Otkada su demonstranti izašli na ulice Minska, raste pritisak na Evropsku uniju i međunarodnu zajednicu da pruži podršku prodemokratskim protestima i osudi Lukašenkov režim u Belorusiji. EU, ipak, u ovom trenutku mora da bude esktremno obazriva kako se ne bi dogodilo isto kao i poslednji put kada se direktno umešala u svrgavanje dugogodišnjeg diktatora - u Libiji.
Intervencija u Libiji koju je predvodio NATO bila je na više načina evropska inicijativa – mahom su je predvodile evropske zemlje, ali je ta intervencija stvorila pukotine u samoj Evropi: sa jedne strane bile su zemlje koje su želele da se zauzmu za ljudska prava i demokratiju tako što će pomoći pobunjenicima, a sa druge strane one koje su strahovale od nepredvidivih posledica promene režima u Libiji. Kako se ispostavilo, bojazan je bila opravdana. Decenija nasilja i nestabilnosti u koju je Libija ušla posle pada Gadafijevog režima je jasno upozorenje da mnogo toga može poći po zlu jednom kada diktatura padne.
Pročitaj i:
To ne svakako ne služi da se amnestiraju zločini Gadafijevog režima niti da implicira da bi bilo bolje da je on ostao na vlasti. Nesreća Libije bila je u tome što su i EU i šira međunarodna zajednica bile zaslepljene iznenadnim cepanjem zemlje i fragmentiranjem libijskog naroda u potpuno suprotstavljene frakcije. Gadafijeve pristalice držale su ključne delove beznednosnih snaga i upravljale onim delovima državnog aparata koji je mogao da generiše kakve-takve prihode. Juronjuz piše da postoji velika – a istovremeno zanemarena – mogućnost da se ista stvar dogodi u Belorusiji.
Lukašenkov režim nije – kao što to nije bio ni Gadafijev – režim jednog čoveka. Gadafi je sedeo na vrhu kompleksnog sistema sačinjenog od saveza i zasnovanog na raspodeli prihoda od nafte, učešću favorizovanih grupa u bezbednosnim službama i ujedno marginalizovanju onih ne tako omiljenih grupa, ali i pristupu svim državnim poslovima i ugovorima. Sve je bilo gusto isprepleteno u mrežu koja je povezivala sve nivoe libijskog društva sa Gadafijem, bilo kroz lojalnost ili ništa više od profiterstva.
Kada je Gadafi pao, poravnavanje računa između različitih grupa i ljudi bilo je neizbežno. Revolucionari i dotad potisnute grupe želele su kontrolu nad državom, a neretko i da nadoknade hirove koji su im bili uskraćeni godinama.
Pročitaj i:
Takođe, Gadafijeva politika često je podrazumevala da se različite lokalne zajednice huškaju jedna protiv druge. Libija je završila podeljena po svim mogućim linijama, čak i porodičnim, i posle revolucije libijsko društvo i dalje je imalo otvorene rane.
Nepravde Gadafijevog režima mahom su ispravljane nasiljem tokom i nakon revolucije 2011. godine što je dovelo veliki deo libijskog stanovništva da se okrene drugom strongmenu, Kalifi Haftaru.
Uprkos istorijskim i kulturološkim razlikama, između Libije i Belorusije postoje značajne sličnosti. Lukašenko je svoj režim izgradio i držao u životu kroz kompleksnu mrežu državnih preduzeća i selektivno regrutovanje članova viših ešalona bezbednosnih službi. Siloviki – najviše rangirani oficiri dovođeni iz državnih službi bezbednosti poput KGB-a – zaista drže većinu ključnih pozicija u Lukašenkovom režimu.
Siloviki mreži je u interesu da režim preživi, na stranu što ima kontrolu nad ključnim bezbednosnim institucijama za gušenje demonstracija.
Postoji jasna paralela sa Sirijom u kojoj su Gadafijev režim branile vojne i bezbednosne jedinice odane lično diktatoru. Kada se u jednačinu dodaju državni radnici, saučesnici iz poslovnog sveta i porodice svih upletenih u tu igru, očigledno je da bi veliki deo beloruskog društva bio na gubitku Lukašenkovim padom.
Ništa od toga, podrazumeva se, ne služi kao argument za podršku Lukašenku ništa više nego što bi služilo Gadafiju, ali ovakve komplikovane strukture podrške režimu traže vrlo oprezan i uravnotežen pristup Belorusiji.
Greška je posmatrati Lukašenkov režim kao jednog čoveka ili, u najboljem slučaju, neki homogeni blok koji treba zbaciti. Iza diktatora proteže se mreža ljudi, njihovih porodica, prijatelja i saradnika koji od tog režima zavise.
Reformisanje ili uklanjanje takvog režima značiće da će i pobednik i gubitnik u tom procesu biti belorusko društvo. Libija je naposletku dokazala da nasilna promena ne vodi nužno miru i stabilnosti. Naprotiv, lako može da prolongira cepanje i nasilje.
EU mora da Belorusiji pristupi obazrivo i zato što – kao i u Libiji – ovde postoji moćan spoljni faktor, Rusija koja će nastojati da nametne svoje ciljeve i interese.
Potrebno je brižljivo planiranje postlukašenko scenarija. Blok mora biti pripremljen za manje srećan i više krvav ishod ukoliko Lukašenko uopšte padne.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar