Sraman presedan i jeftin trik sa Dračom: Zbog Kosova preko noći obesmišljena tradicija od preko 70 godina

O čemu se radi?

Još od 1951. godine i takmičenja u Egiptu, tačnije tamošnjem gradu Aleksandriji, pa sve do 1991. godine u Atini, na svake četiri godine održavano je takmičenje pod nazivom Mediteranske igre.

Potom je naredno izdanje održano 1993, pa je od 1995. do 2013. vraćen stari ritam, nakon čega je usledila pauza od pet godina i prešlo se na parne neolimpijske godine.

Sve vreme je na snazi bilo jedno pravilo - iako na samom takmičenju mogu da učestvuju zemlje koje nisu same deo Mediterana (poput, recimo, Srbije, ili Portugala, ili samog Kosova), organizacija Mediteranskih igara može da „ide“ samo i isključivo zemljama koje imaju izlaz na Sredozemno more.

A onda je 2023. godine došao trenutak koji je promenio čitavu priču.

Da bismo razumeli šta se tada dogodilo, prvo treba objasniti ko uopšte donosi pravila Mediteranskih igara. Međunarodnim komitetom Mediteranskih igara, odnosno ICMG-om (International Committee of Mediterranean Games), upravlja organizacija koja okuplja olimpijske komitete zemalja učesnica i koja je zadužena za organizaciju i nadzor nad ovim takmičenjem.

Upravo je ICMG na Generalnoj skupštini održanoj u Heraklionu na Kritu 8. septembra 2023. godine usvojio izmene svoje Povelje. I tu dolazimo do možda i najvažnijeg detalja čitave priče - izmenama je otvorena mogućnost da domaćin Mediteranskih igara bude i kopnena država, odnosno država bez izlaza na more.

Na istoj skupštini odlučivalo se i o domaćinu 2030. godine. Za organizaciju Igara izabrana je Priština, sa 55 glasova od ukupno 66, uz osam glasova protiv i tri uzdržana, pa odluka, uprkos nastojanju da se domaćinstvo donese bez ozbiljnog otpora, ipak nije prošla jednoglasno.

I sada dolazimo do dela koji čitavu priču čini mnogo zanimljivijom.

Jer promena pravila nije bila posledica neke apstraktne potrebe da se Povelja modernizuje, niti je ostala bez jasnog povoda. Naprotiv, nekoliko meseci kasnije postalo je jasno da je promena bila direktno povezana sa kandidaturom Prištine.

Predsednik Olimpijskog komiteta Kosova Ismet Krasnići to je praktično i potvrdio, rekavši da Kosovo nije imalo pravo da organizuje Igre jer nema izlaz na more, ali da su uspeli da promene statut, čime im je otvoren put ka domaćinstvu.

Još zanimljivije je što je isto objašnjenje stiglo i iz samog ICMG-a. U odgovoru na pitanja o kandidaturi Prištine, Komitet je naveo da je, nakon što je neformalno saznao za nameru Olimpijskog komiteta Kosova da kandiduje Prištinu, „smatrao neophodnim“ da ažurira svoju Povelju kako bi se omogućila organizacija Igara i u kopnenim državama. Tek nakon toga, prema sopstvenom objašnjenju ICMG-a, bilo je moguće razmatrati kandidaturu Prištine.

Dakle, prvi put posle više od sedam decenija nije se prilagođavala kandidatura pravilima, već su se pravila prilagodila kandidaturi.

A onda se otvorilo još jedno pitanje - šta uraditi sa svim onim sportovima zbog kojih je more, ipak, neophodno?

Jer možete promeniti Povelju, možete promeniti uslove za domaćina, možete izabrati Prištinu, ali ne možete promeniti činjenicu da Kosovo nema more.

Zato će deo Mediteranskih igara 2030. godine biti održan u Albaniji. Konkretno, Drač će ugostiti jedrenje i discipline koje zahtevaju morsku obalu, što znači da će za potrebe „mediteranskog duha“ more morati da se - uveze iz susedne države. Aljbin Kurti je i sam, nakon dobijanja domaćinstva, naveo da će Albanija omogućiti korišćenje obale Drača upravo zato što Kosovo nema pristup moru.

I tako dolazimo do prilično bizarnog rezultata čitavog procesa: domaćin Mediteranskih igara nema more, pravila su promenjena kako bi mogao da bude domaćin, a kada na red dođu sportovi koji se održavaju na moru - more se pronađe u drugoj državi.

Pri tome, ni sam ugovor o organizaciji Igara nije mogao da zaobiđe ovu činjenicu. U dokumentu koji reguliše domaćinstvo Prištine navodi se da, „u kontinuitetu sa dosadašnjim iskustvima i radi očuvanja tradicije Igara“, Mediteransko selo treba da bude uz more ili što je moguće bliže njemu, ali se istovremeno posebno predviđa slučaj grada domaćina koji možda nema izlaz na more. Tada selo treba da bude što bliže glavnim sportskim borilištima ili olimpijskom centru.

Sedam decenija tradicije tako je dobilo novi dodatak: ako domaćin nema more, nije problem. Promeniće se pravilo, a more će se pronaći tamo gde ga ima.

Ali tu priča ne završava, jer način na koji je Priština dobila domaćinstvo otvara još jedno, možda i neprijatnije pitanje.

Olimpijski komitet Srbije je tada žestoko reagovao, tvrdeći da je odluka doneta uz snažno političko mešanje i da je pokušaj da se odluka o domaćinu donese praktično aklamacijom ostao bez uspeha. Prema saopštenju OKS-a, srpska strana je insistirala da se o domaćinu odlučuje nakon Olimpijskih igara u Parizu, što je, kako su naveli, bila praksa u sličnim slučajevima, ali je rukovodstvo ICMG-a odbilo da o tom predlogu glasa i time delegate stavilo pred svršen čin.

Dodatnu težinu čitavoj priči dalo je pojavljivanje kosovskog premijera Aljbina Kurtija na samoj Generalnoj skupštini, gde je pred delegatima govorio u prilog kandidaturi Prištine. ICMG je kasnije zvanično potvrdio da je kosovsku delegaciju u Heraklionu predvodio upravo Kurti.

Na kraju, Priština jeste dobila Igre. Ali nije dobila samo glasove za domaćinstvo.

Dobila je i promenu pravila koja je to domaćinstvo učinila mogućim, dobila je izuzetak koji do tada nije postojao, dobila je podršku Albanije kako bi deo takmičenja mogla da održi na moru, a sve to uz ozbiljne prigovore srpske strane na sam način donošenja odluke.

I zato ovde više nije reč samo o tome da li Kosovo ima more ili nema.

Reč je o tome da li Mediteranske igre i dalje imaju ikakav geografski i sportski kriterijum koji nešto znači, ili je dovoljno da se pronađe politička većina, promeni pravilo i onda naknadno pronađe način da se čitava stvar uklopi u ono što je nekada predstavljalo tradiciju.

Jer ako je moguće da država bez izlaza na more bude domaćin Mediteranskih igara, da se zbog njene kandidature promene pravila, a da se potom morski sportovi organizuju u drugoj državi, onda je teško izbeći jedno sasvim jednostavno pitanje:

Šta je, onda, uopšte još „mediteransko“ u Mediteranskim igrama?