Nisu se samo u Srbiji nadali pobedi Marin Le Pen, bilo ih je i u Evropi. Toliko, da se sticao utisak kao da je Emanuel Makron izgubio jer nije osvojio duplo nego samo pedeset odsto više glasova od Le Pen. Kao i posle svih izbora prisustvovali smo festivalu opštih mesta i hiljadu puta ponovljenih floskula, od kojih je samo jedna bila i ostala validna: Francuska je zemlja levičara koji glasaju za desnicu.
Najčešće se čulo da je francusku društvo podeljeno. Na stranu što je odlika demokratija i sistema u kojima žive slobodni ljudi da se dele. Bez podeljenog društva nema demokratije, nema slobode, samo u autokratijama i diktaturama nema podele. U modernoj Evropi nema zemlje koja je videla više revolucija od Francuske, od buržoaske 1789. godine, preko one iz 1830. pa zatim 1848. godine, pa Pariska komuna 1871. godine, zaključno sa masovnim demonstracijama iz 1968. godine.
Francuzi su bili mnogo više podeljeni kada su katolici tamanili protestante, Jakobinci Žirondince, revolucionari reakcionare i obratno. Čitav 19. vek Francuzi su se delili na Bonapartiste i anti-Bonapartiste. U Drugom svetskom ratu se Francuska raspolutila na kolaboracionističku maršala Petena i slobodarsku generala Šarla De Gola. U drugoj polovini prošlog veka Francuzi su bili podeljeni nepomirljivo na degoliste i socijaliste. Da ne govorimo o podeli koja se potvrdila i na nedeljnim izborima između Pariza i ostatka Francuske (Makron je u prestonici pobedio sa rezulatom 85 prema 15 odsto glasova).
Druga uobičajena fraza je bila vezana za rast osvojenih glasova Le Penovih u drugom krugu predsedničkih izbora, Žan Marija 2002. godine i Marin Le Pen 2017. i 2022. godine. Glasačko telo Žan Mari Le Pena je bilo potpuno drugačije od onog koje glasa za njenu ćerku. Za starog Le Pena su glasali nostalagičari, revizionisti, nacionalisti, aristokrati i ono što je ostalo od njih, rasisti, ksenofobi, antisemiti, konzervativci i svi oni koji nisu prihvatali društvene promene i novo lice Francuske.
Marin je u poslednjih deset godina napravila veliki zaokret. Pomerila se ka desnom centru ostavljajući prostor za ulazak u političku arenu Erika Zemura koji je uzeo tradciononalne glasače njenog oca a ona je raširila svoju bazu u najsiromašnijem, najneobrazovanijem, najugroženijem i najuplašenijem delu društva. Kao svaki populistički lider Le Penova manipuliše sa ljudskim strahovima i predrasudama a njih ima najviše u pomenutim društvenim slojevima. Takođe, Le Penova je u poslednjih par godina napustila antievropsku retoriku i prestala je da preti izlaskom Francuske iz EU i evrozone a odavno je izbacila i antisemitski narativ iz svog najbližeg okruženja.
Drugim rečima, ako uzmete politički prorgram Le Penove iz ove godine i uporedite ga sa onim Nikole Sarkozija iz 2012. i Žan Marija Le Pena iz 2002. uočićete vrlo brzo da je on mnogo bliži bivšem lideru republikanaca nego njenom ocu. Dakle, Le Pen u očima Francuza, ali i suštinski, nije bauk kao što je bila pre pet godina a tek nema veze sa svojim ocem od pre 20. godina, osim prezimena naravno.
Treća omiljena konstatacija je bila kako je Makron izgubio dva miliona glasova i da je on u stvari pobednik-gubitnik, odnosno da svoju pobedu duguje strahu Francuza od Le Penove i Melanšonovim glasačima.
Makron je prvi predsednik, posle De Gola, koji je reizabran a da je u Matinjonu (zgrada premijera Francuske) njegov čovek a ne lider opozicije što je bio slučaj sa Miteranom i Širakom. Za razliku od Fransoa i Žaka koji su vodili kampanje napadajući vladu suprotnog tabora, Makron je morao da stane iza rezultata svoje vlade.
Takođe, imajući u vidu da je tokom njegovog mandata morao da se souči sa pobunom “žutih prsluka”, pandemijom, dugim odlaskom Angele Merkel u političku penziju, Bregzitom, vladavinom Donalda Trampa u Vašingtonu, invazijom Rusije na Ukrajinu, inflacijom i padom kupovne moći kao posledice, Makron je jedan od retkih lidera u zemljama liberalne demokratije koji je sačuvao vlast sa prilično ubedljivom pobedom.
Da budemo pošteni, da je Makron pobedio sa 55 odsto ili manje glasova, njegova pobeda bi bila hroma i problematična, da je osvjio 60 odsto ili više glasova to bi bio trijumf, sa pobedom 58,5 prema 41,5 ulazimo u prostor, uslovno rečeno, normalne pobede.
Četvrta česta primedba na račun Makrona je bila da je on kandidat bogatih i elite, gde se pod elitom podrazumeva nešto veoma loše, gotovo jednako gadno kao liberalno ili neoliberalno određenje, koje za ljubitelje lika i dela Vladimira Putina, Si Đinpinga, Redžepa Tajipa Erdogana ili Viktora Orbana predsatvlja najjaču moguću diskvalifikaciju.
Ako bi pomenuta definicija bila tačna onda bi to značilo da je Francuska krcata bogatašima i pripadnicima elite koji su u stanju da izaberu na fer, demokratskim i slobodnim izborima svog kandidata bez većih problema.
Peto zapaženje je bilo vezano za apstinenciju koja je dostigla kvotu od blizu 30 odsto. Odgovara istini da je u nedelju bila najmanja izlaznost na predsedničkim izborima od 1969. godine, ali je pre godinu dana na regionalnim izborima u svih 17 jedinica izašla tek trećina glasača na birališta. Apstinencija je bila na 66 odsto!
Veoma bitan faktor, projektovan da bude sve značajniji u političkom životu Francuske u budućnosti, su glasovi Francuza islamske veroispovesti. Oni su u prvom krugu, posebno mladi, glasali za Žan Lika Melanšona. U drugom krugu su u najvećoj meri zaobišli biračka mesta jer nisu želeli da daju glas Makronu koji je poveo bitku proitv tzv. islamskog separatizma a ni za Le Penovu koja je i dalje percipirana kao islamofob.
Makronu je prigovarano i da je proslava pobede na Marsovim poljima bila mlaka, bez entuzijazma, skromna. Interesantno je da su te kritike stizale od istih ljudi koji su ga kritikovali da je arogantan, udaljen od realnog života, bez empatije. Ne treba smetnuti s uma da je za deo Francuza Makron oličenja svega što oni preziru i što iritira provinciju: Evropa, ENA (Ecole nationale d’administration) banke, establišment, Pariz, mejnstrim mediji, migranti, meritokratija, konkurencija.
Makron nije, kao pre pet godina, došao sam uz zvuk Betovenove Ode radosti i himne EU ispred Luvra, već je sa svojom suprugom i velikom grupom mladih došao na Marsova polja koja su u kolektivnoj političkoj svesti Francuza ostala vezana za Fransoa Miterana i njegova poslednja pojavljivanja. Makron je tokom izborne kampanje koristio prilično Miteranov vokabular, uključujući i slogan o “tihoj snazi”. Na taj način je želeo da pošalje poruku da je svhatio raspoloženje birača i da će njegov drugi petogodišnji mandat ići ka centru i u levo a ne ka desnici.
PROČITAJTE JOŠ:
U suštini, Makron je uradio sve suprotno od onoga što se očekivalo od predsednika koga su u prvoj godini njegovog mandata oslovljavali kao Jupitera, vrhovnog boga, starorimske verzije Zevsa.
Shvatajući momenat – država još nije izašla iz pandemije, ruska invazija na Ukrajinu i dalje traje, inflacija i pored toga što ju je obuzdao bolje nego njegove kolege u drugim državama EU je dovoljno visoka da oslabi kupovnu moć građana, posebno najugroženijih – Makron je izbegao pompezno slavlje i skandale kao njegovi prethodnici. Sarkozi je završio u elitnom noćnom klubu sa muzičkom legendom Džonijem Holidejom a nesrećni Oland se našao između Segolen Rojal, majke njeogove dece, koja ga je poljubila u obraz i tadašnje verenice Valeri Triervejler koja je tražila imparativno “francuski poljubac” na bini pred svima i Segolen u prvom redu.
I poslednje rabljeno opšte mesto je bilo pitanje da li će Makron zameniti Merkel u Evropi. Osim što između Merkelove i Makronove postoji generacijski a zatim i politički i svetonazorni, koji ih nije sprečavao da dobro sarađuju, za EU i celu Evropu bi bilo pogubno da Makron bude kao Merkelova. Bivša kancelarka nije bila vična hendlovanju vanredenih situacija i bila je veoma sklona odugovlačenju, pomerenju i zaleđivanju problema. Markon je srećom drugačija osoba. Možda neće uspeti da reformiše Evropu, ali će barem pokušati. Uostalom, ostali su samo on i Francuska. Nemačka jeste najjača evropska zemlja, ali ima nedovoljno kredibilnog, agilnog i harizmatičnog kancelara Olafa Šolca. U Rimu imamo kompetentnog, agilnog, najpametnijeg vladara od vremena Marka Aurelija, Marija Dragija, ali Italija nema specifičnu težinu da bude lokomotiva EU, ni ekonomska, ni vojna a ni politička. Ostaje samo Makron i ono Jupitera što je ostalo u njemu.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Pratite nas na Google News
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar