Kraljevska bolnica u Londonu nalazi se na čelu borbe protiv virusa i omogućila je više od 200 dodatnih kreveta u istočnom Londonu. Oni su puni pacijenata sa koronavirusom.
Jedan od onih, koji praktično ne napuštaju radno mesto, je i Simon Ričards, viši medicinski tehničar (medicinski brat) sa odeljenja intenzivne nege u Londonu.
„Za 20 godina koliko radim, ova situacija je daleko najgora koju sam ikada video i potpuno je neočekivana, ali timski duh koji su ljudi pokazali je neverovatan. Izuzetno je teško, radimo jako naporno. Ceo tim se forsira do krajnjih granica i pitate se koliko dugo ovo može da se izdrži? Voleo bih da vidimo svetlost na kraju tunela.“
Njegov kolega, doktor Andrev Viliams, anesteziolog-konsultant u bolnici „Vips Kros“ u Londonu, kaže da je radno opterećenje „neumoljivo“, dodajući:
„U bolnicama se obično smanjuje obim posla tokomm noći i vikendom. Problem sa koronavirusom je što je uvek isto i danju i noću i svaki dan. Radno opterećenje je konstantno, nema opuštanja. Ne znamo kako će se ovo završiti. Kako ćemo izaći iz ovoga? Ovo se razlikuje od svega što smo do sada videli.“, kaže on.
Podaci NHS-a objavljeni ove nedelje pokazuju da je više od 3.800 pacijenata primljeno u intenzivnu negu nakon što im je dijagnostikovan virus korona do devetog aprila, sa 871 smrtnim slučajem. NHS je u januaru imao svega 4.100 kreveta za intenzivnu negu, što pokazuje zašto je bilo od presudnog značaja da brzo prošire svoje kapacitete.
Za samo nekoliko nedelja zdravstvena služba omogućila je 33.000 dodatnih kreveta, bolnice su otkazale rutinske preglede i operacije, dok su takođe otvorile privremene intenzivne jedinice. U bolnicama, medicinske sestre obično čuvaju samo jednog pacijenta, ponekad i dva. Trenutno je u kraljevskoj bolnici u Londonu, zbog zahteva pacijenata, obim posla proširen i sada su dve medicinske sestre na šest pacijenata.
„Kraljevska bolnica London uvek je bila izuzetno izazovno područje za fizički i mentalni rad. Uvek kažem ako možeš raditi ovde možeš raditi bilo gde, ali trenutna situacija je zbunjujuća. Rad je veoma zahtevan za sve nas. Potražnja se brzo povećala. U početku smo imali jednog sumnjivog pacijenta, ja sam otišao na dva-tri dana, a kad sam se vratio, bio je to samo jedan za drugim obolelim. Prebrzo je eskaliralo.“
On navodi da je cela jedinica transformisana tako da je osoblje primorano da nosi punu ličnu zaštitnu opremu (PPE), uključujući maske, rukavice, štitnike i pregače kako bi se zaustavio prenos virusa.
Čak i jednostavni zadaci sada su izazov jer se osoblje mora osloniti na „trkače“ koji su napolju u hodnicima kako bi doneli predmete koji su im potrebni za obavljanje testova.
„Nošenje pune zaštitne opreme je teško, prouzrokuje glavobolju i umor dok osoblje postaje dehidrirano. Ljudi su postali veoma iscrpljeni, mentalno i fizički“ objašnjava Ričards.
Ističe, da su zaposleni bili uplašeni i anksiozni, ali mogli su da koriste posebne prostorije koje su im stavljene na raspolaganje za pauze.
„Na žalost mnogo pacijenata podlegne bolesti. Videli smo ono najgore. Korona može pogoditi bilo koga.“
Izvor: BBC News
