Velika ispovest Šoštara za Nova.rs: Od Bečeja do krova sveta

Ostalo 20. mar. 202116:06 > 16:17
Podeli:

"Uvek mi je bila želja da umesto što sam primao golove, jedan i dam. Mada, nisam zažalio što sam ostao golman", priča legendarni Aleksandar Šoštar u velikom intervjuu za Nova.rs.

PROČITAJTE JOŠ...

Šoštar je u karijeri nastupao za Partizan, Bečej, Budvansku Rivijeru, italijanski Posilipo, Barselonu, dok je u kapici reprezentacije Jugoslavije osvojio titulu olimpijskog šampiona 1988. godine u Seulu.

Pored toga, na svom „kontu“ ima dve titule prvaka Evrope sa reprezentacijom (Atina 1991. i Budimpešta 2001), prvaka sveta iz Perta 1991, a Bečej je 2000. popeo na krov Evrope.

O svojim vaterpolo počecima i zasluzi pokojnog trenera Partizana Aleksandra Maksimovića Makse za sve što je postigao, prvim turnirima, stanju u srpskom vaterpolu, planovima njegovog Novog Beograda i najboljim igračima sa kojima je igrao tokom bogate karijere, legendarni vaterpolista i nekadašnji kapiten nacionalnog tima govorio je za Nova.rs.

„Ja sam relativno kasno počeo da treniram, sa 11 i po godina. Danas je ta granica spuštena znatno niže. Tata je bio vojni muzičar, i kako je vojska imala svakodnevni termin na Banjici, vodio je i mene. Tamo su me viđali i treneri zaposleni na bazenu, DIF-ovci, fakultetski obrazovani.

Oni su nadgledali, trudili se da sve bude u redu, i želeli su da pomognu svima koji su imali neku nedoumicu ili kojima je bila potrebna pomoć. Mene je tu video Aleksandar Maksimović, procenio je da u meni postoji nešto, vrbovao me je, pa sam uz još dva druga iz škole i krenuo da dolazim, iako nije bilo jednostavno jer sam u to vreme živeo na Novom Beogradu. Ti drugovi su posle nekoliko meseci prestali da dolaze na treninge, a ja sam, eto, u vaterpolu ostao čitav život, od jeseni 1975. pa do danas.“

Aleksandar Šoštar Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Maksimović je ujedno bio i zaslužan jer ste stali pred gol? 

„Tada smo prvo takmičenje imali sa 14 godina, Pionirski kup, posle je išlo takmičenje do 16 godina, pa do 18… Danas mnogo ranije deca počinju da se bave takmičarskim sportom, da li je to dobro ili ne… I tada su oni koji su bili kvalitetniji igrali za starije generacije, recimo sa 13 su igrali za uzrast do 14.

I ja sam, kao i sva deca, više voleo u to vreme da dam nego da primim gol, i nije mi ni na kraj pameti palo da počnem da branim. Maksa je nešto prepoznao u meni, i stavio me je na gol. Dobro sam se pokazao, iako nismo imali nikakva takmičenja, ali sam čim je Maksa otišao u vojsku brže-bolje sam pojurio nazad, u igru. Kada se vratio, video je da nisam više golman, ali se pravio da nije primetio sve dok nismo došli na dve nedelje pred kvalifikacije za Kup Jugoslavije krajem februara 1978. za uzrast od 14 godina.

Imali smo sasvim dobar tim tada, ali nismo imali golmana dve nedelje pred turnir. Maksa mi je rekao ‘Ajde ti malo stani na gol, čisto dok ne nađemo nekoga’, i to je bilo to. Mislim da smo igrali u Zagrebu, bili smo drugi, ako se ne varam. I ja sam se dobro pokazao tada, zbog toga sam i ostao na golu, ali mi je uvek bila želja da umesto što sam primao golove, jedan i dam. Mada nisam zažalio i mislim da je Maksa uradio pravu stvar.“

Malo je poznata priča da ste jednom bili blizu da tu želju i ostvarite?

„Kada sam ja počeo da igram pravilo je bilo da golman ne sme da ubaci loptu na manje od četiri metra od gola protivnika. Posle se to i promenilo. A jednom sam se našao i u igri, na revijalnom turniru koji smo organizovali u Budvi dok sam igrao za Budvansku Rivijeru. Turnir je bio u „bič vaterpolu“, na leto 1997. i 1998. Bili su tu Italijani, ekipa sa Malte, i moja ekipa u kojoj su igrali Nebojša Milić, Predrag Zimonjić, Ranko Perović na sidru. Bilo je rekreativnog i promotivnog karaktera, lepo je bilo organzovano.

Igrali se bez semafora, na dva dobijena seta od po šest golova. Dakle, ko prvi dođe do šest golova dobije set. Onda smo igrali protiv Posilipa, mog nekadašnjeg kluba, pa sam prva dva seta branio, bilo je 1:1, da bi u trećem igrao jer su obe ekipe obezbedile prolaz dalje, pa rezultat nije bio presudan. Igrali smo u Budvi, preko leta, na otvorenom, bilo je preko 3.000 ljudi… i to ne samo tu, već i na Siciliji, Malti… Svugde je bilo ogromno interesovanje.“

Kad već spomenuste interesovanje, kakva je situacija bila tad, kad je uporedite sa današnjom?

„Ono i dalje postoji, možda i veće nego ranije. Uvek su tribine pune kad god je bio neki važan vaterpolo događaj. Pričam naravno o situacijama pre koronavirusa. Zavisi dosta toga i od nas, ali i od drugih faktora. Na vaterpolo utakmicama budu često pune tribine. Nije poseta poput nekih fudbalskih stadiona, najviše koliko staje na naše utakmice jeste oko 3.000 navijača, ali budu dobro popunjene tribine. Imali smo 2016. godine Evropsko prvenstvo u Beogradu, kada je oboren rekord, bilo je 22.000 ljudi na tribinama u Areni… To je dokaz da sve može.“

Sa ekipom Bečeja ste se popeli na krov Evrope. Kakve uspomene vam budi sećanje na taj period?

„Ja sam imao sreću da sam uvek bio deo ekipa koji su se borile za titule, od Partizana i 1983, kad sam se vratio iz vojske, pa na ovamo. Partizan je tada bio vrhunski klub, imao je stalnu okosnicu tima, ali nismo uspeli da osvojimo trofej Lige šampiona, što je bio san. Jedno leto sam proveo u Budvanskoj Rivijeri, što je bilo veoma lepo iskustvo, da bi posle toga otišao u Bečej.

Tim je tamo pravljen da napadne titulu šampiona Evrope. Nismo uspeli u prva tri pokušaja, dva puta smo bili četvrti a jednom u finalu poraženi od Splitske banke, da bismo 2000. uspeli da bez poraza dođemo do titule. Imali smo tada zaista strašan tim – Aleksandar Šapić, Aleksandar Ćirić, Jugoslav Vasović, Veljko Uskoković… Moglo je da se dogodi da četiri puta zaredom osvojimo titulu, desilo se samo jednom.“

Negde u to vreme nastajao je jedan od najvećih rivaliteta u istoriji sporta, između naše reprezentacije i Mađarske?

„Ja sam bio deo toga dve godine, 2000. i 2001, kad sam se vratio u reprezentaciju, pa sam u taj rivalitet ušao sa već dosta iskustva. Ipak, bilo je osetno to, postojao je taj rivalitet, posebno se osetilo na Olimpijskim igrama u Sidneju, gde smo u grupi pobedili Mađare, a oni su nas izbacili u polufinalu. I na toj utakmici smo bili bolji, vodili, a onda je njihov selektor Deneš Kemenji na gol uveo do tada nepoznatog momka koji je našu reprezentaciju sprečio da zatrese mrežu do kraja meča.

U pitanju je Zoltan Seči, koji je narednih 12 godina branio za Mađare, od te utakmice. Poremetio nas je skroz. Sledeće godine smo osvojili Evropsko prvenstvo u Mađarskoj, dobili ih na njihovom terenu… Bilo je jako, bilo je spektakularno. Kad sam završio karijeru bio sam predsednik domaćeg Saveza, i bio sam deo tih utakmica, na neki drugi način, ali dovoljno da osetim koliko je taj duel atraktivan i koliko je jak.“

Vaterpolo svet je još uvek u neverici nakon smrti jednog od aktera tih spektakularnih duela, legendarnog mađarskog vaterpoliste Tibora Benedeka. Vi ste imali prilike da igrate protiv njega u Italiji. Kako se sećate tih duela?

„Da, on je tek došao u Romu, ja sam bio u Posilipu. Tibor je bio jedan vrhunski sportista i tih godina je bila priča gotovo svakodnevna ko je najbolji igrač na svetu, Benedek ili naš Vladimir Vujasinović. Velika šteta… Neverovatno, pogotovo zbog toga kako je izgledao, kako je živeo, poštovao je sva pravila, možda i više nego što je trebalo. Velika šteta, i za evropski i za svetski vaterpolo. Pogotovo jer je bio maltene na samom početku trenerske karijere.“

Sada ste sportski direktor Novog Beograda, klub je pokrenuo Aleksandar Šapić, Vladimir Vujasinović je trener jednog od najzanimljvijih projekata u srpskom sportu. Veliki broj legendi okupljenih na jednom mestu?

„Ja sam tu od decembra prošle godine. Mnogo toga je urađeno već. Lako je pokrenuti klub, skupiti decu, ali je potrebno vreme da bi sve to zaživelo kako bi trebalo. Prve dve ili tri godine nije napravljen neki veći uspeh, da bi prošle godine na jednom juniorskom turniru osvojeno drugo mesto, ove godine su sve generacije prošle na završnicu Kupa. To nije neki preterani uspeh, pred tim momcima je ogroman put, ali je taj rezultat pokazatelj da se dobro radi.

Seniorska ekipa je iz godine u godinu napredovala i išla iz ranga u rang takmičenja. Trenutno smo drugi na tabeli iza Radničkog iz Kragujevca, pa smo u borbi za sam vrh. Nalazimo se na putu da uđemo u plej-of, ali je sigurno da se na tome nećemo zaustaviti. Svi mi više volimo da pobedimo nego da izgubimo. Sledeće godine ćemo biti još kvalitetniji nego ove godine, a cilj je da zaigramo u Ligi šampiona.“

Aleksandar Šoštar Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Utisak je da je interesovanje za vaterpolo opalo i da škole imaju znatno manje polaznika nego ranije. Kako to preokrenuti i ponovo zainteresovati decu da mu se posvete?

„Samo uspeh. Jedno bez drugog ne može. Uspeh vrbuje novu decu da počnu da se bave tim sportom a oni opet donose nove uspehe. Recimo, 2000. godine odbojkaši su osvojili zlato u Sidneju na Olimpijskim igrama, svi živi su igrali odbojku. Kada smo u septembru 2003. prošli u Ligu šampiona iako su svi sumnjali u Partizan, sutradan je oko 30-40 dečaka došlo na Banjicu kako bi počeli da igraju vaterpolo.

Mnogi dođu zbog toga što je voda nešto što pomaže u razvoju dece. Da li će postati vrhunskI? Ko zna, ali na nama je da ih animiramo da krenu na škole plivanja i da uče da igraju vaterpolo kako bi se pre svega pravilno razvijali, a da li će od njih postati reprezentativci manje je važno. Beograd svakako ima uslove da sve to pruži.“

U prethodnim godinama veliki broj reprezentativaca Srbije je iskazao nezadovoljstvo zbog stanja u kom se srpski vaterpolo nalazi. Koje promene su neophodne?

„Prvo je potrebno da klubovi postanu stabilni, u smislu da imaju svoju školu i obučavaju igrače od maltene malih nogu, recimo sedam godina, pa do seniorskog uzrasta, kao što radi Partizan. Bila je priča da je Partizan dovodio sve najbolje dečake od 14-15 godina, ali je pitanje da li bi svi ti igrači koji su iz Partizana napravili karijeru uspeli u tome da nije bilo Partizanove škole. Imamo recimo i Vojvodinu koja proizvodi igrače, ali ne uspeva da napravi iskorak, jer je neophodan i ekonomski faktor.

Mada, ukoliko imate ovo prvo, školu i obučavanje igrača, finansije su znatno lakše. Mi imamo nekoliko centara, to i jeste jedna situacija koja je bolja nego što je bila pre nekoliko godina, ali nam nedostaje stručni aspekt, i sa tim ćemo tek imati problema. Mi imamo kvalitetne trenere, počev od Dejana Savića, Vlade Vujasinovića, Uroša Stevanovića, Anta Vasovića u Šapcu, pa nadalje, ali mora da postoji sistem u svemu tome. Mora da se zna kako će da radi struka, da postoji način propisan od strane Vaterpolo saveza za organizaciju trenera u Srbiji.

To nije mešanje u rad klubova već prosto određivanje pravca u kom će ići stručni deo srpskog vaterpola. To je neophodno, i što je najviše što smo izgubili. Ja sam još u Partizanu pričao da je Partizan jednako Vaterpolo savez, ali smatram da bi to trebalo da važi za sve klubove. Ne kažem da bi svi trebalo da rade isto, ali neke osnovne smernice bi morale da se znaju, šta mi hoćemo, gde hoćemo, na koji način i šta moramo da uradimo kako bismo došli do toga. E, to mi nemamo.“

Aleksandar Šoštar Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Koliko bi Partizan iz tog perioda mogao da posluži upravo kao primer ostalim klubovima?

„Partizan u pozitivnom smislu bi trebalo da bude primer iz perspektive škole koja postoji već preko 60 godina. To svako ko je u sportu shvata i zna to. Jedini način je kako bi to trebalo primeniti u praksi. Mi možemo sve da znamo, ali mi smo izgubili kurs što se tiče vođenja Saveza, to je stav već nekoliko godina.“

Gde je vaterpolo u poređenju sa ostalim sportovima?

„Manje-više u rangu je sa svim drugim sportovima. I u njima postoje slični problemi. Ali još uvek se držimo, i dalje naši sportisti postižu odlične rezultate, pogotovo u odnosu na broj stanovnika cele zemlje. Fantastični rezultati su postignuti u poslednjih desetak godina, počeli smo da podsećamo na neka stara vremena, postižu se uspesi na svetskim, evropskim prvenstvima ili Olimpijskim igrama, makar pričali o tekvondou, rvanju, veslanju.

Koliko vidim, i drugi imaju gotovo iste probleme, koji nemaju veze sa spoljnim faktorima već zavise isključivo od nas. Potreban je stručni kadar. Da probamo mi prvo da uradimo šta je do nas, šta možemo da uradimo, pa ćemo da vidimo dalje. Bitan je i ekonomski faktor, naravno, ali grešimo ako mislimo da će novac sam po sebi promeniti nešto. Možete vi da dovedete sve najbolje igrače na svetu, a šta kad oni odu? Šta sutra? Mi moramo sami da organizujemo nešto, pa ćemo onda na to da dodajemo šta je potrebno.“

Kojih utakmica se i dan danas rado setite?

„Bilo ih je puno, i svaka je imala svoj detalj, a izdvojio bih ipak tri – finale Olimpijskih igara u Seulu 1988. godine, zatim utakmicu protiv Mađarske u grupi Evropskog prvenstva 2001. u Budimpešti, kao i finae Kupa šampiona sa Bečejem. Ali bilo ih je još, recimo u Posilipu je bilo na utakicama po 5.000 ljudi koji bi nakon pobede skakali u bazen.“

Ko bi činio idealni tim sastavljen od igrača sa kojima ste igrali, i ko je najbolji igrač protiv kog ste igrali, a da vam nikada nije bio saigrač?

„Što se tiče igrača sa kojim nikada nisam igrao a kog bi posebno izdvojio, Tibor Benedek. A tim od mojih bivših saigrača… Bek bi bio Vlada Vujasinović, Igor Milanović na centru, na „zgodnoj“ (levoj) strani Perica Bukić i Aleksandar Šapić, a na desnoj strani, takozvanoj „nezgodnoj“, Dragan Andrić i Franko Porcio. Mada ima zaista mnogo vrhunskih igrača…“

Da li će Srbija imati nekoga ko će krenuti stopama nekada Milanovića, vas, Vujasinovića, Šapića, Savića, sada Andrije Prlainovića i Filipa Filipovića?

„Hoće sigurno, sigurno će doći neki novi superstar, jer među momcima koji sad imaju 14-15 godina ima zaista talentovanih igrača. Ne bih o imenima, ali sam siguran da ćemo imati. To je jednostavno neminovno. Nema tu dileme“, završio je Šoštar priču za Nova.rs.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar