Planeta sport živo svoje prvo ledeno doba. Karantinski uslovi pod debelim ledom neizvesnosti. Nikad čišće nebo nad nama, a nikad maglovitija budućnost. Košmarna stvarnost. Pitamo se: je li ovo orvelovsko vreme sporta?
Sportsku planetu kao da je pogodio ogroman asteroid. Dan se pretvorio u noć, u duge nedelje bez svetla zraka, u kojim smo do guše zatrpani prašinom i svuda odzvanja ta reč – korona, korona, korona…
PROČITAJTE JOŠ
Odzvanja zlokobno. Nema sumnje, u stvari, da će to postati najomraženija reč svima na planeti kojima je sport u krvi. A mnogo nas je.
Mnogo nas je i koji se pitamo – ko je ili šta je to što je rešilo da se ovako surovo poigra sa nama, zavisnicima od sporta, od nadmetanja, od adrenalina koji udara žestoko, od navijačkog prepucavanja, od trenutaka koji se možda dožive jednom i pamte za sve vremena?
Je li ovaj kraj druge decenije 21. veka nešto što će nam zauvek promeniti percepciju onog što smo zvali sport i pretvoriti ga u nešto bezlično, bljutavo, neukusno, nepotrebno bilo kom?
I sve to zbog – virusa? I da li samo zbog virusa? I da li se iza cele te priče o karantinu krije neki drugi smisao koji nas odučava od života koji smo poznavali, koji smo negovali, koji smo na kraju krajeva, voleli?
STRAH JE ŠAMPION
Jedan od najvažnijih elemenata sporta bila je oduvek socijalizacija. Koja je u ovom paničnom i pandemičnom stanju sada najnepoželjnija stvar.
Pozdrav protivnika na terenu, pre i posle meča, pozdrav aktera sa publikom, recimo kao na NBA mečevima, dodir rukom navijača sa njihovim idolima posle velikih pobeda.
Grupni odlazak na stadion. Porodični odlazak na stadion, odlazak sa prijateljima. Izlazak na piće posle meča i dugi razgovori o utakmici!
Hiljade i hiljade navijača, jednih do drugih, koji skaču sa svojih stolica, hvataju se za glave, glasno iskazuju emocije zbog onog što doživljavaju, taj talas zadovoljstva koje nas sve preplavlja kada naš tim ili sportista pobedi, taj gromoglasni eho stotinu hiljada ljudi, ta erupcija oduševljenja sa naših sportskih koloseuma…
Koloseuma koji sada zvrje zakatančeni, zaparloženi, napušteni kao ruševine Černobilja, tako daleko od svoje stvarne i jedine namene.
Koloseuma koji postaju naše kovid bolnice, prihvatni centri, centri za ispomoć, skladišta lekova i medicinskog materijala.
Ako se u svemu ovome nešto dobro primilo i rasejalo svetskim latitudama i longitudama, onda je to taj porazni osećaj straha. Strah je, nažalost, postao šampion svih naših sportova, vladar na neodređeno vreme, dok se sve ovo ne otopi, dok se ne presaberemo i krenemo iz početka. Jer, jednom ćemo valjda krenuti, zar ne?
SPORT U SKAFANDERIMA
Koliko god se čini da ružno sanjamo, pred nama iz dana u dan imamo scene nove sportske stvarnosti.
Sportisti koji treniraju u svojim sobama. Na parkingu. Sami, izolovani, bez igde ikoga. Zavisni od saveta koji im stižu preko Viber, WhatsApp i Zoom grupa.
Sportisti koje testiraju, sportisti koji su bolesni, a da i ne znaju da su bolesni, jer su bez ikakvih simptoma, a koji se guraju u dvonedeljne karantine, da tamo budu sami u četiri zida, dok sve to „ne prođe“.
PROČITAJTE JOŠ
I kada prođe, onako zbunjeni i grogirani svime što ih je snašlo, trebaju da nastave sa radom, ali kako kada ne mogu to da čine kako su znali, kako su godinama unazad navikli?
Kada oko njih nema kolega, saigrača, pa ako su i tu, kao da nisu tu, jer trče zasebno, na propisanim odstojanjima?
Zamislite sebe da morate da sedite ispred ekrana i da gledate, recimo, fudbalsku utakmicu. Po novim društvenim pravilima ponašanja.
Tribine sablasno prazne. Nikog, baš nikog na njima nema. Igrači dva tima koji istrčavaju na dobro dezinfikovan teren, iz dezinfikovanih svlačionica, držeći distancu od dva metra između njih, sa rukavicama na rukama, sa maskama na licima…
Sudijska zviždaljka koja para uši, čiji zvuk odjekuje od praznih tribina. Gde se čuje kako igrači trčeći sa maskama na ustima, dahću, gde se svaka njihova reč može glasno čuti, svako uputstvo trenera?
I kad padne gol, nema dodira, nema grljenja, nema te radosti, nema spontanog proslavljanja. Jer ako će i da proslavljaju golove, moraće to da čine po propisima, po pravilima o socijalnom distanciranju! Da se gospođa korona slučajno ne prenese u trenutku bezumne radosti!
I kada slučajno, po navici, strelac gola potrči ka tribinama, ko će mu aplaudirati? Veštački, simulirani glasovi sa razglasnih mašina koji će biti imitacija naše radosti, a kartonske makete ljudskih likova zamena za nas koji smo sa njima, nekada, delili dobre i loše trenutke?
I šta je to što može, nekom ko odozgo povlači konce, da padne na pamet sledeće? Da se igra u skafanderima? Možda sa gas maskama? Niste nikada trčali sa gas maskom? Probajte, kao što to čine vojnici, užasno je i nećete moći dugo tako. Ni sa ovim papirnim neće biti ništa lepše, verujte.
O čemu će pisati novinari? Hoće li naši izveštaji postati obične faktografske ljušture, bez trunke uzbuđenja, neobojeni emocijama, zanosom samog sportskog događaja? Zar će nam TV aparati zameniti taj ritualni osećaj odlaska na stadion, u dvoranu, na poprište događaja?
Znam da će se svemu tome radovati jedino političari. Jer sa tribina neće imati ko da ih proziva. Bar će sa te strane biti spokojni.
A kada nam jednog dana dozvole da se vratimo na stadione i u dvorane… Znate već? Pa da, možda ćemo morati da stojimo u redovima držeći distancu, sa rukavicama na rukama, sa maskama na kojima će biti grbovi i boje naših klubova.
Čekaće se u redovima, da se uđe po strogim pravilima, gde će vam na kapijama stadiona meriti temperaturu, a i kad uđete, sedećete sa bar dva metra razmaka od najbližeg čoveka. Pun kapacitet u takvim okolnostima, logično je, neće biti ni moguć, ni dozvoljen.
Ne verujete da je tako nešto moguće? Pa da li ste verovali i da će nas nešto ovakvo snaći? Da nemamo dva meseca utakmica, da i mi i sportisti, glavni akteri događaja, vrtimo besomučno snimke starih mečeva i uzdišemo za vremenom koje nam je za tili čas, što bi se reklo, prohujalo sa vihorom.
Sve je, baš sve, sada moguće.
DRUGA STRANA PRIČE
Pitanje je, ko će sve od sportskih kolektiva, takmičenja, turnira, sve ovo preživeti. Jer udar asteroida ostaviće ogroman, ogroman krater.
Mnogi klubovi, posebno oni mali, lokalni, koji su operisali na marginama sporta, nestaće preko noći. Ugasiće se.
Gasiće se, bogami i neki veliki, ili će nastajati nove i bezumne fuzije kako bi se preživelo, ako to bude dozvoljeno.
PROČITAJTE JOŠ:
Trojica fudbalera pozitivna na koronavirus – bez simptoma
Ako se domaći navijači pojave – pobeda gostima
Nemar za TV radnike preti dogovoru o nastavku Bundeslige
Mnogi sportisti će ostaviti svoje najdraže rekvizite i pohrliti u fabričke hale. Ili će se baviti obezbeđenjem. Ili nečim drugim, što nema veze sa sportom.
Mnogi će kretati od nule, od samog početka, ako i za to budu imali sredstava. Jer pitanje je ko će i kako, sa narušenom ekonomijom, dragocena sredstva usmeravati ka sportu.
Presušiće mnoga sponzorstva, preispitaće se mnogi savezi, restruktuirati se mnoga sportska tela i organizacije.
Neko će nam sve više nuditi i tu „kiborg“ stranu sporta, zamenu sa virtualnim sadržajima, jer neki nam odavno najavljuju nove i nove talase pandemije. A to opet znači karantine, zatvaranje, nove nedelje bez druženja, bez kontakata, i tako, u krug. Kako kažu, do vakcine.
A onda se vraćamo na početak. Ko zna, možda se pojavi opet neki virus, pa opet sve iz početka, šta kažete na to!?
Najbolje bi bilo da me neko sada uštine, probudi i kaže, čoveče, nema ništa od toga. Ja kažem ovo – nema ništa ni od ovakvog, bezličnog sporta. Ne mirim se s time.
Zato, ne nudite nam falš zamene. Vratite nam što pre sport kakav je bio, ako boga znate!
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar