Zoran Terzić, selektor odbojkašica Srbije, nastavlja da piše istoriju ovog sporta. Već 20 godina igra sa našim devojkama jednu od ključnih uloga kada se dele medalje. Za Nova.rs otkrio je kako se način rada menjao, kako je sam napredovao, skromno je istakao zbog čega su devojke posebne, ali i govorio o čuvenom tajm-autu iznevši možda i neočekivano viđenje.
Najdugovečniji selektor našeg sporta je u prethodnih 20 godina osvoji sve što se moglo osvojiti. Impresivan podatak koji govori da je moguće imati uspeh u kontinuitetu. Uostalom bolje od svega o radu Terzića govore medalje koje je izvojevao sa odvojkašicama.
PROČITAJTE JOŠ
Tri puta je bio prvak Evrope, jednom prvak sveta (2018. ) dok je na Olimpijskim igrama 2016. godine stigao do srebra sa našim devojkama.
Zapravo ne postoji takmičenje u bliskoj prošlosti na kom naša selekcija nije bila na podijumu. Ove godine je jedina uspela da dođe do medalje i na Igrama u Tokiju i do medalje na Evropskom prvenstvu u Beogradu, impresivan rezultat.
O prethodnih 20 godina zbog kog je dobio i zlatno kormilo na svečanosti ranije ove godine govori baš, baš skromno, pokazujući sve vrline iskusnog vođe.
„Ne znam da li sam najdugovečniji ili ne, ali je to svakako jedan ogroman period. Period kom ne da se niko nije nadao, nego ni u najluđim snovima nije mislio to kada sam počeo da radim. Ali eto poklopilo se da su rezultati bili uglavnom dobri, da je odnos sa ekipom obično bio dobar, da nije bilo velikih trzavica… Opstali smo dugo, sa jedne strane je to nešto zbog čega čoveku mora da bude drago, a s druge strane mi nije drago uopšte kad vidim koliko je vremena prošlo i koliko sam omatorio – dođe mi da se obesim (smeh). Ali dobro šta da se radi, to je život“, započeo je Terzić za Nova.rs.
Kada je počeo sa radom neke devojke su bile 1975. godište, a danas pod njegovom komandom igraju i one rođene 2005.
Povukao je paralelu između dve selekcije.
„Totalno je drugačija priča bila prvih godina i kasnije. Krenuli smo praktično ni iz čega u periodu kada je Srbija bila na ne znam ni ja kom mestu na rang listi, svaki put kad smo se kvalifikovalo na neko takmičenje to je bio uspeh. Posle toga dolazimo u situaciju da je sve osim postolja maltene neuspeh, znate kako je to već kod nas.
Totalno je drugačiji rad, priprema i svega drugog u tom nekom smislu. Što se tiče da je bio veliki igrača, da je ne znam koliko generacija praktično promenjeno za tih 20 godina. To je začuđujuć podatak da smo 2011. uspeli da osvojimo Evropsko prvenstvo, pa da sledeće osvojimo bez ijednog jedinog igrača sa prethodnog prvenstva.
To je već pravi uspeh, uspevali smo da uklopimo nove igrače, nije osećala neka smena generacija, pad rezultata ili igre.
To je, opet, da ne zvuči skromno, ali najviše do igrača. Kako te devojke igraju, kako to prihvataju, kakva je atmosfera u ekipi, kako su na kraju krajeva vaspitane, najbitnije je šta nose od kuće, ali i koliko žele, a i to nsoe od kuće, da igraju za reprezentaciju, da ne razmišljaju da imaju nešto preče, da su umorne, da od toga nemaju ništa u smislu novca, zaista takve stvari nikada nisu bile prisutne kod njih tako da može da se kaže da sam ja srećan što sam radio sa jednom takvom grupom ljudi“, poručio je potpuno iskreno selektor naših odbojkašica.
Zatim je pojasnio da bi ova selekcija prošla neuporedivo bolje da su igre bile održane 2020. godine za kad su i planirane.
„Bila je veoma teška sezona, nikada nismo imali dva toliko važna takmičenja jedno za drugim. Imali smo oko dve nedelje između Olimpijskih igara i Evropskog prvenstva, spremiti ekipu za dva uzastopna takmičenja da budu na topu i vrhuncu je praktično nemoguće. Svi treneri vrlo dobro znaju o tom fizičkom i emotivnom planu, to pražnjenje koje one imaju na takmičenju poput Olimpijskih igara ostavlja zaista ogroman trag i ja sam još srećniji zbog te medalje u Beogradu koliko god nam teško pao poraz u finalu.
Ostaje mi žal što su Olimpijske igre pomerene za godinu dana jer je pre toga naša ekipa bila mnogo jača, stabilnija, bez povreda, bez porođajnih muka i tako dalje… Bila je 2020. godine baš spremna da juri to olimpijsko zlato, godinu dana je bilo baš vidljivo da je to vrlo teže, teško ostvarivo. Opet sa druge strane je ogroman podsticaj što smo na dva takva takmičenja uspeli da osvojimo dve medalje, jedina smo reprezentacija koja je u tome uspela i zato su nas proglasili za najbolju reprezentaciju u Evropi ove godine.“
Pozdrav čitaocima Nova.rs
Imao je globalističku poruku za sve čitaoce novina „Nova“ uz savet šta bi mogli da promene u 2022. godini.
„Želim da nam svi Srbi u Srbiji i van nje budu pre svega srećni, zdravi, da prate sport jer je to jedan od uslova da budeš zdrav i srećan. Da se bave mnogo više sportom, da se sami bave sportom i da ga gledaju nego nekim drugim glupostima koje sad neću imenovati. Biće mnogo srećniji nego ako se bave nekim svakodnevnim glupostima koje su prisutne u životu svih naših građana. Sve najbolje svim građanima, želim puno uspeha i sportistima, puno zdravlja…“
O sebi je očekivano govorio najmanje.
„Po „difoltu“ kada je reprezentacija najbolja, onda je i trener… Drugi put sam dobio to priznanje, 2018. kad smo bili svetski prvaci i sada. Zanimljiv detalj je da je reprezentacija tri puta pod mojim vođstvom bila prvak Evrope, a ja tad nikad nisam dobijao nagradu za najboljeg trenera Evrope (smeh). Pravi kuriozitet, čudno je malo, ali to je manje bitno.“
Pojasnio je kako izgleda pripremiti ekipu za takva dva takmičenja u izuzetno kratkom periodu.
„Izuzetno je teško, ponavljam, ja imam sreće da zaista te devojke svim silama žele da igraju čak i da neke stvari definitivno nisu dobre, po pitanju fizičke spreme, povrede, na kraju i neke motivacije, uspeju jednostavno da ostave sa strane i da to nadomeste željom, motivom, ne znam ni ja čime već. Uspele su i za ovo Evropsko, ta utakmica sa Turskom u polufinalu nam je odnela i zadnju kap energije koju smo imali za ovu sezonu. Odigrali smo je stvarno dobro, u izuzetno teškoj utakmici uspeli da dobijemo Turkinje i uđemo u finale, a onda je definitivno bio kraj. Videlo se da više nema snage da se odigra, da je bio dan pauze možda bi bila neka druga priča… Ali dobro, šta je tu je…“
Naravno, na red je došao i čuveni tajm-autu pri kraju finala Evropskog prvenstva u Beogradu. Srbija je tada već ubedljivo gubila od Italije, a reči Terzića postale su hit. Evo kako iz njegovog ugla izgleda to i šta mu je ujedno simpatično, ali mu se i ne dopada.
„Ja nisam pristalica kamera na tajm-autu, odnos igrača sa trenerom prerasta odnos trener-igrač. Zamislite moj odnos sa nekom Majom Ognjenović, Milenom Rašić, Tijanom Bošković. Devojke koje prethodnih 10, 15 godina više provode sa mnom nego sa roditeljima, to prerasta u jedan porodični odnos. Koristimo tu svakodnevne srpske reči i izraze, tu se podrazumevaju i psovke. Baš sam bio gost kod moje omiljene voditeljke Maje Nikolić. Ulazim u studio, a ono ogroman bilbord i slika reprezentacije, a iznad piše: Vi ste meni najbolje, ko ih j***. Gledam i rekao sam: Da li je moguće? Da li je moguće od svega što sam pričao ovih 20 godina mora psovka baš da bude. A oni kažu ma taj tajm-autu je bio vrhunski, svi su oduševljeni, ali to su stvari koje se dešavaju. To je bilo u momentu, nije bilo pripremano u tom trenutku moja osećanja su bila takva i ja sam njima to rekao i to je to. Kako je sad to ko shvatio, da li me treba izbaciti iz sporta zbog toga, to je već neka druga priča.“
Ne slaže se da neposrednost uvek prolaze dobro, a na svojoj koži je iskusio i drugu stranu snimanja kamera u svakom momentu.
„Nisu ljudi uvek oduševljeni. Eto, Evropsko prvenstvo 2017. u Azerbejdžanu pred kraj utakmice gde već osvajamo zlato, gde je opuštena atmosfera, nasmejana gde ja Stefani zbog neke greške udaram blagu čvrgu (Stefana i ja smo pre svega prijatelji, pa onda sledi odnos igrač – trener) i smejemo se oboje, pa je pitam zašto si to uradila, a ona nasmejana kaže zbog toga i toga… Mislim normalno… A onda da ste videli komentare njemu treba zabraniti da radi sa ženama, on ih fizički maltretira, treba mu suditi. Jednostavno ljudi nemaju preča posla nego da razmatraju takve neke situacije, ali to je već neka druga priča“, završio je Terzić za Nova.rs.
Terzić ima samo jednu želju
Od Deda Mraza nije tražio previše, ali je i urin poruci istakao da je najbitniji rad.
„Imam želju samo da budemo srećni i zdravi. Ko je sposoban da napravi život kakav želi sposoban je, ko nije ne pomaže mu ni velika doza sreće“, iskren je Terzić.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare