Sistematsko uništavanje omiljenih sportova u Srba - teški dani i bizarne odluke kroje sudbinu fudbala, košarke i vaterpola

Nisu razlozi svuda isti. FIFA pokušava da od Svetskog prvenstva napravi sve veći komercijalni proizvod, FIBA i Evroliga godinama nisu pronašli održiv dogovor oko kalendara reprezentativne i klupske košarke, dok World Aquatics eksperimentiše sa pravilima i sistemima takmičenja koji često dodatno komplikuju sport koji se već bori sa problemom razumljivosti.

Zajedničko im je, međutim, to što se odluke sve češće donose iz perspektive organizacija koje upravljaju sportom, a sve ređe iz perspektive onih koji ga igraju i gledaju.

Upravo zbog toga tri aktuelna primera iz fudbala, košarke i vaterpola otvaraju mnogo šire pitanje: da li ljudi koji vode sport zaista rade na njegovom razvoju ili su, u borbi za novac, uticaj i kontrolu, počeli da ugrožavaju ono zbog čega je sport uopšte postao popularan?

Fudbal: Infantino i pokušaj da se i Svetsko prvenstvo pretvori u investiciju

U slučaju fudbala, teško je zaobići Đanija Infantina.

Predsednik FIFA već godinama vodi politiku agresivnog komercijalnog širenja. Svetsko prvenstvo je prošireno na 48 reprezentacija, uvedeno je novo klupsko Svetsko prvenstvo sa 32 ekipe, a FIFA konstantno traži nove načine da poveća prihode od svojih najvrednijih proizvoda.

Međutim, najnoviji potez otvorio je mnogo ozbiljnije pitanje od samog širenja takmičenja.

FIFA je pokušala da proda 20 odsto udela u novom komercijalnom entitetu povezanom sa pravima Svetskog prvenstva privatnim investitorima za oko 4,2 milijarde dolara. Plan je izazvao snažan otpor unutar fudbalske porodice, a UEFA, AFC i CONCACAF javno su kritikovali način na koji je proces vođen i zatražili nezavisnu istragu.

Predlog je povučen, ali je sam pokušaj ostao.

I tu je ključ problema.

Svetsko prvenstvo jeste ogroman komercijalni proizvod, ali je istovremeno i najvažnije reprezentativno takmičenje na svetu. Njegova vrednost nije samo u televizijskim pravima, sponzorskim ugovorima i milijardama dolara prihoda, već i u statusu koji ima u istoriji fudbala.

Kada se deo buduće komercijalne vrednosti Mundijala nudi privatnom kapitalu, logično je postaviti pitanje gde se završava komercijalizacija, a gde počinje rasprodaja najvrednijeg proizvoda koji FIFA ima.

Još je problematičniji način na koji je sve urađeno.

Ako su ključne konfederacije morale javno da reaguju i traže nezavisnu istragu, onda problem više nije samo u jednoj poslovnoj odluci. Postaje pitanje načina upravljanja svetskim fudbalom i odnosa između FIFA i organizacija koje bi trebalo da budu njeni partneri.

Infantino je tokom svog mandata insistirao na tome da FIFA mora da raste. Problem je što se u toj trci za rastom sve teže vidi granica.

Više reprezentacija.

Više utakmica.

Više takmičenja.

Više komercijalnih prava.

Više novca.

A sada i privatni investitori koji bi imali finansijski interes u budućoj vrednosti proizvoda koji je decenijama bio u centru reprezentativnog fudbala.

Kada se sve to spoji, teško je izbeći utisak da FIFA više ne pokušava samo da razvija fudbal, već da pronađe način da iz svakog njegovog dela izvuče maksimalnu ekonomsku vrednost.

I tu je najveći problem Infantinove politike.

Nije sporno da FIFA treba da bude finansijski uspešna. Sporno je kada komercijalni interes počne da određuje kako će izgledati sport.

Košarka: FIBA i Evroliga vode rat, a reprezentacije plaćaju ceh

Košarka ima drugačiji problem, ali je posledica slična.

Godinama traje sukob FIBA i Evrolige oko kontrole evropske klupske košarke. Spor se vodi oko takmičenja, kalendara, prihoda i uticaja, a reprezentativni prozori postali su jedan od najvidljivijih simptoma tog sukoba.

Kada je FIBA uvela kvalifikacione prozore tokom klupske sezone, ideja je bila da reprezentativna košarka dobije kontinuitet i da nacionalni timovi više ne postoje samo tokom leta.

Problem je nastao kada se pokazalo da se kalendar reprezentacija sudara sa obavezama igrača u klubovima.

Reprezentacije tako igraju zvanične utakmice u terminima kada su najbolji igrači zauzeti u Evroligi ili NBA ligi. Selektori često ne mogu da računaju na kompletan sastav, dok navijači gledaju utakmice koje formalno imaju status reprezentativnih, ali kvalitetom i sastavima ne predstavljaju ono što bi trebalo da budu.

Za Srbiju je to posebno izražen problem.

Reprezentacija je decenijama bila jedan od najvažnijih stubova domaće košarkaške kulture. Međutim, u kvalifikacijama se sve češće dolazi do situacije da Srbija ne može da okupi najbolje igrače, ne zato što oni ne žele da igraju, već zato što se njihovi klupski i reprezentativni rasporedi jednostavno ne poklapaju.

I tu se gubi ono najvažnije.

Reprezentativna košarka trebalo bi da bude takmičenje najboljih protiv najboljih. Umesto toga, kvalifikacije su postale svojevrsna provera dubine sastava i sposobnosti saveza da pronađe igrače koji su u datom trenutku dostupni.

FIBA ima svoje argumente. Evroliga ima svoje. Klubovi imaju svoje interese, NBA ima svoje.

Ali reprezentacija nije trebalo da bude mesto na kojem će se taj sukob rešavati.

Navijača ne zanima ko je dobio poslednji spor oko termina. Njega zanima zašto njegov najbolji igrač nije u sastavu.

I što se takva situacija češće ponavlja, to se više urušava i ono što je decenijama bilo posebno u reprezentativnoj košarci – osećaj da država okuplja svoje najbolje igrače i da je dres reprezentacije iznad klupskih podela.

Problem zato nije samo u jednoj kvalifikacionoj utakmici.

Problem je u sistemu koji je napravljen tako da reprezentacije postoje u kalendaru, ali često nemaju uslove da nastupe u najboljem sastavu.

Vaterpolo: U16 Svetsko prvenstvo i sistem koji rezultat pretvara u formulu

Vaterpolo je možda najdrastičniji primer problema sa stalnim eksperimentisanjem.

Sport koji već ima problem sa komplikovanim pravilima i slabijom vidljivošću u odnosu na fudbal i košarku poslednjih godina prolazi kroz česte promene pravila, formata i sistema takmičenja.

Najnoviji primer stigao je sa U16 Svetskog prvenstva u Zagrebu, gde je World Aquatics koristio Tournament Performance Index, odnosno TPI.

Ideja sistema je da se rezultat ne vrednuje samo kroz klasičan odnos pobeda i poraza. U obračun ulaze snaga protivnika, njegova pozicija na svetskoj rang-listi i razlika u golovima. Na taj način trebalo bi da se napravi preciznija procena učinka svake reprezentacije.

Problem je što se time suštinski komplikuje ono što bi trebalo da bude najjednostavniji deo takmičenja.

Kod klasičnog sistema tabela je jasna: pobeda donosi bodove, poraz ne donosi. Kod TPI sistema nije dovoljno znati da je jedna ekipa pobedila. Potrebno je znati koga je pobedila, kojom razlikom i kakva je pozicija tog protivnika u sistemu rangiranja.

Drugim rečima, rezultat utakmice više nije dovoljan da bi se objasnilo koliko je ona značila.

World Aquatics je time pokušao da napravi pravedniji sistem i da dodatno vrednuje pobede protiv kvalitetnijih protivnika. To je legitimna ideja. Ali pitanje je da li je cena te „preciznosti“ previsoka.

Posebno zato što je reč o U16 reprezentacijama.

Mlađe kategorije trebalo bi da predstavljaju osnovu razvoja sporta. Igrači se prvi put susreću sa velikim međunarodnim takmičenjima, uče kako da igraju pod pritiskom i kako da se nose sa rezultatima.

Umesto jednostavnog sistema u kojem je rezultat utakmice centralna stvar, dobili su formulu koju je prosečnom gledaocu gotovo nemoguće pratiti bez dodatnog objašnjenja.

A to je upravo suprotno od onoga što vaterpolu treba.

Ako je cilj da sport privuče novu publiku, onda bi pravila i takmičenja trebalo da budu što razumljiviji. Ako gledalac posle utakmice ne može samo na osnovu rezultata da shvati kakva je pozicija njegove ekipe, sistem nije uspeo u najosnovnijem komunikacionom zadatku.

I zato problem sa U16 prvenstvom nije samo jedan eksperiment.

On je simptom šireg pristupa u kojem se komplikovan problem pokušava rešiti još komplikovanijim sistemom.

Tri sporta, tri problema, ista posledica

FIFA pokušava da maksimalno komercijalizuje fudbal.

FIBA i Evroliga godinama ne uspevaju da pronađu funkcionalan model u kojem reprezentativna i klupska košarka mogu normalno da funkcionišu zajedno.

World Aquatics pokušava da unapredi vaterpolo kroz promene pravila i sistema takmičenja, ali pritom rizikuje da ga učini još manje razumljivim.

To nisu iste stvari i ne treba ih veštački izjednačavati. Ali zajednički problem postoji: odluke se često donose odozgo, bez dovoljno razmišljanja o tome kako će ih na kraju doživeti onaj zbog koga sport postoji.

Igrač koji mora da igra još jednu utakmicu.

Selektor koji ne može da računa na najbolje.

Navijač koji ne razume tabelu.

Publika koja treba da plaća još jedan paket televizijskih prava.

Sve su to ljudi koji na kraju plaćaju cenu odluka koje donose sportske organizacije.

A sport ne bi trebalo da bude komplikovaniji zato što su njegovi čelnici dobili više mogućnosti.

Ne bi trebalo ni da bude skuplji samo zato što postoji način da se iz njega izvuče još novca.

I ne bi trebalo da reprezentacija postane manje reprezentativna zato što dve organizacije ne mogu da se dogovore.

Fudbal, košarka i vaterpolo u Srbiji imaju dovoljno veliku tradiciju da prežive loše odluke. Ali nijedan sport nije beskonačno otporan na pogrešno upravljanje.

Ako se nastavi trend u kojem je važnije koliko se novca može zaraditi, ko kontroliše takmičenje ili koliko se sofisticiran sistem može napraviti nego kako sport izgleda na terenu, onda će posledice pre ili kasnije postati vidljive.

Jer publika može da prihvati promenu.

Može da prihvati novo pravilo, novi format ili novo takmičenje.

Ali samo ako razume zbog čega je ono potrebno.

U suprotnom, dobija se najgora moguća kombinacija: sport ostaje isti samo po imenu, dok se sve ono zbog čega ga ljudi vole polako menja.